jučer san bila stvarno happy. da me ko pita zašto, neman pojma. valjda i ja triban imat takve dane kad me nešto pukne i drži me. šta se tiče bulje, opet nas je jedna nastavnica vidila dok me vatala za guzicu. nemojte krivo svatit, nismo lezbe, to je samo način zajebancije. svi se nešto vataju, ali, naravno, pošto san ja magnet koji privlači sranja, vidili su samo mene. sinoć san bila kod andree i lipo smo pričale nakon jedno 800 godina. rješavale smo gladnu fiziku koje mi je, iskreno, pun kurac i jedva čekan da mi prođu svi ovi kontrolni i ispitivanja. opet smo cilo jutro ona, laura i ja vježbale to gibanje. počet ću ga sanjat više!! kad smo već kod snova, ja stvarno nisan normalna. od četri do sedan kad san se digla, sanjala san da moran sebi mirit razinu nečega u krvi pa san cila s nekin injekcijama, krvava. bože sačuvaj! nadan se samo da se neće i ovo ostvarit... nekidan san prolazila kraj škole i neki mi je mali nešto reka. uglavnon, bitna je reakcija jedne sedmašice: šuti ili će te pribit žolja! isuse bože, ima li ko na ovon svitu ko ne misli da san s njin? sinoć me nazva neko sa skrivenog broja i počea stenjat: žolja, žolja... jebate, jedna pisma u mastersa di je on bia pijan ne znači ništa. i meni, i njemu je to bila sprdancija, bezveze, a ovi se gladnici odma uživili. kad san ja vidila skriveni broj, odma mi je nešto prošlo glavon...
(svatit će oni koji tribaju svatit)
muški su stvarno govna! veća ili manja, doduše, ali ne mogu pobić od toga. kažu da su ili usrani, ili zauzeti. u zadnje se vrime slažen s tin. priznajen da ima i onih odličnih, ali jebi ga, nikad se nećeš zaljubit u takvog. lip, zabavan, dobar, pametan, sve šta ženska može poželit. u teoriji. na kraju će totalno izgubit glavu za nekin kretenon koji će je samo tako zgazit. i onda smo mi normalne?? ma niko više nije normalan, cili je svit otiša kvragu. ne poznan nijednu žensku koja nije bila u kurcu zbog muškoga, a imamo tek jadnih bijednih 14-15 godina. šta će bit kad odrastemo?? je li normalno neku budalu volit 6 miseci nakon šta te sjeba ka niko prije? ili, po primjeru moje drage prijateljice, godinu dana dok može imat bilo koga? same smo krive za sve šta nan se događa, za sve šta nan rade. same smo krive jer im to DOPUŠTAMO. ka da uživamo u tome da se neko igra s nama. tako je, dušo, plači za budalon koja ni ne vidi tvoje suze i smješka se s drugon na vašen mistu. pitaš se kako može bit tako glupa, a ne svaćaš da si i sama bila. teško je ponekad priznat sebi da si živila u iluziji. a jesi. i šta sad kad ti neko kaže da su ka autobusi, jedan prođe, ukrcaš se u drugi. ne hvala, ono o zahodima bolje opisuje karakter većine. možeš se ti ukrcat di god oćeš, ali bilo je lipše u prvome, jel tako? ma znan, sve znan i sve je tako lako reć, a tako teško napravit. show must go on, nasmiji se i kreni dalje. niko OKO tebe nikad neće znat šta je U tebi, jednostavno ćeš to sakrit. i ljubit ćeš drugog, glumit da si sritna, a zapravo umirat za onon budalon.i svaki put kad te zagrli, tit ćeš da je neko drugi kraj tebe. i svaki put kad ti kaže volin te, bolit će ka ništa prije. a opet ćeš mu reć i ja tebe jer ćeš se sramit priznat čak i samoj koliko živiš u prošlosti, koliko mrziš ovakav život i koliko voliš ono govno!

...glavno da je život pošten...

