Rambler

Sačekaš dovoljno dugo u nadi da će vreme učiniti svoje i da ti neće tresti temelje kao onda, kao prvi put, a znaš, vrlo dobro znaš, da se skoro ništa nije promenilo i da takav, skoro isti, sem tragova koje je na tebi ostavilo, vreme ne moža da ti pomogne, nema potrebe da ti pomaže, jer si ono što bi trebalo da budeš, pa je uzmeš u ruke, gledaš, kao da je prvi put vidiš, spreda, otpozadi, bokovi još isti, razlistaš je, omirišeš, udobno smestiš i ponovo pratiš njene priče od kojih te svaka potresa nalazeći te tamo gde si najslabiji, gde nisi mogao da dodaš bedem, jarak napunjen vodom, pokretni most, jer to više ne bi bio ti, i pustiš da se sve to ponovo desi, iznenađen preciznošću dešavanja, iznenađen do koje dubine sve to stiže, pa se više i ne braniš sem opiranja da prihvatiš kraj kakav znaš da će biti, već njene priče slušaš odvojeno, ne dajući im da se mešaju, praveći svoj sopstveni završetak za koji unapred znaš da se neće desiti, svejedno puštajući da te pune i prelivaju se preko slabosti u kojima su te našle, koje samo ti vidiš kao slabosti a drugima su vrline...

Svaka njena reč je bilo jedno malo pravilo, nekada očito, nekada skriveno a shvatiš ga kasnije, kada više i nema smisla, koje, ne da nisi shvatao već si mislio da se baš i ne mora poštovati, da ćeš učiniti da ne bude važno u tom uputstvu za rukovanje koje si dobijao, samo tako, da bi shvatio kako da rukuješ njome dajući ti se cela, bez ostatka, sa poverenjem da ćeš znati, da ćeš umeti da ga čitaš kako bi trajali a nije znala da si od onih koji ne vole pravila dok si joj govorio o MI, čijim nastajanjem sva pravila gube smisao, postaju nepotrebna zbog snage u jedinstvu koje ta kratka reč označava, pa počneš da je gubiš jer ti je promakao smisao dobijanja pravila, jer ti je promaklo da sebe zna mnogo bolje, da je poštovanje pravila bio jedini, ali jedini način da budete zajedno duže od tih nekoliko svitanja za koja si mislio da si ih dovoljno ispunio svim onim što si umeo da učiniš od nje tako meke i podatne, željne, i da se svakim svojim dubokim uzdahom, drhtajem, zahvalno opraštala, puštajući te da činiš od nje šta god ti se prohte, znajući da je kraj priče već napisan za one koji ne poštuju mala pravila koja umeju da stanu u samo po jednu reč...