dragi moji virtualni prijatelji! prvo se moran ispričat na ovolikoj pauzi. ne, neću se izvlačit, nije mi se dalo pisat. osin toga, događalo se previše stvari i tila san bit na 500 mista u isto vrime šta mi, začudo, nije uspijevalo. šta se tiče lika o kojen san van pričala, zvat ću ga S. u subotu smo se malo posvađali. ja san bila kriva, eto priznajen, ali sad smo sve riješili pa mogu opet bit happy. čula san se s dvi osobe od kojih se to nisan nadala, u najmanju ruku. za jednu mi nije bilo tako napeto, ali za ovu drugu... neki znaju koliko san čekala ovaj tren. krajen prošlog tjedna se dogodilo nešto šta me stvarno streslo i svatila san koliko mi neko znači.
nekome ko me samo tako zajeba, sudbina je okrenila leđa. okrenila se meni. stvari mi se polako vraćaju na svoje misto. dobro san, stvarno jesan. nije baš da san super, ali i dobro je veliki napredak za mene. danas san svatila da je lito za praktički tri tjedna. za nekih misec dana ću bit na braču, daleko od svega, od svih sranja koja mi split nosi. tamo će se stvari konačno prestat vraćat na svoje misto jer će se već vratit na njega. virujte mi da živin za taj dan. moran još spomenit buljin rođendan. u nedilju smo išle u njen kafić, ja san malo zakasnila. naplesale smo se i napivale za cili život. predobro mi je bilo. niko se nije nalia šta je za mene veliki plus. o njoj san van već pisala, ali evo da održin obećanje. sad kad vas ovo pitan, neki će mislit da san luda. jeste li se ikad osjećali ka da gledate sebe iz neke perspektive koja nisu vaše oči?? osjećate ka da se sve događa nekome drugome ko van je blizak?? jeste li se kad osjetili daleko od sebe?? meni se to često događa. ne mogu to ni opisat. zadnji primjer je bila ova subota navečer. odnedavno virujen u onu: junaci ne plaču. inače rijetko plačen, pogotovo zbog muškoga. pogotovo zbog muškoga kojega ne znan ni misec dana. e pa S je to prominia. ne znan uopće zašto san se onako osjećala kad smo se posvađali. nije me tia ni pogledat, niti mi se javit i to me baš ubijalo. odma san se nakon mastersa skupila doma, nazvala prijatelja i doslovno se rasplakala na telefon. nisan mislila da ću još dugo vrimena plakat zbog nekoga ko nije određena osoba. očito... znate onu pismu: dok se pretvarah da te volim, nisam ni slutio da te volim. e pa to se meni dogodilo. dobro, daleko smo mi od ljubavi, ali svaćate šta oću reć. lik mi se stvarno sviđa. previše. a sve je počelo tako da san uvjeravala samu sebe da mi se sviđa. nisan našla to nešto u njemu dok god nisan svatila da bi ga mogla izgubit. mi smo ljudi stvarno nevjerojatni, zato bi i tila završit psihologiju. sanjan o danu kad ću se svatit pa tako počet svaćat i druge. veza i zaljubljenost stvarno te čekaju kad i di se najmanje nadaš. još uvik ne mogu virovat kako san reagirala. danas vjerojatno ne bi na taj način, ali ta večer je bila nešto drugo. iskočila san iz sebe i sutra se ponovno uredno vratila ka da ništa nije bilo. gore mi je bilo tad, nego nakon bolje veze od 4 miseca. (to mora da je bila ljubav). baš san nakon toga sredila misli i zaključila jednu stvar: junaci ne plaču.....da ih drugi vide. utjehu traže na svon ili užasno bliskon ramenu. nikad nemojte dopustit da vide da vas boli. time su dobili šta su tili. dok god postoji onaj trag drskosti u vašin očima, niko van ništa ne može. zapamtite to. pružajte ruku i neprijateljima, ali sebe samo rijetkima. i to nikad potpuno. uvik će postojat one suze koje su samo za vas. ako ih poželite podilit s nekin, tu će uvik bit onaj dio vas koji vas gleda ka stranca, koji vas još uvik otkriva. onaj dio koji vas gleda ka drugu osobu. budite mi lipi, dobri i pametni ka i dosad. šaljen veliki svin svojin junacima!!

