djeva bajna

Ko? Šta? Moj totalni makeover, eto šta. Slično emtivijevskom, ono totalkač druga osoba. Fizički, ju nou. Mislim neću pod nož il takva nešta, al šta jes jes, krenut se mora. Vako više ne mere.

Dosta je s danima kad sam ležala raskravljena pred televisionom, jedva disala i jedna od težih fizičkih radnji je bila šaltanje programa (oliti channal hopping) i odlazak na wc il u frizu za složit neki semić. A onda usput pojedem malo špeka i ajvara, pa malo sa sira skinem plijesan (plemenitu?), sir je zdrav, pa bacim jedno dva jajeta na vruću svinjiše maščobu i to deknem. Zalijem jogurtom, hladnim. Onda otvorim cupboard i vidim ima tosta. MMm, hrskavi daa, baš to sad trebam. Al glupo je jest ih solo, pa prvo probam sa margotom (s jogurtom, light), ok je, al može bolje. Probam sa margotom i mrmeladom, nije loše. OHO, nađoh nutellu, daaa, to je to. Još malo sa nutellom. Hm. Sad bi mi baš pasala i ova banana.. Da,da, fina je, al nije mi baš neš previše slatka. No problemo, rješenje se nameće samo od sebe – nutella se razme. Griz banane i veeelika žlica nutelle, pa opet griz banane pa veeeejika žlička nutelličice i tako ope i ope dok ne svršim s tom bananom. Svršš. Tad se sa enom vrećkom čipsa (za kasnije da imam zanimaciju za zube) vraćam u sobu i liježem opet u uleknutu rupu na krevetu koju je napravilo moje sexy telo. I standard, red rtla, red hrta, red nove, red stare, pa malo satelita i round, round baby round round, dokle iđe.

Vrhunac dana je kad kihnem i oduševljeno shvatim da mogu iz kreveta pošpricat ekran televisione. Nisam stavila ruku od lijenosti, al sad više neću iz pizdarije, da vidim dokle mogu..

Dakle, ic inaf! Dijeta! Pretvaram se u jednu veliku skeri mrkvu. Kilostop – daje SNAAAŽAN osjećaj sitosti (na 5min)! Žlempam 10 galona vode dnevno, pišam svake 3 minute (i to je tjelovježba), na kraju mi je ono šta ispišam prozirno, voda, destilovana, moš ju pit iznova. Treba štedit. Jabučni octovi, vaki naki, u tableti, u vrećici, u litrenki, tonalin, metaBOLAN ba, KITOzan, pizdematerne, pomade razne anticelulitne, antišpekulitne, učvršćivači kože, podizači cica i guzica, masaže, al prije ide depilacija, vosak, trake, brener, krema, čupko, tupko, na vruće na hladno, na naglo na polako.. Biram vosak, vrući. Dok se grčim u boli i stenjem na operacijskom stolu sa gumom u zubima, postajem svjesna da imam dlake na mračnim mjestima za koja uopće nisam znala do sad. Dok sam u svim mogućim joga pozama, teta kosmatičarka ordinira, drapa, dere, sljuššššš, vušššš, draaaap, AAAAA, i imam neki filing da pri tom kuja uživa. J*ebem li joj uši sadističke!!
A onda pljunem masne pare za tretmane. Stimulacija mišića elektrošokovima, nakon kojih trzam i iskrim još pola dana i bojim se vozit u tramvaju da se ne zdogojdi neki kuršlus. Bodywrapping, lipox, detox, mudapodbubregeox. Pa zamatanja u folije raznorazne, osjećam se ko istrančirana svinjska polovica spremna za škrinju. Al ne,ne, ne ide se u škrinju, ide se pod termo dekicu. Tamo saftanje dok ti se teta kosmatičarka ne smiluje il dok ne vidi da ti treba umjetno disanje da te vrati u život. Pa još malo drepanja, trackanja, šljive na nogama veličine šljive od nježnih prstiju tete kosmatičarke,al sve je to u službi lepote.
A onda pokušaji vježbanja, uplaćen aerobic, propalo 8 od 12 puta, uplaćen aerobic again, čelična volja, ne može mi niko ništa, jača sam od sudbinee, mogu samo da me mrze oni koji ne voleeeee...

A kad ovo sve počne pokazivat svoju (ne)učinkovitost - špica here I cum! Biću lepa ko grehhh! A ti glupa renato sopek, ju ken kis maj bjutiful, čvrsta ees! It maj dast bič! Dolazi mojih 5 minuta slave! Am going tu bi nju weder grl! Thank you acadamy,muuuum, daaaaad, love you guuuuyz, šmrc, šmrc, šmrklj. Oups.

Wish me luck!

Družinoooo! Evo ovo gor su moji. Tako da znate sad.

Kupili moj babo (on je dovozač) i strikan (on je vozač) novo auto! sad se malo kurče po selu, al neka, nije im za zamjerit, ne kupuje se vako auto saki dan.. Da samo znate koliko su metara pruge morali iščupat i prodat da kupe vaku makinu, nije to pičkin dim, ha da.

Susjed Hančo (ovaj sa čikom u čvaljami) i moj Sandokan (ovaj najlepši) su malo zavidni, al šta ću im ja.. Nije ni čudo šta susjed Hančo nema novaca za novo auto, on i njegovi vole luksuzan život na visoka noga.. To se vidi i na njemu. Gle kaku si je samo vetrovku lepu kupijo.. I tako stalno nešto, pa normalno da nemaju. Ma on je ljubomoran na moje kag god okreneš. Vidi se na sliki da se kao pravi, neće ni da gleda u novo auto, a znam da su mu oči ispale kad ga je prvi put vidijo. Ispao mu i zub, al to nije vezano za auto. Inače, probo si je čak stavit i pramenove da bidne ko moj strikan, al mu nijesu uspjeli. Pa normalno, nije žvaka za seljaka. A treba se i znat nosit sa tim stilom. Nije to za njega.