MySpace Layouts

danas je bia super dan, stvarno lud u svakon pogledu. kako san bila u gužvi od natjecanja iz biologije, nisan uopće bila na satu i stalno san se šetala okolo priko zemljopisa. dok san pričala s bubičkon, edita, lovrenka i jelena su uletile u kabinet. jelena je probila rukon staklo i cila joj je šaka bila krvava. poslali su je kod gospodina gojaka, popularno nazvanog ČORO. tip ima jedno 80 godina pa ne vidi i ne čuje dva posto doslovno. ima neke ogromne debele očale i stvarno je maskota škole. jednon je prilikon uletia da će nan svima OPUŠIT aseve. toga se uvik sitin kad ga vidin. uglavnon, on tako cili zbunjen pokušava jeleni zaustavit krvarenje. umisto da pritisne nečin, uzea čovik neki sprej i spreja li spreja po rani. po zraku, doduše, jer nije moga naciljat. kad san ja to vidila... znan da san grozna, al šta mogu kad je bilo jednostavno PRESMIŠNO? čak je i jelena varila. u po toga, hitno me pošalje po bubičku. ona se cila jadna sasrala šta je bilo. po njegovoj teoriji, jeleni je PUKLA VENA. ženska se samo malo ogrebala, koja vena? edita, lovrenka, bubička i ja umiremo od smija skupa s jelenon, a on cili zabrinut pokušava smislit šta će dalje. i tako misli, misli, misli i dođe do REVOLUCIONARNOG OTKRIĆA!! samo san mu gledala lampicu poviše glave. čoro has an idea!!!
ode do ladice i izvadi SELOTEJP! počea on njoj motat ranu selotejpon, a mi samo po podu. bubička se krsti... a bože gluposti! posli je išla kod bače da joj to sredi kako triba. iza škole smo ostali na marihuani laura, ja i SERTA. on van je najveći kralj na svitu. svi ga zajebaju uvik, on se nervira pa se na kraju i sam počne smijat. meni ga je stvarno nekad ža kako ga sprdaju jer je tip predobar i totalno zbunjen. zove ga mater da ga pita di je, a on kralj uleti NA DNU JAME! sad ja, koja neman veze o trsteniku, mislin da je to dio kvarta. lipo san se ocrnila, nema šta! posli je došla andrea sa svojin briljantnim idejama o busevima. na kraju BULJA kraljica. ona je meni predraga, tako je smišna i luda nekako. odma se na početku počela družit sa mnon i, iako san do danas totalno prominila društvo, s njon san ostala super. nekidan smo se drpale iz zajebancije i vidila nas je razrednica. sad kad mi mami u petak počne srat o mojoj spolnoj orijentaciji još! puten smo sreli gulinovu sestru s pason koji je odma skočia na mene. zna pas, ipak... pričala san sa steffon koji sutra ide u školu. meni se čini malo rano tri dana posli potresa mozga doć u školu, ali... kako god on kaže! on mi je inače stvarno najbolji prijatelj. poruka svin gladnicima: SAMO PRIJATELJ! zašto ste tako glupi i ne možete svatit da možeš bit s muškin na toj razini? poruka gladnin ženskima: PA ŠTA DA JE MUŠKO, A PRIČAMO O SVEMU? garantiran van da je bolji prijatelj i osoba od većine ženskih u našoj školi. i sad bi mene tribalo spriječit ono šta ima između nogu da mu kažen neke stvari? ma to su sve gluposti i sranja. jedna me ženska nedavno pitala volin li ga. pa, normalno, glupačo, da ga volin, više nego tebe, samo ne onako kako neki misle. večeras su nan došle neke obavijesti o italiji di san tribala ić plesat. izgleda da ipak neće bit ništa od toga jer mi se poklapa s natjecanjen iz biologije, tako da... ajde, pa i krk je solidan. ne ka rim i padova, doduše, ali nije ni to loše. toliko. valjda. brzo ću sredit blog, obećajen. sutra ću pokušat skinit te neke slike i malo oživit ovo mrtvilo ovde. a sad iden leć, stvarno san umorna...