eee... kako ste mi?? evo me nakon par dana. moran van reć da san stvarno dobro šta nije česta pojava . razlog tome je, naravno, ON. lik mi se stvarno sviđa. sutra idemo vanka pa ćemo malo više pričat i bolje se upoznat nego dosad. dopisujemo se cilo vrime i sve je super. danas neman školu!!! aaa, patite!! neko je natjecanje, pitaj gospu. jučer san bila dežurna i uređivala san s teon školu. ajme kako glume... pošto su prozori toliko šporki da su sad već neoperivi, stavljali smo crteže na njih da se ne vide. sad nan je po škole pokrivenih prozora . sinoć san bila vanka s prijama s brača. bilo mi je odlično, ka i uvik s njima. jedva čekan lito, jedva!! jutros san išla kod tee i posli nešto kupit u jedan dućan udaljen 15 min hoda od moje kuće. puten san srela one amerikance, a ja san bila u biloj majici I LOVE NY! koji su to bili piševi, tili su me slikat u njoj. večeras će mi doć steff, sutra opet škola... sve se vraća u rutinu... osin večeri, naravno:)) znate šta san razmišljala?? o životu u prošlosti. i ja živin u prošlosti cilo vrime. to me tako nervira kod sebe. često razmišljan o tome kako mi je bilo, kako san u nekon periodu bila iskreno sritna. meni su ti periodi uvik lita. neman nikakve obaveze, a sve ostalo mi se složi samo od sebe. zato se često uvatin kako u glavi bižin natrag, opet di san bila i vrime kad je sve bilo tako prokleto dobro . nemojte me krivo svatit, moj život je baš takav, dobar. stvarno mislin da je. druga je stvar šta bi moga bit i bolji. u tome i je problem, iskusila san kako je kad je bolje i sad mi se teško opet vratit na staro. napisala san jedan put u dnevniku: «zašto si mora stvorit raj i onda ga odnit? da san cili život živila u paklu u kakvon me ostavljaš, ne bi ni znala da postoji bolje, bila bi sritnija. al ko jednon iskusi ljubav i onda je izgubi, život mu gubi smisao. potpuno». nevjerojatno kako virujen u tu rečenicu!! svaki put kad mi je teško, kad san sama, pogledan unatrag. pitan se šta san činila. to mi je lakše od gledanja napred di se moran pitat šta ću učinit. znan da je glupo, totalno glupo, ali je tako . stalno bižin u vrime kad je sve valjalo umisto da pokušan od ovoga sad učinit isto takvo. neman snage za to. kad mi prolazi dan ka šta je današnji, iman, ali svaki drugi je... gori, puno gori. nisan osoba koja plače, ali često mi se zamagle oči kad se probudin iz sjećanja. magle se sasvin tiho i polako pa niko ne vidi to nešto u njima. niko ne vidi mene u njima. a postojin, normalno da san tu cilo vrime i samo se nadan da će me neko nać. neko ko će me znat osvistit i uputit dalje, u budućnost koja je iza kantuna koji mi je toliko teško savladat. uspomene su dobre, ali ne i jedino od čega triba živit. triba osjetit tren koji slijedi i otić za njin bez puno osvrtanja. naučila san igrat na sigurno da me ne povride. a ko će me povridit u mojoj glavi u kojoj mogu minjat i ono šta je bilo?? ono šta bi se možda moglo i ponovit. baš zato, dragi moji, živite za ono šta dolazi. svaki tren je poseban i neponovljiv, ali možemo se potrudit nać put da vratimo bar mali dio njega ili ga učinimo još boljin. to nećemo nikad postić osvrtanjen i vraćanjen natrag. virujen da vas je puno ka šta san ja. zato zapantite da ono šta je bilo lipo triba pokušat vratit, a ono šta nije, zaboravit. uvik će te bolit duša kad se sitiš i jednog i drugog, a samo je na tebi kako ćeš tu bol izličit. završit ću jednon lipon pjesmicon: život je lip kad se živit zna, zato uzmi sve šta se uzet da. srića je kratka i živi zbog nje, ne traži ništa i dobit ćeš sve!