A moj Sandokan fura svoj stil. On ne puši. Bi on, al nema prva tri prsta na desnoj ruci (babo je jednom pustijo gladnog kera na njega) pa mu je to veli malo pizdarija, ne da mu se zajebavat sa ostalim prstima. Zato stalno i nosi ruku u desnom džepu svojih farmerki. Najviše ga volim kad se vako lepo sredi, pa obuče lepo košulja, pa gor povrhe nje vako jedna lepa moderna vesta po poslednjoj modi, extra kvaliteta i ondak vako lepo izvuče kragnu vanka i malo razdrlji prsa. Uf šta me to pali to je nenormalno za popizdit kolko ne možeš da veruješ. Još kad bi imo malo ljubavnog tepisa, ne bi se skidala so njega jednom kad bi se zapetljala u taj tepis. Al kako se ono kaže: šta je, tu je. Nitko nije savršen. Volim ga ja i vako glatkog gore. Glavno da nije glatko dole.. Najviše mu volim unaj autoput A1 od pupka na dolje, Split - Zagreb. Njemu je najmilije kad mu pjevam vraćam se zagrebe tebi i servis dragi zagreb moj šo se skrivaš u magli toj...ti se nemaš sramit ša. Onda se ohrabri, osokoli i razulari. Al ne smem puno da pričam jer ja držim svoja intimu za sebeka. A da, obećala sam mu da kad uspije od mog babe da mi isprosi ruku i kad se uzmemo onako zapravo, da ćemo mu od dara kupit jedna krasna ogrlica od 25karatnoga zlata kakvu samo mate mišo kovač svoje sreće ima. Tako ja njem celo vreme pevam: ciganče, ciganče, da ti kupim zlatno lanče... Pa nek se selo ugrize za dupe od zavisti. Jebe mi se. Jes da se malo bojim za svog Sandokana da će ga počet naše selske cure salijetat ko muhe govnare oko dreka, al znam ja da moj Sandokan mene voli više od svega na ovome svijetu i znam ja da mu nijedna ne bi oprala leđa ko šta ja znam. A to zna i on. I bolje mu je da zna jer ako ne zna to šta zna i to šta ja znam i znam da on zna, crno mu se piše, crnje od onog šo mu je ispo nokata na rukama, a i na nogama, a i crnje od njegve kose garave. A kad sam već kod njegovih kosa crnijih od crnoga zlata (makar nisam još vidjela kakvo je to crno zlato, to sam čula da babo veli)... Jaooo što volim te njegove kose..te uvojke.. A kako se on samo brine za nju. Svakog 1. u mesecu on sebi stavlja orahovo ulje na nju. Stavi si ga malo i kad iđe vanka il u komšiluk sa društvom, veli da se to kaže vetluk. Ne znam šta mu to da znači, al sigurna sam da mora da je nešta pametno jer moj Sandokan samo pametne stvari mene uči i govori. Kaže da sad malo pušća te svoje rice, a onda će da se ošiša onako frajerski šta se zove futbalerka. To mora da je neka luda pizdura..opet će ga ove muhe govnare salijetat, al ja ću bit ponosna na njeg. Neka. Šerečit ćemo se zajedno. Pa kad me uzme pod ruku i prošetamo se do dućana na 2 mrzle pive, alaj, alaj pa da vidiš! Želja mu je još samo da si stavi i zlatan zub. To bi baš bilo dobro da ga stavi umesto ova prva dva šta su mu jih otstranili dok mi je branijo čast u diskAču, a i meni bi bio lepši, makar je on meni i ovako najlepši u selu.
Ne znam zašto ga moj babo uopšte ne simpatizuje. Kaže da je jebivjetar. Ne znam zašto to kaže jerbo on jebe samo mene, nikakav tamo vjetar il šta ti ga ja znam. Al to ne smijem babi reć jer on misli da sam ja još uvijek djevica. A nisam. Već o ho ho. A ubijo bi me da zna. Nemojte mu ni vi reć ako ga negdže vidite!

Pozvali su oni mog Sandokana i na ono snimanje prvog romskog pornića. Bilo je u novinama. Evo tute pa čitaj. Al ne, ne, ništa od toga. Ni za kakve pare. Neće se moj Sandokan tamo kerebečit s nekim kurvama!! Jok! Ni pod razno, što bi se reklo! Ne dam ja! Nek si one kurbače traže drugog! Al samo da znaju, vakog neće da nađu!

Joo sad sam se malo raspizdila s ovom temom, čim se setim bubnja mi u uši. Ne smijem se nervirat da mi krv ne šikne iz uva od tog bubnjanja. Jebeš ti to, nije se za zajebavat so tim.

Tako. Sad sam se malo povalila da imademo novo auto. Došću ja opet kad se uzmemo moj Sandokan i ja. Al onako, zapravo.

Samo bi jošte zavalila svojoj susedi djevibajnoj šta mi je dala priliku da se vako javno povalim. Ko severina jebate. A da, ona će da bidne kuma našem prvo dete, zvaće se severino. Po kumi.
I za kraj da se rastanemo u pesmi: sao roma babo babo, sao roma omae, sao roma babo babo, eeeeeeeee (d)ederlezi, sao roma daje! Ajmo svi!!

Ovo bi se vrlo lako mogao zvat blog Hrvatskih Željeznica, al šta ću kad me taj vlak toliko inspirira...

Evo što je ovog puta bilo. Epizoda treća.

Jučer sam imala priliku provjerit što to znači kad kažu da se žene koriste svojim oružjem kako bi dobile ono što žele... Ej hej, vama kojima je odma nešto neprimjereno palo na pamet, ccc, ne mislim na konkretno TO oružje...već onako na ženski šarm i to, junouvotajmin.

