Marketing
lutke žive da bi umrle
taman san došla od vanka. bilo mi je predobro, jednostavno... znate onaj iz prošlog posta?? e pa opet smo se vidili i plesali i izminili brojeve i brijali. 
tako da napokon mogu reć da san happy po ton pitanju. jučer san bila totalno u kurcu, a raspoloženje mi je «popravilo» jedno dopisivanje noćas. neko zna previše toga o meni i to mi smeta i boli me jer mu nije palo s marsa. neko od mojih prijatelja je ima dug jezik, previše... 
ovaj tjedan mi inače nije bia dobar, ne znan ni sama zašto. mislin znan, ali ne znan zašto me sve to toliko uspijeva deprimirat. neki ljudi stvarno ne zaslužuju ništa, a meni je opet stalo. to me užasno jebe 
, ali ne mogu protiv sebe tako da... u zadnje vrime me totalno muče te emocije. mislin, onoga ko ih je smislia triba streljat... koliko bi život bia lakši da nikoga ne voliš, ne mrziš, da te jednostavno nije briga. dobro, priznajen da bi bilo prazno, ali opet to niko ne bi osjetia. 
jer niko od nas ne bi osjeća ništa. a ovako osjećan, osjećan da zavaravan samu sebe. osjećan da mi ova večer nije puno značila. osjećan da volin nekoga, ali ne koga bi tribala. sad ćete se nasmijat, kako nekoga možeš volit s 15 godina?? e pa možeš, itekako možeš. ne razumin ljude koji ne razlikuju ono napet mi je, sviđa mi se, zaljubljena san, volin ga... to su totalno različite stvari. blago onima koji ne razlikuju jer očito nikad nisu volili. nisu osjetili šta znači bit spreman umrit za nekoga. šta znači plakat za njin dok te ni ne vidi 
. GLUMIT da si sritna šta je on sritan, ali u dubini sebe STVARNO bit sritna zbog njega. ti su osjećaji stvarno nešto ludo. šta ne bi bilo bolje da imamo samo neke nagone da održimo vrstu? neki će reć da onda ne bi bilo smisla. a ima li ga ovako? svi mi smo samo lutke koje žive da bi umrle. ponekad od ljubavi. ponekad od osvete. od tuge ili straha. nekad je preteško krenit dalje pa ljudi odustanu i ubiju se 
. odu među anđele i zvizde, time prestaju patnje i muke. ne, nisu ništa riješili drugima, riješili su sami sebi. prestali su živit iz dana u dan, sanjat neostvarivo. gledamo nekoga ubojicu i sablažnjavamo se kako može oduzimat živote. niko ne pita zašto bi to napravia. zato šta je osjeća nešto. to nešto ga je jebeno mučilo pa se odlučia na takav pothvat. možda je bia bolestan. nemojte mislit da to opravdavan, ali većina njih nije normalna, ili od osjećaja, ili od... ne, nema ništa drugo 
. od osjećaja koji toliko sjebu čovika. to mi je san, na samo jedan dan ne osjećat ništa, bit u nekon čarobnon balunu koji će me dilit od svega šta bi me moglo povridit i usrićit. jer šta te usrići, posli te uništi. takav je život, jednostavno. i da, bila bi se spremna odreć svega lipoga da izbjegnen ono ružno. dugo san to vagala u glavi i svatila da te život puno više gazi, nego veseli. znan da se mnogi neće složit sa mnon, da će reć da je ljubav sama sebi smisao i svrha 
. da bi bez nje bilo sve bilo prazno i pusto. ali mi to onda ne bi ni znali, ne bi znali ni šta je ta prokleta ljubav, pitali bi jel se to jede?? znan da ovo nema smisla jer se nikad neće dogodit, ali često razmišljan kako bi to bilo lipo 
. kad ljudi zamišljaju svoj idealni svit, obično misle da je pun sriće i ljubavi. e pa moj nije, u njemu nema toga, nema ničega... jer to je ono šta jesmo, ništa. to smo bili, to ćemo postat. i za sto godina se niko neće ni sićat onoga šta smo bili. ali kad već moran bit ovo šta jesan, di jesan, onda san sritna šta san baš na ovon mistu. istina, ima i teških trenutaka, ali kad imaš ljude koji su ti prijatelji, ali stvarno prijatelji i koji ti vraćaju tu famoznu ljubav i kad ti je najteže, znaš da si poseban i voljen. mislin da je to ono šta pokreće svit i sve nas. zbog toga je jedino lipo bit šta jesmo, a ne robot. jesan li zbog ovoga površna?? ne bi rekla, samo san iskrena. samo san čovik.
VOLIN vas sve
Post je objavljen 13.05.2006. u 23:25 sati.