poljubac svima,
voli vas vaša
mia

taman san došla od vanka. bilo mi je predobro, jednostavno... znate onaj iz prošlog posta?? e pa opet smo se vidili i plesali i izminili brojeve i brijali. tako da napokon mogu reć da san happy po ton pitanju. jučer san bila totalno u kurcu, a raspoloženje mi je «popravilo» jedno dopisivanje noćas. neko zna previše toga o meni i to mi smeta i boli me jer mu nije palo s marsa. neko od mojih prijatelja je ima dug jezik, previše... ovaj tjedan mi inače nije bia dobar, ne znan ni sama zašto. mislin znan, ali ne znan zašto me sve to toliko uspijeva deprimirat. neki ljudi stvarno ne zaslužuju ništa, a meni je opet stalo. to me užasno jebe , ali ne mogu protiv sebe tako da... u zadnje vrime me totalno muče te emocije. mislin, onoga ko ih je smislia triba streljat... koliko bi život bia lakši da nikoga ne voliš, ne mrziš, da te jednostavno nije briga. dobro, priznajen da bi bilo prazno, ali opet to niko ne bi osjetia. jer niko od nas ne bi osjeća ništa. a ovako osjećan, osjećan da zavaravan samu sebe. osjećan da mi ova večer nije puno značila. osjećan da volin nekoga, ali ne koga bi tribala. sad ćete se nasmijat, kako nekoga možeš volit s 15 godina?? e pa možeš, itekako možeš. ne razumin ljude koji ne razlikuju ono napet mi je, sviđa mi se, zaljubljena san, volin ga... to su totalno različite stvari. blago onima koji ne razlikuju jer očito nikad nisu volili. nisu osjetili šta znači bit spreman umrit za nekoga. šta znači plakat za njin dok te ni ne vidi . GLUMIT da si sritna šta je on sritan, ali u dubini sebe STVARNO bit sritna zbog njega. ti su osjećaji stvarno nešto ludo. šta ne bi bilo bolje da imamo samo neke nagone da održimo vrstu? neki će reć da onda ne bi bilo smisla. a ima li ga ovako? svi mi smo samo lutke koje žive da bi umrle. ponekad od ljubavi. ponekad od osvete. od tuge ili straha. nekad je preteško krenit dalje pa ljudi odustanu i ubiju se . odu među anđele i zvizde, time prestaju patnje i muke. ne, nisu ništa riješili drugima, riješili su sami sebi. prestali su živit iz dana u dan, sanjat neostvarivo. gledamo nekoga ubojicu i sablažnjavamo se kako može oduzimat živote. niko ne pita zašto bi to napravia. zato šta je osjeća nešto. to nešto ga je jebeno mučilo pa se odlučia na takav pothvat. možda je bia bolestan. nemojte mislit da to opravdavan, ali većina njih nije normalna, ili od osjećaja, ili od... ne, nema ništa drugo . od osjećaja koji toliko sjebu čovika. to mi je san, na samo jedan dan ne osjećat ništa, bit u nekon čarobnon balunu koji će me dilit od svega šta bi me moglo povridit i usrićit. jer šta te usrići, posli te uništi. takav je život, jednostavno. i da, bila bi se spremna odreć svega lipoga da izbjegnen ono ružno. dugo san to vagala u glavi i svatila da te život puno više gazi, nego veseli. znan da se mnogi neće složit sa mnon, da će reć da je ljubav sama sebi smisao i svrha . da bi bez nje bilo sve bilo prazno i pusto. ali mi to onda ne bi ni znali, ne bi znali ni šta je ta prokleta ljubav, pitali bi jel se to jede?? znan da ovo nema smisla jer se nikad neće dogodit, ali često razmišljan kako bi to bilo lipo . kad ljudi zamišljaju svoj idealni svit, obično misle da je pun sriće i ljubavi. e pa moj nije, u njemu nema toga, nema ničega... jer to je ono šta jesmo, ništa. to smo bili, to ćemo postat. i za sto godina se niko neće ni sićat onoga šta smo bili. ali kad već moran bit ovo šta jesan, di jesan, onda san sritna šta san baš na ovon mistu. istina, ima i teških trenutaka, ali kad imaš ljude koji su ti prijatelji, ali stvarno prijatelji i koji ti vraćaju tu famoznu ljubav i kad ti je najteže, znaš da si poseban i voljen. mislin da je to ono šta pokreće svit i sve nas. zbog toga je jedino lipo bit šta jesmo, a ne robot. jesan li zbog ovoga površna?? ne bi rekla, samo san iskrena. samo san čovik.