Povod tome da izvadim picolu ko sly stallone i ispalim šeržer šarma bila je situacija u vlaku. Ciljana žrtva - kondukter, razlog situacije - nisam kupila doplatnu kartu za brzi... Znam, znam, shame on me. Osjećala sam se ko dite dok krade žvake u dućanu il susjedove trešnje, radim nešto zabranjeno, uff, srce kuca, krv šiknula, obrazi se zarumenili ko nakon dobrog sexa, ili barem dobrog drpanja (a to je samo još davalo dodatnu notu mom neodoljivom šarmu ofkors).

Čujem ja kondač stiže. Polako, al dostižno. Ko pravda. Ide od kupeja do kupeja, čujem kako ljubazno pozdravlja putnike, kontrolira, cvika, provjerava, vraća karte...Ja reko šta ću, kuda ću, niš, napravi se blesava, to mi bar ide. Nekad se ne moram ni pravit, al to je druga priča. Kaddd, dolazi on. Snažnom, hažeovskom, maljavom rukom otvara vrata, pozdravlja nas i lijepo moli karte. Pustila sam sve ostale da obave kontroling i cviking, a onda sam ja ostala šećer na kraju. Pružila sam svoju nježnu, ženstvenu, zaštitime krhku ruku i u njoj svoju inkriminiranu kartu te mu uputila dug, značajan, tajanstven pogled ispod obrva i dva puta polako trepnula, treeep, treeep. Isto tako trudila sam se da kod primopredaje dotične karte „slučajno“ okrznem njegovu mušku macho šapu. Sigurna sam da je osjetio vibru koju šaljem, a s obzirom da nigdje u blizini nije vidio vibrator zaključio je da to mora da sam ja. Kad je nakon duboke kontrole i pomnog pregleda shvatio da je karta falšna, upitno me pogledao i pokazao na karti di piše karta za „rang vlaka - putnički“. Ne brzi. Putnički. Klasa ispo. Onda sam ja uzvratila jednim upitnim nerazumijemočemujeriječ pogledom, širom otvorenih očiju poput Jelene Kreveljače na svom porniću. Tad se njegov pogled promijenio u onaj šta govori hmmmm, vražica jedna ti, znaštidobroočemujeriječ, ne gledaj me tako. A tad sam ja iz svoje palete raznih osmijeha za razne prigode izvukla onaj pod brojem 7, za krizne situacije sa muškim rodom. Prvo sam lagano ovlaš obliznula lijevi kut usana, a onda razvukla osmijeh br. 7 i opet naravno zatreptala, malo brže nego prvi put, trep, trep. Sve to u stilu, oh čiko oh, znam da sam bila zločesta, al trep, trep, pa nećete mi zamjerit ovaj put, haaa? Hžeovac je shvatio the point i nakon dugo vremena ponovno osjetio kakvu moć ima kao kontrolor karata, a i kao 40inešto godišnji, još uvijek itekako potentni, muškarac. Ego (a i ne samo ego) mu se vinuo pod oblake, to se odma vidjelo. Uzvratio je pogledom koji govori joj, joj, šta mi radiš (zagorčavaš mi život pa ga odma sladiš..), vrag je u tebi, može mala, ovaj put, i to samo jer sam ja danas dobre volje, a i ovde bi te mogo vaku. Vratio je The Kartu, a ja sam uzvratila zahvalnim pogledom, osmjehom br.2 „kužimoo seee macanee“ i još pokojim treptajem, trep, trep. Tada je opet jednom, naglašavam jednom rukom zatvorio vrata i nepovratno otišao.

Kako sam ga samo oborila. Koji šarm, koja igra pogledima, koja napetost, napetost ravna onoj na kraju svake epizode Ljubavi u zaleđu kad psujemo jer je BAŠ SAD morala završit i ko će čekat sutra.

Eto kako se mi žene služimo svim raspoloživim srectvima da dođemo do onog šta želimo. Nismo ni svjesne s čim raspolažemo dok ne dođemo u jednu takvu situaciju.

I tako sam ja uštedila 5kn za doplatnu kartu. Am praud ov majself.

Evo kako male stvari mogu uljepšat dan i nagnat mi smešak u kutove usana...

Mjesto radnje – vlak, seveda. Dosadno za popizdit. Brojim zjake. Nemrem čak ni zaspat (a to je stvarno rijetko)... No, nooooo, nadolazi stanica, vlak staje, upadaju 2 žemske, mlade, spicanjene. Slobodno? Da,da.

Uvatile se one u koštac sa svakojakim temama, a onda je jednoj palo na pamet kak bi mogla smjestit ovoj drugoj! Odma da joj izmjeri ajkju, prejebe uzduž i popreko... I veli smrtno ozbiljno, sa primjesom nevjerice, čemera i jada u glasu: ti, jesi čula da se u Americi rodilo dijete sa više očiju nego zubi?? A druga sva zgrožena, očajna, vidilo se da joj se svaka dlaka na tijelu digla: ISUSE BOŽE!!! Groooooznoooo! Jadno dijete! Čega sve nema... U Americi veliš? Bože, uvijek tamo neke pizdarije...



Ja sam ustvari blagoslovljena s tim vlakom.

I živjela Hrvacka!

Eo svi se nešto raspisali o uskrsu/vaskrsu/vazmu kako vam se omililo, pa ćem tako i ja. Nećem puno trkeljat, samo par prigodnih, a opet tako životnih i svakodnevno (za ovo kako kome) potrebnih savjeta:

1. Jaja treba uvijek nabavljat kod pouzdanih kumica.

2. Curke pazite se da vam jaja ne zanesu kad vam to najmanje odgovara. Najbolje je da kokote oliti pijetlove uopće ne pušćate na njih, no kako je to gotovo nemoguće, u tom slučaju pazite na njihovo podrijetlo, gensku kartu, povijest bolesti, a ponajviše pazite da jaja zaštitite... Zaštita na prvom mjestu.

