legende... ne iz ekipe, grčke legende. ima jedna meni posebno draga. bog zeus je podilia cjelinu napola, na muškarca i ženu. provode cili svoj život tražeći svoju polovicu s kojon će bit sritni bez obzira na sve. ok, možda nije bilo baš tako, ali virujen u srodne duše. nedavno me nešto stvarno taklo. babina prijateljica, dakle nekih 70-ak godina i njen muž su skupa otkad su imali 15. sad je umrla, ali nije bitno. 55 godina skupa, a nisu mogli imat dice. nekad se pitan oće li se meni ikad takvo šta dogodit. ljubav za cili život. ne triban ga upoznat sad, mogu i za 30 godina, ali od tog trena da se volimo, da smo kompletna osoba skupa? mislin da neće ako ćete iskreno. nekad mi se čini da ne postoji na cilon svitu niko ko me može stvarno iskreno volit. neko ko me može stvarno razumit i prihvatit. da ja to nađen bilo kad u životu, mislin da mi ostalo ne bi bilo bitno. bilo bi bitno, ali kroz sve bi prolazila puno lakše jer bi imala nekoga uz sebe. najviše od svega me plaši to šta možda takva osoba živi kraj mene, možda je puštan da mi sklizne iz ruku ka šta mi polako klizi i život? šta je uopće taj život? disanje i kucanje srca? ne bi baš rekla. život u kojen se ne osjećaš ka osoba nije život. život u kojen ideš od ponediljka do petka je sranje! jedino šta ga može popravit je ta čarobna polovica. mislin da je ja neman. momak zeus me škarta kad je dilia. verojatno je moju negdi utopia jer je nisan zaslužila nać. jer je ne znan nać. jer lagano uništin sve ono šta stvarno volin, jedino do čega mi je stvarno stalo. sve polako nestane. znat će neki na šta ciljan. svaki odnos koji san ikad imala je bia uvjetovan nečin. ne želin da to bude tako. jedan bezuvjetni osjećaj je nešto šta mi triba. šta će mi tribat. puno mislin o onome šta dolazi, ne znan živit za trenutak. i vidin već sad da nisan dobra ženica koja kuva ručak i šalje dicu u školu. da nisan ni žena ka moja mama. da postanen poput nje, mislin da bi poludila iako je volin zbog ovoga šta je. ne znan šta san niti šta ću bit. znan samo šta san bila i zato mi je prošlost najsigurnije misto. a opet mislin o budućnosti. stojin u nekon vrimenu koje ne mogu i ne znan odredit. i znate šta? to mi se sviđa. koliko god se gubila u njemu, sviđa mi se. nisan sritna zadnjih dana, ali mislin da san napravila veliki korak u svojoj glavi – počela san cijenit osobu u ogledalu. kad to možete, sve je puno lakše. zato bi onu legendu drukčije protumačila – ti si samo jedna polovica...samoga sebe. ovu drugu ćeš otkrit kroz život. i postoje rijetke srodne duše, ali život ti ih često ne stavi na put. nekad ih priskočiš ili zaobiđeš, ali ne možeš doć do njih, osjetit ih i imat. za tin ne triba žalit. nemojte bit ka ja, ne zamarajte se time kad već postoji budala koja oće. bezuvjetni osjećaj koji san tila dobit iman i to je ljubav prema samoj sebi. to je ljubav prema onima koji su je vridni iako mi je možda ne uzvraćaju. bitno je ono šta znš da jesi. kad znaš ko si, na putu si za sve drugo. zaključit ću. tvoja polovica je U TEBI. kad je upoznaš i prihvatiš, tek onda možeš nać tu slavnu srodnu dušu i tu slavnu ljubav. tek kad voliš samog sebe, možeš ljubav pružit drugima i dobit je natrag.