VOLIN vas sve

dragi moji... opet van se moran zahvalit na komentarima, stvarno mi je drago šta ih je sve više. u subotu san bila u mastersa nakon kazališta i bilo je predobro. sudbina se opet malo igrala sa mnon, samo ovaj put, ne možete virovat, u pozitivnon smislu. davno san sinjala jednog tipa i tako mi je bia napet , ali nismo se upoznali... nakon skoro misec dana plešen i odjedanput ga vidin na dva metra od mene. počela je gassolina, pustili su onu paru, a ja san mu lipo uletila i plesali smo po večeri. šta ja znan, tip je drag, ali ne sviđa mi se tako da san pobigla na kraju. nije mi se dalo više ga viđat. bia mi je napet dok ga nisan imala. ajme grozna san... a svi mi smo nekad takvi. u nedilju san bila navečer vanka na bačama i bilo je predobro. pivali smo, vatali se... baš super . jedna je ženska izgubila mobitel, neko ga joj je naša i vratia. jel vi to možete virovat?? stvarno još ima dobrih ljudi na svitu. i ja bi joj ga vratila, majke mi jer znan kako je kad ostaneš bez mobitela. katastrofa!! sinoć smo mata (sretan rođendan) i ja tražile kostim u gradu i cile se tužne vratile pošto nismo našle NIŠTA. tako nan i triba kad smo krenile u osan navečer... danas je bia dobar dan. prvo su me svi blido gledali šta san uletila u školu u širokoj majici. ono, ni sama ne mogu virovat, uopće nisan bila ja samoj sebi. još za ne falit, majica tamna do po guzice. gdje mi je pamet bila... donila je jelena kraljica u školu neki prsten koji ti bojon pokazuje kakve si volje kad ga staviš. meni je totalno pocrnia u roku od par sekundi. mislin, i prsten iz sve po osan vidi kako san... u kurcu, jednostavno. baš me puca. cili san dan bila skroz dobro i onda me odjedanput streslo i sad san nekako... ne znan. pisali smo sastav iz hrvatskog, nikad tužniji nisan sastavila. ka da san zapravo tužna, a toga nisan ni sama svjesna . to vidin po ovin sastavima. oni su meni baš ispušni ventil kako kažu. kad mi se skupi toliko toga da ne mogu više, podilin to s komadon papira i odma mi bude puno lakše. zato san odlučila opet počet pisat dnevnik. blog je dobar, ali ne mogu ja ovde bit totalno iskrena, puno puta nešto napišen pa se ispravin za sekund. previše mojih poznatih čita ovo šta piše i zato ne mogu bit slobodna. večeras mi je jedan incident pokvaria dodatno raspoloženje, a opet ga popravia. znate kad uživate u nečemu, a znate da ne bi smili?? e tako je meni bilo. s jedne strane san bila sritna šta je nekome stalo, a s druge san se osjećala krivon zbog istoga. ne bi tila da niko upadne u govna zbog mene, pogotovo osoba o kojoj se radi. neman van neku pametnu temu o kojoj bi mogla filozofirat ka i obično. mislin, iman ih previše, ali stvarno neman volje . evo van zato još jedna pisma nastala u meni isto tako važnon trenutku, baš ka i jezero. napisala san je zato šta ljudi često koriste motive mora i neba, samo na pogrešne načine ako mene pitate. ovin san tila pokazat da se ta dva čoviku nesvatljiva pojma mogu usporedit s nečin nama tako bliskin. nažalost.



..gledali se danima, godinama, satima.
nebo se rastvaralo pred morskim vratima.
oboje su plavi s tragovima bijelim
i žele se voljeti bićem cijelim.
al nebo, ono je visoko gore
i nikad ga neće doseći more.
i nikad se nebo spustiti neće
samo zbog ljubavi mora i sreće.
tako će se uvijek očima plavim
nebo gledati s morem malim.
nekad će i plakat, od bola se jesti,
al njih se dvoje ipak neće sresti..





iako često imamo privid da oće, neće. iako bi možda bilo bolje da se sretnu, neće. iako bi ljubav tribala pobijedit, neće... jednostavno su daleko. previše.