3. Jednako tako treba vodit računa da se i ta jaja ne pretvore u mućke. Onda opet niste niš napravile. Dobar tajming zlata vrijedi, a mućki ništa i nikome.

4. Dečki, vi pak pazite da vam se jaja ne usmrde. Ako dugo stoje, netaknuta, ostavljena, zapuštena, u samoći...sve to vodi ka katastrofi usmrđivanja, a onda vam ni Bogec ni Gospe od Cukra nebuju pomogli da se sanira smrad, a još manje da se sanira glas (koji se daleko čuje) da ste skloni toj nepogodi. Tad to postaje zatvoreni krug i spasa više nema.

5. I vi morate pazit da jaja ne poliježete pod svakakve i svakojake neprovjerene kvočke. Pogledaj kod drugog dijela pravila No2.

6. Takođe momci, nad prolivenim mlijekom i razbijenim jajima ne vrijedi plakati.

7. Ne tražite zlatne koke za svoja jaja. To je ćorav poso, okanite ga se. Kako ide ona stara, nije zlato sve što sja, nije život jedna žena, jedna birtija.

8. Probajte izbjegavat stare običaje vezane za pisanice. To farbanje, razmjena, tucanje i slične aktivnosti znaju bit dost nezgodne. Sve je to za ljude, al oprezno s tim.

9. Nikad ne uzimajte cijelu kokoš il cijelog pijetla samo zbog dva jajeta. Oni ipak moraju imat neku višu ili barem širu uporabu. Ovako bi moglo ispast preskupo. To su ipak samo jaja.


Toliko od ja. Mislim da bi Žuži Jebimek bila izuzetno, izrazito i nadasve ponosna na svoju odanu i najbolju učenicu. Žuži volim te.

Ovih dana, spletom okolnosti, moja roditeljica i starateljica moja & ja samujemo doma... I ne bi čovjek vjerovo šta sve ne rodi to vrijeme našeg intenzivnog druženja...

Pravi ženski razgovori. Saznah čak i kako sam došla na svijet. Dobro, ne baš KAKO, al u kojim okolnostima...

Još davno, davno sam primjenjujući višu matematiku došla do spoznaje da sam glavom i bradom prisustvovala svadbi svojih roditelja... I ja sam plesala valcer, stiskavac, drmeš, jela hladno predjelo, toplo predjelo, hladnu juhu, toplu juhu pa tako po redu šta već ide, pila pretpostavljam sokić, bacala bukete i ostalih sto svatovskih čuda... Pazi sad smajlova četa, pioniri maleni:

Dakle matematičkim rječnikom rečeno rođena u 4.mj --> začeta u 4-9=7mj. Nije za zamjerit. Vrućina, strast bukti, iskre frcaju, ona mlada, on recimo, on crn, tajanstven, pun priča, ona pahuljaste kose, zelenih očiju, žedna priča i neuobičajenosti. On je znao plesat, slušao je drukčiju muziku, imao smisao za humor, stav, stil - rijetkost u njenoj okolini, a ona je imala zarazan osmijeh, neviđenu energiju...dobre sise i koljena iz snova. Vjerojatno negdje na moru gdje su došli bijelim fićom. Ne želim vjerovat, a još manje zamišljat pičkerz da sam začeta u fići! Ne želim. Točka. A svajka bijaše u 10. mj... Imadoh 3 mjeseca, daklem...

Ona tvrdi da sam ionako bila u planu, samo sam požurila planirano... A šta reć ditetu jadnom, da je pobjeglo? Baka (mamina mama) je pogledala prema plafonu i rekla: još mi je samo to trebalo... A mater moja i ćaća moj su još i dan danas zaljubljeni. Ona najviše voli kad mu se zarosi čelo dok jede nešto šta ona skuva, drži 3 ćoška u kući, i dalje ima neviđenu energiju, zarazan osmijeh (o sisama i koljenima nećemo sad cjepidlačit), a on joj navečer masira noge, zajebaje ju dok plače na filmove, i dalje ima humora, stav i stil, samo više nije tako jako crn, više srebrenkasto crn...

Kroz smijeh mi je dala i savjet. Nikad 2 puta, drugi put ne paziš.

Brzo sam skrenula s teme..

A onda smo zajedno, bez ustručavanja, najiskrenije zaplakale jer je poginula Markova mama aka Marija Marušić u Ljubavi u zaleđu, pogledale se i prasnule u smijeh.

Znate kaj? Ja mislim da imam uroke. Najozbiljnije. Bez zajebancije. S punom i opravdanom sumnjom sumnjičavo sumnjam. I to od malih nogu. Točno znam i kad je to moglo bit bačeno na mene jadnu.

Daklem. Imala sam oko 5-6 godina, starci su radili, a mene je čuvala moj baka Rozalija ili kraće Roza (za mene – moj babac Pink). Po njoj sam ja bila tolko nepodnošljiva da nikad niš nije uspjevala i stizala napravit. Bez obzira kaj sam se ja negdje u ćošku igrala, šivala gđici. Barbiki oblekicu, kuhala ručak od pijeska i isprošenog jajeta, pjevala iz sveg glasa po dvorištu u piđami i bavila se sličnim aktivnostima. I uvijek sam bila najgora u vrijeme neke serije kad me je jednostavno morala zatvorit u kuću i držat pod kontrolom, jednim okom pazit na me, a drugim pratit sudbinu Eden, Cruza, Cecea, Gine i Masona u Santa Barbari ili Alexis, Sammy&co. u Dinastiji.

