O jebote da te jebo. I život i sudbina i ja smotana i nesnalažljiva kad treba. O čem se radi. Da krenemo u žižu zbivanja današnjeg dana. Za razumijevanje događaja treba znat da sam osuđena na svakodnevno putovanje milim prijevoznim sredstvom vlakom/vozom 53km do BelogZagrebGradaKajSeSkrivaVMegliToj i upoznata sa svim dražima koje to putovanje nosi. Od čupanja kose kad kasni i po 2 sata (kupujem periku), glodanja stolica od dosade, ostajanja zaklenjena/zaprta/zatvorena u kupeju jerbo su vrata zapela (a ja udri lupat i vrišćat ko da me kolju), pa znam zaspat pa pričat u snu (još bolje je kad sanjam neke wet&dirrrty things, sam bog zna kaj trkeljam... poslije se suočavam sa čudnim pogledima i pravim se mutava), bilo je tu i vožnje kad je vani ciča zima, al unutra je još hladnije (sige su mi znale visit sa bradavica), pa do upoznavanja cijele palete raznoraznih karaktera svojih suputnika. Ovo posljednje je i razlog rečenica s početka.
Dakle, ulazim ja danaske u brzi vlak, i sistemom eliminacije biram u koji ću kupe sjest. Pušački otpada. Zaljubljeni par otpada (znam da topli kupe pali strasti, al jebemu, nisam mazohist, ne želim tuđe mljackanje pored uha). Baba sa 300 toraba i vrećki otpada (ko zna kaj može izletit ili nedajbože zasmrdit iz torbi. Jednom je žena nosila svježe papaline i objesila na vješalicu za jakne, kao da se ne spajsaju u torbi. Jebate kad je runo smrad, a i voda je počela kapat iz vrećice...) Žena koja jede semić s podrigušom također otpada, a i čovo koji je izuo cipele i ispružio se. Sljedeći na redu bio je otvoren kupe, unutra 1 dječko (cca petindvajset let), priča na mob i ja reko ajd, ne budi picajzla, upadaj. U principu ja se u vlaku vozim ili rano ujutro il kasno popodne i u oba slučaja sam umorna, nema mi slađe nego ubit oko na ćuku vremena, a i ako mi se ne spava ne volim se upoznavat, časkat, ćakulat. U svojim sam mislima, brojim kolko ima do sljedećih šljiva ili zabijem nos u knjigu, zurim kroz prozor, slušam musku, kopam nos i sl. Al ko za napast danas sam bila prpošna, raspoložena, proljećeaumeninemir, uostalom već sam rekla kak proljeće na mene djeluje.
Bez obzira na sve, uredno sam izvadila knjigu, zaslinila prst i okrenula stranicu kad je upućeno prvo pitanje. „Šta i ti za Rijeku?“ Pogled gore, „Ne, ne, za Karlovac.“ Dadoh pristojan smajl, a nabacio smajl i on. Da smajl, smajlčinu. Aoj zemljo crna, što si mu zube u crno zavila! I na parove razbrojs, molit ću. A šta sad, jebiga, nemaju svi četkicu, kaladont, zubara, para za protezu i to. A onda je uslijedio komentar (njegov ofkors) kako vlak kasni. „Ma sad će, samo što nije“, odvratim ja. I kako je vlak krenuo i zalaufo se, tako se zalaufo i on. Prihvatila ja razgovor, mea culpa. Ko što rekoh, bila sam raspoložena, pa ajd da si skratim vrijeme u jednom razgovoru ugodnom.
Uglavnom, saznala sam da je strojovođa, upoznao me sa svojom imovinskom karticom, ima stan u Zg-u, kuću u Rijeci, vikendaču na Viru (al će ju izgleda morat rušat, nemreš doć do dropulićke da zaobiđe taj jebeni zakon), plaću od 7000kn i beneficirani staž (nisam pitala, al zakaj beneficirani??), saznala sam na kaj sve jedan strojovođa mora pazit kad vozi vlak (tlak u kočnicama, kuka ova, ručka ona, brzina ovo ono, pizdematerine i cinculatori), saznala sam zakaj onaj čiko lupa po kotačima prije kretanja vlaka, kakav ciiiiiinnnnggg moraju dat kotači kad se po njima opandrči, štorija o osovinama, o špricanju zraka nekam, štorija o pogaženim srnama i međedima u gorskom kotru (ili kotaru)...
A ja sam to sve sa zanimanjem pratila, raširenih okica, sa pokojom suzom u kutu tu i tamo (kod onih srna i međeda jel) i pokojim komentarom aaa, ahaaa, madajj i pokojom upadicom (curi si špricaj i sl.) i pokojim smijehom na šale i pošalice. Razvezali se mi i o vojsci (civilnoj, ovoj onoj, kak je izgubio pravo na civilnu jer nije dolazio, pa sad traži da plati nekom kirurgu da mu napiše da mu je nešt pa da se oslobodi i to), faxu (išo je na dif 2 god), braku (kak još ne misli i to), neplaniranoj djeci (kak je zajebano kad se to zdogojdi i to), imenima za djecu (kak su naša imena česta, a sad je trend nekih neobičnih i to), prestaje pušit i to...
UGLAVNOM sreća i bog vlak je bio brzi pa ne staje kod svake breze i za 37 min smo bili u Karlovcu. Bilo mi je ugodno, kaže on, ovogaaaa, pa jel bi se mogli nać ovak kad dođeš u Zg na cugi i to, a? Ajooooo, ma znaš ne znam ja kad ću sljedeći put ić u Zg, imam hrpu obaveza, ispiti ovo ono, učim blabla (sutra idem). Oću suptilno reć kak da ti velim a da se ne naljutiš, ovaj, NE. 
A on uporan jel da bi mogli na kavu ili čaj da ti pokažem što je muški zagrljaj! Veli - pa dobro, kad dođeš, ajde, može broj A? I ja jadna šta ću i kuda ću, ajde. V o t a mistejk. I mogla sam mu dat krivi, il nečiji, al ne, ja dadoh pravi, svoj. La idiota. 
Do sad su došla dva sporočila. Prvo da me obavijesti da je to njegov br. A drugo sporočilo da me informiše da je stigo, i da kaže – komad, šta se radi. Sve velikim slovima, bez interpunkcije (a na to sam alergiše..moj hir). Nisam odgovorila. Bitch. Jebiga.
Što će reći poanta svega je – slušajte majke kad vam kažu NE PRIČAJ SA STRANCIMA. Ima u tome nešto.
Sad ću imat lošu karmu. Fakinšit.