nije me bilo par dana jer stvarno nisan imala volje pisat. ovaj tjedan san saznala neke stvari koje me, priznala ja to ili ne, bole. kad nekome viruješ, a taj te sjebe, osjećaš se ka naivno govno, a znan da ne bi tribala. stvarno ne razumin šta je nekin ljudima, zašto me jednostavno ne mogu pustit da buden sritna? zašto ne mogu oni bit sritni zbog mene ka šta san bila ja zbog njih? to valjda nikad neću svatit. osin toga, tjedan je bia prilično zabavan. bilo je tu i skakanja s balkona... nećemo u detalje. jutros san srela osobu koju nisan tila vidit, a nisan ni vidila od lita. moran priznat da smo se malo blido gledali, ali sve u svemu smo ok, tako da sad iman samo dvoje ljudi za izbjegavanje to ti se inače pokazalo ka konstruktivno rješenje, mia. znate o čemu razmišljan već duže vrime?? o ženama. znan da će se oni koji me znaju uvatit za glavu , ali ja jednostavno moran jedan post o tome. pogledajte malo kroz povijest šta je žena predstavljala, koliko se vrednovalo ono šta radi. tako je oduvik pa je tako i danas. naše se društvo minjalo na petsto načina, ali jedno je uvik isto, ta prokleta nadmoć muškaraca. znate kako vlaji predstavljaju obitelj: ovo je moj sin, ovo moja kćer, ovo moj tovar i, da prostite, moja žena. rodi se ćer, a on plače od muke . ili vidi kako neko loše vozi pa kaže da sto posto vozi žensko. mene to totalno raspizdi. ok, da su sve ženske nesposobne i glupe, ja bi to priznala. stvarno bi. ali nisu. često su ženske sposobnije sto puta od nekog jebivjetra i prodavača magle koji je bolji jer ima stvarčicu između nogu. ja za to ne krivin muške, same smo krive za to. prihvaćamo takve igre koje stvarno toliko određuju. na kirurgiji u splitu nema nijedna jedina žena. jednostavno in se ne da rušit taj njihov muški lobi . ako si ružna ženska, ogovarat će te zato. ako si lipa ili nedajbože plava, sve šta si postigla, postigla si priko kreveta. problem je u tome šta to ne govore muški, nego i ženske jedne između drugih. gledan malo one jadnice kojima je vjera takva da im muž određuje doslovno sve. moraju se sakrivat iza pustih maski, ne smiju izlazit bez njih vani, mogu ih tuć, radit in sve živo, a one se ne mogu ni maknit. dobro, reć ćete da iden u krajnost pa ću uzet primjer iz svoje generacije. muški koji je bia s puno ženskih je kralj, a ženska s puno muških je kurva, jel tako?? znan da će ovo pogodit striktne vjernike, ali ni isus nije umra ka djevac. da, da, prcnia se s marijon magdalenon. uzeli ljudi dnk s torinskog platna i našli ga u francuskoj kod nekog čovika. naravno, crkva je to zataškala da ne bi ispalo da mu je tribala ženska, jedini poljubac je bia judin, jel?? ma ne znan, sve je ovo ludo. čak i u drugin vjerama nema puno žena. ok, grčke božice npr, ali opet je glavni bog zeus. muški. jebate, jel taj štapić između nogu stvarno njega čini vridnijin od mene?? ima jedna famozna knjiga duga od šimunovića, vjerojatno ste je čitali. jadna ženska je umrla zbog želje da postane muško. vidite koliko je to izraženo, posebno na selima. ajme kad se jadranka kosor kandidirala za predsjednicu, ja san skoro blokala od smija. pa odma je bilo jasno da neće dobit. ne ulazin u politiku, ali mislin da stvarno nismo spremni za žensku predsjednicu. nismo spremni na to da su muški «ispod» ženske u bilo kojen pogledu. davno su rekli, muškrac i žena – mars i venera. to je stvarno istina, samo je venera bliža suncu koliko ja znan. tako smo i mi sve bliže ostvarenju onoga šta nan pripada, onoga šta zaslužujemo. ne prevlast, nego ravnopravnost i poštovanje. šta se mene tiče, ne moraju nas štedit ni u kojen smislu, ali ne moraju ni gazit. neki ljudi se i rastanu jer žena zarađuje više od muškoga. ne mogu virovat da u 21. stoljeću možemo bit tako jadni i primitivni. cure moje koje ovo čitate, stvarno se nadan da nećete bit ovakve za kojih deset godina, da ćemo se već u našoj generaciji naučit postavit i vratit ono šta su nan krali godinama i godinama...