Tako je jedno prijepodne usred nečega na televiziji i pored mene nemoguće, na vrata pozvonila neka ciganka. Prodavala je zavjese. Pink ju je pustila noter jer ko zna kaj ti more ova napravit ak joj se zameriš, bacit evil eye na kuću i okućnicu, opsovat nam sve po spisku, pljunut na živinu, triput se okrenut oko svoje osi na izlasku, a onda ti nema spasa, nema više sunca, nema više meseca, ničeg više nema joooj.

Tak je ona ušla sa tim svojim huge zavežljajem punim svakojakih firongi oliti zavjesa. Extra kvoliti. Made in China-Turska-Kakanj. Počela ih razvlačit, pokazivat, metat na prozore da vidimo kak su lepe i kako su naši prozori vapili za tim zavjesama, a ove koje mi imamo su goli kitas.

U međuvremenu Pink joj skuvala kafu, napravila gemišt, ponudila i višnjevaču (a meni se steglo oko srca, NEEE BAKO, NE VIŠNJEVAČU AKO BOGA ZNAŠ!, sijalo mi iz očiju) Al ova to nije htjela. Fala Bogu i Majkici Božjoj.

I udri Esma (ilkakoveć) ko mujo u tarabe, će vidiš, će lepe, će kupiš, samo za tebe evo daje popust, zna ona da ti imaš ukusa, a ko ima ukusa ne može da ne otkine na vake zavjese. A moja Pink neumoljiva i nepopustljiva. Zavjese ne trebamo i točka. A nisu joj baš ni po volji ove fele. Pa daj, i ne, pa ajde, ma ni čut, jok, neće i neće. I dobro, odusta Esma, vidi da sa vrajžom babom ima posla. A onda joj je u oko upala mala curičkica, sfrkana na kauču, raščupane kose i širom otvorenih očiju. I tad je krenulo. Joooo što lepo deteee, alaaa, a kako se zove, joooo što lepo imee, alaaa, a pametnaaa... Pa vako, pa nako, pilji ona u mene i moju lepotu, ne može mi se nadivit, pa da bidnem zdrava, pa da bidnem sretna, će ovo, će ono... A ja niš, šta ću, nabacila blagoteleći pogled, smeškam se jerbo sam pristojna i lepo vaspitovana i odgovaram na pitanja jer sam dovoljno velika da mogu i sama.

I ošla konačno gošća, praznih džepova, sa svojim povećim pinklecom, a Pink i ja ostale same agen. Serija joj je već bila prošla i bila je bijesna ko ris kak ju je ova zaštentala i kaj je sve mogla napravit za to vrijeme. A onda se meni neš pogoršalo, ufatila me slabina, crno pred jočima, ovo ono.

Ajme meni!!! OOOO kurbača stara, vrakjojmater, pa ona je tebe zacoprala!!! Znala sam! Niš se ti ne brini milkica moja, sad će tebe tvoja Pink sredit, se bu vredu!

I zakuhala Rozalija lončić vode, izvadila iz peći malo žeravice/žerafke i bacila u tu vruću vodu/krop. Neš je promrljala, prekrižila to čudo i naredila – skini hlače, podfrkni rukave i lezi. Poslušala ja nju, ostala tako u crvenim štramplicama i legla (malo mi je bilo bolje, al me bilo strah reć). Polijevala me po rukami i nogami i škropila s tom vodom, opet neš mrmljala i na kraju sam morala malo te vode i otpit. To mi je već teže palo, jer je u vodi bilo ugljena i sranja, al nisam se usudila proturiječit, jer Pink zna kaj dela.

I meni je mam bilo bolše. Pogotovo nakon ručka...

Usput budi rečeno, tu epizodu smo prešutile mojim roditeljima. Čak se taj dan nije ni žalila da sam bila zločesta.

Ne bi se ja tog ni sjetila da je puno godina kasnije sve išlo po špagi. Ali nije. Zaredali mi se neki pehovi, dečka nemrem najti (svi vele da sam izbirljiva, a nisam stvarno, stvarno nisam), imam ravna stopala, sad sam dobila i kurje oko, rastu mi dlake po prstima, celulita se nemrem riješit, ujutro imam zadah iz usti. Još sam fali da dobijem hemeroide i da mi uraste nokat u meso. Onda mislim stvarno! Fala Bogu pišem desnom rukom. Da sam ljevak, to bi onda bio definitvan znak!

IPAK mislim da bi trebala potražit stručnu pomoć za uklanjanje uroka. Možda nisam dost one vode popila, možda sam trebala i ugljen pocuclat, možda je Pink zaboravila neš reć u onom verglanju, možda sam trebala skinut i one crvene štrample. Ne znam.

Moram se raspitat. S tim se ipak nije za zajebavat. Ne, ne..

Moram priznat da nekad iskreno žalim za vremenima kad mobajli nisu bili poznanica. Ljudi su komunicirali telegrafom, telefonom, vikali s brda na brdo, svirali pod prozorom, slali golubove pismonoše i slične lipe stvari. Otkad je to čudo visoke hi tech teknologije ušlo u naše živote, ne možeš ni prnut 2 puta, a da između ne dođe neka poruka ili poziv.

Tako sam i ja danas dobila jednu nadasve simpatičnu mesađinu.

Glasila je:“ Ne znam kako da te ovo pitam ali nešto sam načuo? Jesi ti trudna?“

Molim m m? Odma ljutu travu na ljutu ranu. Jes da sam se malo ugojila, al trudna?? Majko moja i svekrvo njena Rozalija feat. babice moja, žene obitelji moje, jel čujete vi to?

Rekla sam - ne to mi je pivski trbuh. Kad Duh Sveti siđe na me, bit ćeš obaviješten.

