Rambler

- Khm...!
Odložio sam četkicu i okrenuo se. Podnevno sunce je bilo zaklonjeno i probijalo se kroz njenu kosu. Govorila je nešto što mi je otkrivalo da se smeši. Povetarac pun mora naćas je namreškao laku letnju haljinu menjajući sliku koju je, obasjano suncem, njeno trelo ostavljalo.
- ... ili slikate?
Smeh je zvonko odzvanjao malim trgom. Podigla je nogu na stalak. Italijanska cipela. Čista koža. Crvena boja malo potamnela zbog nedovoljno dobrog održavanja.
- Neću moći...
- Zašto?
- Bolje je da ih izujete.
Spustila je nogu sa stalka izvijajući prste. Spala je jedna pa druga. Stajala je bosa na izlizanim toplim pločama trga. Spustio sam ih preko kecelje u krilo i pokretom joj pokazao da se udobno smesti u stolicu.
- Mogu li?
Pokazivala je na pribor pored mene. Zašto da ne, pomislio sam.
- Ako će vam pričinjavati zadovoljstvo.
Nasmešio sam se. Za trenutak je oklevala nastojeći da u preteranosti moje ljubaznosti prepozna odbijanje. Zadržala je pogled na mom licu. Osmeh je zgasnuo i smestio se u trag. Ljubopitljivost je zamenila odlučnost. Uzela je četkicu, bacila pogled na fontanu, odabrala boje sa palete mešajući ih i počela da ostavlje trag po platnu koje sam započeo tog jutra..
Cipele su ubrzo bile gotove. Vratio sam im radost crvene boje koju je majstor ručno rađene obuće uradio po narudžbi.
- Khm...!
Odložila je četkicu i okrenula se.
- Zanela sam se...
Glas joj je bio skoro izvinjavajući. Brisala je ruke o krpu koja je samo razmazivala po prstima. Otskakutala je do fontane i skinula boju.
- Srećom su na vodenoj osnovi, koliko sam dužna?
Otvarala je torbicu. Spustio sam cipele ispred nje. Otrla je tabane o prostirku i navukla ih. Gledala me je upitno držeći novac u ruci.
- Ništa mi niste dužni.
Rukom sam pokazivao tragove na platnu i tražio odgovore na njenom licu. Bilo je mirno i zadovoljno. Spustila je dve novčanice u kutiju.
- Mislim da će ovo biti dovoljno.
Korak je odzvanjao trgom dok sam dodavao crvenilo cipela na bosa stopala devojke zagledane u fontanu.