dragi moji... opet van se moran zahvalit na komentarima, stvarno mi je drago šta ih je sve više. u subotu san bila u mastersa nakon kazališta i bilo je predobro. sudbina se opet malo igrala sa mnon, samo ovaj put, ne možete virovat, u pozitivnon smislu. davno san sinjala jednog tipa i tako mi je bia napet , ali nismo se upoznali... nakon skoro misec dana plešen i odjedanput ga vidin na dva metra od mene. počela je gassolina, pustili su onu paru, a ja san mu lipo uletila i plesali smo po večeri. šta ja znan, tip je drag, ali ne sviđa mi se tako da san pobigla na kraju. nije mi se dalo više ga viđat. bia mi je napet dok ga nisan imala. ajme grozna san... a svi mi smo nekad takvi. u nedilju san bila navečer vanka na bačama i bilo je predobro. pivali smo, vatali se... baš super . jedna je ženska izgubila mobitel, neko ga joj je naša i vratia. jel vi to možete virovat?? stvarno još ima dobrih ljudi na svitu. i ja bi joj ga vratila, majke mi jer znan kako je kad ostaneš bez mobitela. katastrofa!! sinoć smo mata (sretan rođendan) i ja tražile kostim u gradu i cile se tužne vratile pošto nismo našle NIŠTA. tako nan i triba kad smo krenile u osan navečer... danas je bia dobar dan. prvo su me svi blido gledali šta san uletila u školu u širokoj majici. ono, ni sama ne mogu virovat, uopće nisan bila ja samoj sebi. još za ne falit, majica tamna do po guzice. gdje mi je pamet bila... donila je jelena kraljica u školu neki prsten koji ti bojon pokazuje kakve si volje kad ga staviš. meni je totalno pocrnia u roku od par sekundi. mislin, i prsten iz sve po osan vidi kako san... u kurcu, jednostavno. baš me puca. cili san dan bila skroz dobro i onda me odjedanput streslo i sad san nekako... ne znan. pisali smo sastav iz hrvatskog, nikad tužniji nisan sastavila. ka da san zapravo tužna, a toga nisan ni sama svjesna . to vidin po ovin sastavima. oni su meni baš ispušni ventil kako kažu. kad mi se skupi toliko toga da ne mogu više, podilin to s komadon papira i odma mi bude puno lakše. zato san odlučila opet počet pisat dnevnik. blog je dobar, ali ne mogu ja ovde bit totalno iskrena, puno puta nešto napišen pa se ispravin za sekund. previše mojih poznatih čita ovo šta piše i zato ne mogu bit slobodna. večeras mi je jedan incident pokvaria dodatno raspoloženje, a opet ga popravia. znate kad uživate u nečemu, a znate da ne bi smili?? e tako je meni bilo. s jedne strane san bila sritna šta je nekome stalo, a s druge san se osjećala krivon zbog istoga. ne bi tila da niko upadne u govna zbog mene, pogotovo osoba o kojoj se radi. neman van neku pametnu temu o kojoj bi mogla filozofirat ka i obično. mislin, iman ih previše, ali stvarno neman volje . evo van zato još jedna pisma nastala u meni isto tako važnon trenutku, baš ka i jezero. napisala san je zato šta ljudi često koriste motive mora i neba, samo na pogrešne načine ako mene pitate. ovin san tila pokazat da se ta dva čoviku nesvatljiva pojma mogu usporedit s nečin nama tako bliskin. nažalost.



..gledali se danima, godinama, satima.
nebo se rastvaralo pred morskim vratima.
oboje su plavi s tragovima bijelim
i žele se voljeti bićem cijelim.
al nebo, ono je visoko gore
i nikad ga neće doseći more.
i nikad se nebo spustiti neće
samo zbog ljubavi mora i sreće.
tako će se uvijek očima plavim
nebo gledati s morem malim.
nekad će i plakat, od bola se jesti,
al njih se dvoje ipak neće sresti..





iako često imamo privid da oće, neće. iako bi možda bilo bolje da se sretnu, neće. iako bi ljubav tribala pobijedit, neće... jednostavno su daleko. previše.