Da pojasnim, poruka je bila od mog daljeg susjeda, stanovnika Moje Male Pripizdinedonje. Dečko s kojim sam se PRVI put zažvalila (s puuuuuno fine rastezljive sline) i koji me PRVI zašlato po siskama. Onak kak samo 14ogodišnjaci znaju, frajerski jednom rukom, u smjeru kazaljke na satu po oba dva moja pupoljka, istodobno, udri miško. A ja sva looda od uzbudjenja bokteneće, kaj mi dela, a, csss? A jesam rekla da je bio i niži od ja (a ja nisam neka lojtra, niža sam i od Shortyja 2 cm, 166, kajeto). Pa sam se izvijala kad bi bila pored njega da manja izgledam, a vjerojatno sam samo izgledala ko da me neš uklještilo u kičmi). Beše niži kao i nekoliko njih nakon. Valjda imam fetiš ili bolje reć peh na one niže rastom (a znate kak se veli za take, a? Ak sam vesla sisala, nisam čamac, ne, ne) Ah da, i strojovođa je, ges vot, niži. Gimnastičar, hehe. Gibak i obdaren. Al to su predrasude, a ja predrasudljiva nastojim ne bit.

No da. Beše to 31.1. devetsto i treće kad su našu hrvatsku stigle nesreće. Datum se pamti. Svake godine zapalim svijeću i stavim u prozor za izgubljenu nevinost u pipanju i za uspomenu i dugo sjećanje.

Uglavnom, dalje od te proste, nepristojne, sramebilo seanse na nekom roćkasu nismo stigli. Zbog razlika u karakteru, naturlich. Al ostao je moj dalji susjed, stanovnik Moje Male Pripizdinedonje, onaj s kim se uspoređuje. Usporeditelj? Uspoređenik? Uspoređivač? Ne to sam ja. Nema veze. Dalje.

Nismo se baš previše viđali, kretali smo se u drukčijim društvima, bavili se drukčijim stvarima. Ja ošla i u metropolu da se obrazujem kakbogzapoveda, proširim horizonte, a on je posto kuvar u obližnjoj zalogajnici, malo je naraso, kupio yugića, i sad piči sa rukom spuštenom kroz šajbu i lupa prstima o lim u ritmu Dare Bubamare, Muhe Ce-ce, Mitra Mirića Vjetropirića i ostale vesele družine. Al još uvijek navija za Varteks. Ipak je u nečem ostao isti. Nije puno, al čovjeka veseli.

Ju nou vot aj min, drukčiji putevi božji.

Uz dužno poštovanje prema njemu kao The Prvom, ipak moram izraziti duboku žalost i sućut jer je njegov potencijal (kojeg je dakako imao, pa ne biram ja kajgod za prve...) negdje izgubljen u bespućima njegovog odrastanja i sazrijevanja njega kao persone i individue. A što je bilo? Đe je zapelo? Uzjebalo se neš i on je (p)ostao netko za koga ne bi svakom priznala kakav je grande (fear)faktor bio u mojim najnježnijim godinama. Rak rana, tiha patnja, bolna točka, car mojih misli, inspiracija mojih vrlih literarno-pjesničkih pokušaja, uzrok želučanih tegoba kad god bi ga vidla, pojam. Oh, B(l)ože. Miruj, miruj, srce moje.

A sad? Kaj mu pa je sad?

Očito u njegvom lajfu ima tolko zanimljivih stvari i dogođaja, al je on svejedno našao malo vremena da se pozabavi mojim životom, između ostalog i sexualnim...

Još jednom sam se uvjerila kako je lijepo živjet u malom mjestašcu. Svi vode brigu o tvojoj duši, dušebrižnici što bi se reklo, jel. I ne samo o duši, vode brigu i o Njoj, daun adr, šta radi, s kim se druži, kakvu frizuru nosi. Kako bi se to reklo? P...izdobrižnici? Kak lepe od njih, a? Nema šta.

Ma ljubi ih u čela, djevojka sa sela.

O jebote da te jebo. I život i sudbina i ja smotana i nesnalažljiva kad treba. O čem se radi. Da krenemo u žižu zbivanja današnjeg dana. Za razumijevanje događaja treba znat da sam osuđena na svakodnevno putovanje milim prijevoznim sredstvom vlakom/vozom 53km do BelogZagrebGradaKajSeSkrivaVMegliToj i upoznata sa svim dražima koje to putovanje nosi. Od čupanja kose kad kasni i po 2 sata (kupujem periku), glodanja stolica od dosade, ostajanja zaklenjena/zaprta/zatvorena u kupeju jerbo su vrata zapela (a ja udri lupat i vrišćat ko da me kolju), pa znam zaspat pa pričat u snu (još bolje je kad sanjam neke wet&dirrrty things, sam bog zna kaj trkeljam... poslije se suočavam sa čudnim pogledima i pravim se mutava), bilo je tu i vožnje kad je vani ciča zima, al unutra je još hladnije (sige su mi znale visit sa bradavica), pa do upoznavanja cijele palete raznoraznih karaktera svojih suputnika. Ovo posljednje je i razlog rečenica s početka.

Dakle, ulazim ja danaske u brzi vlak, i sistemom eliminacije biram u koji ću kupe sjest. Pušački otpada. Zaljubljeni par otpada (znam da topli kupe pali strasti, al jebemu, nisam mazohist, ne želim tuđe mljackanje pored uha). Baba sa 300 toraba i vrećki otpada (ko zna kaj može izletit ili nedajbože zasmrdit iz torbi. Jednom je žena nosila svježe papaline i objesila na vješalicu za jakne, kao da se ne spajsaju u torbi. Jebate kad je runo smrad, a i voda je počela kapat iz vrećice...) Žena koja jede semić s podrigušom također otpada, a i čovo koji je izuo cipele i ispružio se. Sljedeći na redu bio je otvoren kupe, unutra 1 dječko (cca petindvajset let), priča na mob i ja reko ajd, ne budi picajzla, upadaj. U principu ja se u vlaku vozim ili rano ujutro il kasno popodne i u oba slučaja sam umorna, nema mi slađe nego ubit oko na ćuku vremena, a i ako mi se ne spava ne volim se upoznavat, časkat, ćakulat. U svojim sam mislima, brojim kolko ima do sljedećih šljiva ili zabijem nos u knjigu, zurim kroz prozor, slušam musku, kopam nos i sl. Al ko za napast danas sam bila prpošna, raspoložena, proljećeaumeninemir, uostalom već sam rekla kak proljeće na mene djeluje.

