Rambler

Jesi li svestan da ću doći?!

Mahnula je u znak prepoznavanja i u njemu skoro eksplozija od neizvesnosti isčekivanja tog trena. Prvi put u očima, da bi moment kasnije iz pravougaonika kutije za putovanje u moje raskriljene ruke uleteo južni vetar, topao, mekan, obavijajući se oko mene i oslanjajući se na moje usne. Stvarnost je izgledala drukčije kao što uvek ume baš tako da izgleda. Ta mario nisam šta to pokušava jer smo vetar i ja odmicali već uz strmine grada. Susret mi je na lice zapečatio skoro glupav osmeh ali... to se samo stvarnost poigravala dok sam nošen vetrom pomalo lebdeo iznad tla a ona se češkala o moju podlakticu ili mi se plela u prste. U toplom vrtlogu je vetar ćarlijao reči koje su mi zvučale dobro i moje koje su nastojale da drže korak.
Na brdu, na širini, u tankom hladu bagrema, našla je mesto, spustila me da sednem i uz osmeh i vatru iz očiju pretvarala se u sve vetrove svog života šireći nozdrve i upijajući mirise koje su joj donosili. Smrzavala me je severcem, natapila monsunom, hladila kosti košavom ostajući sve vreme nekako baš taj, južni, ne puštajući ni da se previše smrznem, natopim, kosti ohladim. Pružao sam dlan i dodirivao njene vetrovite krajeve tek da pustim malo stvarnosti u sve što se oko nas vitlalo. Vreme je čekalo da odatle pružimo korak u mirise četinara i nađemo još jedno mesto za razigravanje vetrova koji su povremeno i iz mene izbijali, kao onaj monsunski koji sam probao da sakrijem. Čekalo je, šta bi drugo, i nadalo se da će postati važno, jednog trenutka. Nesvesni tog čekanja osvajali smo prostor sporim odmicanjem ka utočištu. Ćarlijali vetrovima pitanja i odgovore u kojima nije bilo ničeg sem radoznalosti, noseći jedno drugo vrtlozima, kostrešeći dlačice na rukama u bliskom prolazu. Moglo je tako dugo, ali nije, jer stvarnost je smanjila prostor na ono što jeste i dovela nas u tišinu i mirise utočišta.
Tu su se vetrovi stišali i pustili njeno telo da odahne i pretvori se u ono što je stvarnost potajno imala na umu.