i don't want to hear, i don't want to know. please don't say you're sorry. slušan tu famoznu pismu dok ovo pišen. kako ljudi znaju sjebat stvar. kako te znaju dovest do totalnog ruba. izigrat tvoje povjerenje i bacit u vodu ono šta ste godinama gradili. je, triba skupit snage za ispriku, ali je li ona dovoljna? sedan slova, nekima težih, nekima lakših bi tribalo prominit sve. tribalo bi vratit vrime. ali pogodite šta?? ono se ne vraća. ono se ne zaboravlja. bez obzira na sedan slova, neke stvari te mogu uništit. i dobro kaže madonna, molin te, nemoj se ispričat. molin te to jer ću se slomit. kad čujen tu rič iz tvojih usta i vidin da je stvarno misliš, ono šta je bilo, prestat će bit važno. i time ću prestat bit važna samoj sebi. i posli ću se mrzit zbog toga. najgore je šta ću ti stvarno oprostit i prić ću priko svega i živit dalje ka da ništa nije bilo. ne, neću zaboravit, ali dopustit ću da mi opet učiniš isto. ljudski je griješit, kažu. ali greška se dogodi nesvjesno. nije sve šta je loše greška. nešto je i prevara, laž, namjerno nanesena bol. i sama ta činjenica tako prokleto boli. i volila bi zaboravit i tebe, i sve, al mi ne ide. i kad god izađen, di god se okrenen, vidin samo tebe. i zamišljan ono šta će možda bit, tih sedan čarobnih teških slova. i znan da ću nakon njih opet bit samo tvoja. i suze će samo čekat da krenu, ali neću ih pustit i nikad nećeš svatit koliko je bolilo šta mi te vratila bijedna isprika... zato samo molin boga da nikad neću čut oprosti, ne od tebe. oću da žališ, ali ne preda mnon jer mogla bi ti oprostit i to vrlo lako...

evo me nakon duže stanke. gotova mi je osnovna i to mi pada podjednako teško koliko san sritna. večeras nan je oproštajna i jedva čekan vidit kako će bit. nagovorila san svoje da ostanen do dvi ure, a to je ono uspjeh stoljeća... zadnji dan škole je bia predobar, detalje možete vidit na steffovon blogu da se na ponavljamo. evo vidiš kako san dobra pa ti radin reklamu.
ljubav... e o tome bi se dalo. mogu reć da mi je neko nakratko okupira misli, ništa posebno. sad san u malo sjebanoj situaciji, al dobro, bit ću optimistična za razliku od inače pa ću reć da će sve bit dobro. kako uvjerljivo. hahaha. aj ljudio moji, iden van se sredit za tu slavnu oproštajnu, pisat ću van kako je bilo, obećajen. prvi dio posta posvećujen... hm, posvećen je više ljudi, neka se sami nađu u njemu...

evo opet san malo zapustila blog..... a šta ću ja sad? nadan se da me ne zaboravite u ovih pet šest dana koliko me ne bude. svatila san da san ovde na blogu upoznala stvarno super ljude, nisan se tome nadala. kako san van rekla, ja i S smo totalna prošlost. nismo se uopće čuli, zanemarimo da me zove njegov brat. sve je ovo ludo... prija mi namišta nekog lika, za ne falit, zove se čarobnin imenon (svatit će neki). ne sviđa mi se niti malo iako mi imponiraju njegove godine. nema šanse da ću bit s njin. lipo mi je ovako samoj. ako mi se neko stvarno svidi, super, ali neću se tirat ni na šta. mislin da je stvarno tako najbolje. ne triba se forsirat. ove zadnje dane škole provodimo predobro, stalno neka sprdancija... baš mi je lipo i jedva čekan tu slavnu oproštajnu. neman van puno vrimena pa van dajen opet jednu pismu dok ne stignen skupit vrimena za onakav post kakve inače pišen.

poput lutke blijede stojim.
osmjeh nosim,
zapravo se bojim.
na licu joj divne velike oči,
u njima suze.
ne, ja neću moći
skriti ko što skriva lutka mala
velika krila svoja pala.
savršena, lijepa na polici sja
ta lutka mala
ko da sam ja.
u jednom trenu tiho padne
i leži lutka u tristo komada.
nije više mogla kriti suze,
ni sama ne zna otkada dokada.
pogledam malo bolje to lice
i znam da će isto sa mnom biti.
prije ili poslije, postat će teško
duboku žalost ponovno skriti.
lutkice, molim te, opet budi
lijepa i skupa kao prije.
time ću mislit, ko da sam luda
da biti poput tebe teško mi nije.