Bez obzira na sve, uredno sam izvadila knjigu, zaslinila prst i okrenula stranicu kad je upućeno prvo pitanje. „Šta i ti za Rijeku?“ Pogled gore, „Ne, ne, za Karlovac.“ Dadoh pristojan smajl, a nabacio smajl i on. Da smajl, smajlčinu. Aoj zemljo crna, što si mu zube u crno zavila! I na parove razbrojs, molit ću. A šta sad, jebiga, nemaju svi četkicu, kaladont, zubara, para za protezu i to. A onda je uslijedio komentar (njegov ofkors) kako vlak kasni. „Ma sad će, samo što nije“, odvratim ja. I kako je vlak krenuo i zalaufo se, tako se zalaufo i on. Prihvatila ja razgovor, mea culpa. Ko što rekoh, bila sam raspoložena, pa ajd da si skratim vrijeme u jednom razgovoru ugodnom.

Uglavnom, saznala sam da je strojovođa, upoznao me sa svojom imovinskom karticom, ima stan u Zg-u, kuću u Rijeci, vikendaču na Viru (al će ju izgleda morat rušat, nemreš doć do dropulićke da zaobiđe taj jebeni zakon), plaću od 7000kn i beneficirani staž (nisam pitala, al zakaj beneficirani??), saznala sam na kaj sve jedan strojovođa mora pazit kad vozi vlak (tlak u kočnicama, kuka ova, ručka ona, brzina ovo ono, pizdematerine i cinculatori), saznala sam zakaj onaj čiko lupa po kotačima prije kretanja vlaka, kakav ciiiiiinnnnggg moraju dat kotači kad se po njima opandrči, štorija o osovinama, o špricanju zraka nekam, štorija o pogaženim srnama i međedima u gorskom kotru (ili kotaru)...

A ja sam to sve sa zanimanjem pratila, raširenih okica, sa pokojom suzom u kutu tu i tamo (kod onih srna i međeda jel) i pokojim komentarom aaa, ahaaa, madajj i pokojom upadicom (curi si špricaj i sl.) i pokojim smijehom na šale i pošalice. Razvezali se mi i o vojsci (civilnoj, ovoj onoj, kak je izgubio pravo na civilnu jer nije dolazio, pa sad traži da plati nekom kirurgu da mu napiše da mu je nešt pa da se oslobodi i to), faxu (išo je na dif 2 god), braku (kak još ne misli i to), neplaniranoj djeci (kak je zajebano kad se to zdogojdi i to), imenima za djecu (kak su naša imena česta, a sad je trend nekih neobičnih i to), prestaje pušit i to...
UGLAVNOM sreća i bog vlak je bio brzi pa ne staje kod svake breze i za 37 min smo bili u Karlovcu. Bilo mi je ugodno, kaže on, ovogaaaa, pa jel bi se mogli nać ovak kad dođeš u Zg na cugi i to, a? Ajooooo, ma znaš ne znam ja kad ću sljedeći put ić u Zg, imam hrpu obaveza, ispiti ovo ono, učim blabla (sutra idem). Oću suptilno reć kak da ti velim a da se ne naljutiš, ovaj, NE. A on uporan jel da bi mogli na kavu ili čaj da ti pokažem što je muški zagrljaj! Veli - pa dobro, kad dođeš, ajde, može broj A? I ja jadna šta ću i kuda ću, ajde. V o t a mistejk. I mogla sam mu dat krivi, il nečiji, al ne, ja dadoh pravi, svoj. La idiota.

Do sad su došla dva sporočila. Prvo da me obavijesti da je to njegov br. A drugo sporočilo da me informiše da je stigo, i da kaže – komad, šta se radi. Sve velikim slovima, bez interpunkcije (a na to sam alergiše..moj hir). Nisam odgovorila. Bitch. Jebiga.

Što će reći poanta svega je – slušajte majke kad vam kažu NE PRIČAJ SA STRANCIMA. Ima u tome nešto.

Sad ću imat lošu karmu. Fakinšit.

Danas sam se suočila oči u oko, fejz tu fejz sa strašnim čudovištem kojem čak ni Mr. Muscolo nemere njišta.. Čudovište se probudilo kad mu je vjerojatno ovaj proljetni zrak podraškao nozdrve i kasnije sam ga cijeli dan morala smirivat. Zrak je bio uzrok, a povod...hmmm,povod... pojava kolege s faksa...(đe mi je unaj čika smajl(aga čengić) šta se crveni?)

Šta napravit kad ti odjednom, sadnli, izbuha i iznebuha netko bude t o l i k o abnenormalno, ekstra, supernova JEBEN da ti samo the ono viri iz očiju , jedva da ga slušaš, on veli - na zapadu, ja - aha,ukrajina i to , i samo bi zgulila sve sa njega odma,sad,ovdje...? Užas žderačke snage...

AAAAAL! Stop! Ne smiješ ništa. Ni pokazat. Bez obzira kolko je to možda i očito jer ipak ti neš viri iz očiju,jel.

Zašto? Iz ponosa, ega (njegovog uvijek naduvanog, mog nekad povrijeđenog), a i teško radim na imidžu fine dame pa se to nikako ne bi uklapalo u cjelokupnu sliku jelte...