voli vas vaša feministica

petak mi je bia grozan dan ka šta ste mogli i primijetit iz prošlog posta. subota je zato sve nadoknadila. navečer san išla direktno iz kazališta na tein rođendan. bila je mala ženska ekipa, ali baš nan je bilo lipo. pivale smo i jele, šta je još važnije . neke su bile slabe volje, ali to za divno čudo nije puno spustilo atmosferu. usrid večeri su nan uletili ovi kraljevi s antinog tuluma koji su došli po pljusku sa žnjana mrtvi pijani , pogotovo jedan, ali nećemo imenovat. cili šporki, mokri, valjaju gluposti... bože sačuvaj. bar smo se imale kome smijat... u nedilju su mi radili i mater i otac tako da san cili dan imala stan samo za sebe. koji gušt! navečer san išla do žnjana sa ženskima iz škole, varile smo ka ništa, igrale biljar, zajebavale se... ali ta nedilja je bila tako tužna... ajme ne mogu van to ni opisat, baš smo sve bile u kurcu bez nekog posebnog razloga, valjda je bilo nešto u zraku . kad san došla doma, pričala san s elon na telefon negdi do jedan i po. nakon toga smo obe dvi bile puno bolje volje. danas san išla s teon do mirne, kraljice sa brača. radile smo joj dredove, pretežno ih je radila tea, al dobro... ja san se igrala s nekin njenin bebama (glavno da san zrela) i valjala neke preglupe baze. uopće nisan sličila na sebe, ne znan šta mi je bilo . pubertet me stvarno puka u ton smislu, jedan čas samo šta ne zaplačen, a drugi san na vrhu svita. a bože!! molin vas, ako ovo čita neko ko je da moj broj nekome ivanu iz potravlja, neka mu reče da odjebe od mene. ozbiljno to mislin. čovik stvarno nije normalan. ne svaća neke stvari. danas bi tila pisat o nečemu o čemu stvarno razmišljan, ali nikako da posložin misli na papir (ili kompjuter) . zvuči glupo ovako na prvu, ali to su snovi. meni su oni važni iako nisan praznovjerna. naravno da ne virujen da ako sanjaš smrt, produžiš nekome život, ali virujen u to da te neke stvari opterećuju i ako ih ne želiš sam priznat, o njima ti govori tvoja podsvijest. već san dosta puta pisala o potiskivanju onoga šta nas boli. snovi su put kojin zapravo upozoravamo sami sebe na ono šta smo potisnili. jedan put san sanjala ogromni brod na rivi. potražila san objašnjenje i otkrila da brod znači želju za bijegon iz stanja u kojen se trenutno nalaziš. razmislila san koje je to moje stanje i svatila da je itekako postojalo i da san se tila maknit iz njega. neki sanjaju crno – bijelo, neki u bojama. neki se osjećaju ka oni sami, a neki ka da gledaju sebe u određenoj situaciji. to sve igra ulogu. postoji posebna vrsta snova, tzv. lucidni snovi. u njima čovik sam određuje šta će radit oni oko njega, ka da je svjestan da sanja. to triba puno usavršavat i rijetki uspiju. sanjat možeš bilo šta, to je ono šta je predivno. ako sanjaš nešto lipo, bar si sritan tih par sati. ako imaš more ili nešto, čin se probudiš, osjetit ćeš ogromno olakšanje, ka da ti je pa kamen sa srca . neki viruju da su snovi zapravo paralelni svit s javon. doslovno uzeto, to mi je preglupo. ali zapravo jesu. snovi su zapravo mašta. a šta je drugo mašta nego jedan paralelni svit u koji se sakrivamo i bižimo od stvanosti?? kad san išla u treći razred, točno se sićan, morali smo pisat šta smo sanjali. ja san napisala da su snovi moja jedina stvarnost. tek posli san čula onu pismu: dreams are my reality... učiteljica je bila šokirana s tin šta san rekla, a ja nikad nisan svaćala zašto. valjda je mislila da dite od devet godina ne može smislit takvu rečenicu. vidite, ja san mogla jer san tako oduvik osjećala. svaki san mi je bia ka neka pustolovina, u tome san stvarno uživala. danas na sve gledan s drugog aspekta, više tražin značenje u onome šta san sama sebi poručila. to van itekako može pomoć da otkrijete samoga sebe. kupila san sanjaricu koju je napisala psihologinja i mogu van reć da je predobra, a vrlo često i istinita. koliko god me objašnjenje zateče u jednon trenu, posli ga svatin. ta me podsvijest uvik fascinirala i sama ideja da je mogu bar donekle protumačit, meni je savršena. puno van hvala na sve većen broju komentara, stvarno mi je drago da me čitate, nadan se da ćete i dalje . ako vas zanima objašnjenje nekog sna, samo pitajte, dat ću sve od sebe da van pomognen jer to stvarno volin. nemojte se sad bojat ić leć , samo zatvorite oči i uživajte. završit ću citaton al pacina čiji blog morate posjetit: «...dok mi kapci čine granicu zemlje snova, dok sam između vremena i prostora, dok moja volja čini moju osobnost, onda sam najmirniji...». predivno piše i virujen da ćete se nać u ovome ka i ja. veliki pozdrav svima, a posebno njemu. laku noć...