...svin lutkama i onima koji to postaju...

stvarno san se ulinila, evo priznajen. neman nikakvo pametno opravdanje za to. krenit ću ispočetka. prošla subota mi je bia predivan i užasan dan. predivan jer san riješila ono šta pokušavan već godinama, jer san uspila vratit nekoga koga san izgubila. užasan jer mi je moj dragi momak, koji to više nije, laga, a to mrzin iz dna duše. još se naivno pojavia na mistu na kojen je zna da ću otkrit da mi sere, a njega ka da nije bilo briga. to me povridilo, ne toliko šta san ga izgubila, nego to šta me neko tako uspia smotat. ima pravo moja ela, ja san jedna naivna osoba. triban to prihvatit. sinoć smo ja i S sve riješili, prekidon. nikad nisan imala dužu i bolju vezu, ono... tri tjedna, brale... ne mogu virovat da san se upustila u takvo sranje uopće. ma sve je to za ljude, nadan se da će iduća veza bit sličnija prijašnjima. u utorak smo bili na izletu u makarskoj, nikad mi nije bilo bolje! sprdavali smo se cilo vrime, kupali... ela i dita su opljačkale trafiku, a ludi steff je zakinia kečap. stavia ga je u moju boršu za ne falit. iznajmili smo pedalinu koja nas je odvukla u pizdu materinu pa smo vozili ka ludi do obale i zakasnili je vratit 15 minuti, ja još s digitalnin aparaton. ali uopće nas nije bilo briga, bili smo u nekon svon elementu i bilo nan je predobro, jednostavno. kad smo se vratili, padala je kiša pa smo se skinile u kupaće na školskon (ela, edita i ja) i prolivale se vodon sa stipon, anton, bagaton, smoljon, steffon, škaron i dvornikon. naravno kad smo mi najcoolija ekipa... haha... posebno edita koja nan je smislila ti naziv. bilo je problema u vezi nekih slika koje su došle do krivih ljudi, ali sve se to riješilo na ovaj ili onaj način (pozz steffu). sinoć san bila u gradu s maton, teon i elon. bilo nan je preludo. ja san bila totalno u kurcu, ne mogu ni opisat kako mi je bilo, ali brzo smo mi to popravile. ela i ja smo radile pizdarije po gradu. kleknile smo isprid križa od ljekarne i molile se, ubacivale u aute letke od noćnog kluba, spavale na klupama i sile nasrid rive na pod i igrale se. onda san ja pivala na klupi, a ona mi je bila publika. u busu san sila kraj nekog šmokića i naslonila se na njega. lik se totalno zbunia. onda je ela sila na mene pa san je počela drpat. ovi nije zna šta će sa sobon. crtale smo brkove, a bože, šta sve nismo radile?? fala bogu šta iman takve prijatelje koji me znaju dignit kad san toliko loše. bili su popodne edita, ela i škaro kod mene, posli samo edita. užasno mi je drago šta smo se opet zbližile od izleta, falila mi je moja party_droljanka. ipak smo sad cool pa se tribamo držat skupa. i tako... danas nisan išla u školu, oteklo mi je cilo oko, boli me i ne vidin dobro na njega. samo se nadan da ću ozdravit do sutra da mogu lipo ić u mastersa i uživat. iduću subotu je matin i palin tulum, onda elin, a onda oproštajna... isuse bože, ne mogu virovat... pa mi se već opraštamo... i već mi je gotova osnovna, a pari mi se da san jučer došla s brača. vrime prolazi ili prebrzo, ili presporo. definitivno. ta će mi oproštajna bit predivna, ali i pregrozna večer. koliko god san mislila da ću jedva čekat otić iz ove «nove» škole, sad svaćan da je ona moja škola, a ne nova. svaćan da su mi ove zadnje dvi godine puno otvorile oči u vezi nekih stvari i da san puno zrelija osoba nego prije. za vrime dok san bila ovde, sklopila san prva prava prijateljstva, doživila prva prava razočarenja i sriću. zato će ovi trstenik koji san nekad tako mrzila živit u meni dok god me bude. veliki pozdrav svima, a posebno mojoj cool ekipi. vas sve.