Uglavnom, čudovište sam na jedvite jade smirila, a objekt moje žudnje...je i dalje objekt. Ne subjekt. Da. :Smajl neki neodređeni:

Zanimljivo je kako ljudi lako zaboravljaju lijepe trenutke života, a oni tužni nam se usjeku u sjećanje poput pečata... Poput reumatičnog zgloba koji u vrijeme vlage u zraku ili nagle promjene vremena stalno podsjeća da postoji, zagorčavajući nam ionako tešku situaciju. Kad ponekad i mazohistički posežemo za tim osjećajem u teškim trenucima i sažalijevajući se uvjeravamo kako je to eto još jedan u nizu „znala sam“ pehova, tuga, nesreća, udaraca... I samo nam je teže.
Dok s druge strane lijepe trenutke površno proživimo, prebrzo zaboravimo i olako pređemo preko njih. Umjesto da ih duboko spremimo u glazbenu kutijicu duše koju ćemo otvarati kad nam je najteže hraneći se melodijom lijepih sjećanja koju svira i jačati junačko srce za nove pobjede.
Zato ja danas otvaram svoju kutijicu, spremam u nju današnje osmjehe, poljupce, zagrljaje, sms-ove, lijepe želje, osjećaje da si okružen ljudima koje voliš i koji vole tebe, ispunjenost jer znaš da s tim ljudima stvaraš nešto vrijedno, radiš ono što voliš...
Snimamo cd i uživam u svakom trenutku provedenom u studiju. Volim svaku notu, svaki falš, svako ponavljanje, preslušavanje i šizenje jer ne čujem da smo pali pola tona. Volim tu energiju kojom zrači nas 30, zajedništvo, koncentraciju, napetost koja se može nožem rezati, međusobnu ljubav i ljubav prema zajedničkom cilju. Volim te zajebancije, spontanost, prisnost. Volim rakiju kojom šatro oštrimo grlo i kasnije vrućinu jer je „netko pojačao grijanje“...
Trošim tjelesne baterije, a punim unutarnje. I na kraju balans. Ugodan umor. Ispunjena.
I zato kutijice zapamti ovu melodiju i njen značaj jer ja sam zaboravljiva i ni antisklerin ne pomaže kad zapadnem u malodušnost i tugu jer mi je gospodin Život opalio ćušku. Budi spremna da ju odsviraš u svakom trenutku najljepše što možeš. A i ako padneš pola tona, neću ti zamjerit..

Budući da još uvijek ne želom sama sebi priznat da bi mi možda dobro došla neka pametna, stručna i ljekovita rječca nekog psihologa/psihijatra, odlučila sam se na samoizliječenje. Blogom. Sutra mi je 22. rođendan... Tek. Već. Ovisi iz kojeg kuta gledam. Ovisi kako sam raspoložena. Tek. U godinama sam kad bi trebala jest život sa velikom žlicom, bit puna optimizma, mladenačke revnosti, grabit prema naprijed, uživat u svakom trenutku, koristit svaku priliku za sreću... hm, da. A već. Jebate pa neki u ovim godinama imaju već djecu, muža, neke veze iza sebe, ostvarene želje, ispunjene snove, ili barem zacrtane želje, zacrtane snove... Moji su se putem negdje izgubili.. Uvijek sam odavala dojam snažne, samosvjesne cure, oštre na jeziku, koja se zna nasprdat sa svim i svačim, i sa sobom, naravno... I šibala sam ja manje-više uspješno kroz život, al sad kad se okrenem i sagledam to sve i kad uzmem u obzir di sam sad i kako se osjećam, pomislim, pa jebate mene nešto nonstop vuče prema dolje, sputava.. Neki splet okolnosti, nekakva jebena sreća, faktor žnj, ono nešto na kaj ne možeš utjecat. Ne pamtim kad sam zadnji put imala više sreće nego pameti. Uvijek me nešto zašamara, spusti na zemlju, neki kitas radi protiv mene. Bolno. Imam osjećaj ko da mi je cijeli život po uzoru na Beckettovog Godota... I ja čekam i čekam i četir' sata čamim čekajuć, a ono nita. Ni-ta. Ne znam šta čekam...bolji život, prilike, mogućnost da ih iskoristim,vjetar u leđa, zrno sreće i žlicu vegete... Ne znam. Ne živim. Ja preživljavam. Izgubila se ja. Čekam da neki švabo, rus, englez il neko izmisli hepek pa da sredi život moj.
A jedan je život. Možda nije, al ne znam baš kolki bi koeficijent dala na tu tezu... I šta, pitat će me starost đe mi je bila mladost. I kaj ću joj reć? Isparila. Beznačajno. Pa jebemu, ak niš bar ću reć, jebiga isparila, al sam se trsila, trudila i borila da ne ispari beznačajno. Ne želim stalno mislit kako me život prevario, kako je nefer, kako je drugima dao više nego meni.. Jebiga tak se posložilo, dao mi je da sam zdrava, da imam kakvu takvu pamet jelte, svijest i mogućnost da si sama stvaram i koristim prilike kad već ne padaju s neba.. Idem ja po onoj staroj, kad ti život dadne limune, napravi ljimunadu! Za vjetar u leđa ću pratit vremensku prognozu, a za vegetu ću nazvat stevu karapandžu, on će dat fajnl tač i sve će da bidne fajni fajn. Jednog dana ću sjedit negdje na suncu, grijat kosti, lagani vjetrić će se poigravat mojom smeđom, a ustvari incognito sijedom kosom, gebis će neš grickat, a ja ću si reć – jebate, moja ti, to ti je bio život i pol. Show prve klase.
Evo lagano me preplavljuje optimism... Ovaj blog, čudo neviđeno.