evo opet san malo zapustila blog..... a šta ću ja sad? nadan se da me ne zaboravite u ovih pet šest dana koliko me ne bude. svatila san da san ovde na blogu upoznala stvarno super ljude, nisan se tome nadala. kako san van rekla, ja i S smo totalna prošlost. nismo se uopće čuli, zanemarimo da me zove njegov brat. sve je ovo ludo... prija mi namišta nekog lika, za ne falit, zove se čarobnin imenon (svatit će neki). ne sviđa mi se niti malo iako mi imponiraju njegove godine. nema šanse da ću bit s njin. lipo mi je ovako samoj. ako mi se neko stvarno svidi, super, ali neću se tirat ni na šta. mislin da je stvarno tako najbolje. ne triba se forsirat. ove zadnje dane škole provodimo predobro, stalno neka sprdancija... baš mi je lipo i jedva čekan tu slavnu oproštajnu. neman van puno vrimena pa van dajen opet jednu pismu dok ne stignen skupit vrimena za onakav post kakve inače pišen.

poput lutke blijede stojim.
osmjeh nosim,
zapravo se bojim.
na licu joj divne velike oči,
u njima suze.
ne, ja neću moći
skriti ko što skriva lutka mala
velika krila svoja pala.
savršena, lijepa na polici sja
ta lutka mala
ko da sam ja.
u jednom trenu tiho padne
i leži lutka u tristo komada.
nije više mogla kriti suze,
ni sama ne zna otkada dokada.
pogledam malo bolje to lice
i znam da će isto sa mnom biti.
prije ili poslije, postat će teško
duboku žalost ponovno skriti.
lutkice, molim te, opet budi
lijepa i skupa kao prije.
time ću mislit, ko da sam luda
da biti poput tebe teško mi nije.




...svin lutkama i onima koji to postaju...