ok, da jedno odma riješimo. ja san realna osoba, s obe dvi noge na zemlji. horoskopi su mi sranje, u sudbinu ne virujen. inače. ali danas se dogodilo nešto šta mi je malo prominilo mišljenje. lipo san normalno išla leć i sanjala me probudia mobitel. nazva me steff i reka da je u bolnici na šivanju. posli smo pričali o još puno stvari, ali to sad nije bitno. i sve super, dignen se ja jutros, zvoni mi mobitel. steff. bia je sinoć na šivanju. kad je on to meni reka, ostala san tako posrana. nisan mogla virovat ono šta čujen. još mi se prekjučer dogodilo nešto slično. pošaljen poruku prijatelju kojeg nisan čula misecima, čak ne živi u splitu. i u isto to vrime pošalje mu poruku zajednički prijatelj kojeg nisan pošteno čula godinama, al neću sad o tome. ovo stvarno nije normalno, baš mi ruši neke predrasude o takvin stvarima. za božić san dobila od prijateljice knjigu "intuicija" da me uvjeri da nije uvik dva i dva četri. čak mi je napisala posvetu kojon me malo uzdrmala i natirala da preispitan ono šta radin. jedna jedina rečenica. još jedan dokaz koliko me pozna, sviđalo se to meni ili ne. NIKAD NE RECI NIKAD! nemaš pojma šta sve život nosi. počela san virovat u to da se sve događa s razlogon, virovat u snove u svakon pogledu. ovo danas mi je bila samo potvrda. stvarno se triba potrudit virovat u nešto, zvalo se to bog, neka sila ili sudbina. čovik postane puno sritniji. dugo san se trudila, ali san i uspila uvjerit sebe da ništa nije uzalud, svaki je tren neponovljiv i potreban. a ako išta krene po zlu, ne moraš krivit sebe. lakše je sve svalit na destiny!!

jučer je bia dan u redu, onako, ništa posebno. na engleskon smo totalno sjebali zankicu, posli toga renićku i na kraju gavru. ne svaćan te neke ljude. di in je ponos pa dopuštaju da ih grupa pubertetlija tako spizdi? neku malu je pogodia kamen u glavu (glavno da se muški bave zrelin stvarima) pa se bila šivat i snimat u bolnicu. šta se još neće dogodit u ovoj usranoj školi? pitali smo nastavnice čitaju li blogove, nisu rekle ni da, ni ne. dakle, poruka je jasna. ako je to stvarno istina, po meni je prejadno i grozno bi se sramila da radin takvo šta. pretpostavljan da neke od njih čitaju i ovaj blog, al čisto me puca za to. ne namjeravan na jedinon mistu na svitu na kojen mogu bit slobodna pazit šta ću napisat da ne sazna moja razrednica. inače me oduševljavaju oni koji tako uporno guraju nos di mu nije misto i mišaju se u tuđe živote, a da ih niko nije zva. nekad se mišaju toliko diskretno i s najboljin namjerama da ih poželin ubit, majke mi. nekidan san se rasplakala u školi i tako izletila vanka. vidila san da se neki stvarno brinu za mene i, virujte, to znan cijenit. ali točno san vidila na nekin facama kako su haapy šta se SAVRŠENO raspoložena mia slomila. možda je i ona čovik od krvi i mesa, ima osjećaje i može bit loše. druga je stvar šta ne voli pustit druge dovoljno blizu da to pripoznaju u njoj. čula san stvarno zanimljive komentare o tom danu i za sve koji su ih rekli iman samo tri riči: GET A LIFE! baš u ton smislu. danas san pričala s jednon ženskon s kojon se inače ne družin. jebate, ni ona nije toliko gladna ka većina koja je opisuje tin pridjevon. ljudi su stvarno pokvareni i glupi, ka da in je ko zatvoria dio namijenjen drugima. boli njih kurac kako će se osjećat dok seru o njima, glavno da su oni u ton trenu zanimljivi. i ja neke ogovaran, nisan svetica. ali bar priznajen da to radin! nikad ne počnen prva srat o nekome i uvik branin one koje stvarno volin. a ovi drugi, koji znaju moj stav o njima, znaju da ću ga ponovit tisuću puta ako triba. mislin da je to jedino normalno i pošteno. ako me ne voliš, ok, vozi, ali baren imaj muda pa mi reci to u facu. nemoj mi glumit neko veliko prijateljstvo pa me izdat nakon pet minuta. sićan se svoga momka u vrtiću, usput najduže veze ikad. bili smo stvarno pokvareni i skupa smo zajebavali ostatak vrtića s naglaskon na one koji su bili zaljubljeni u nas. problem je u tome šta san to radila s 4-5 godina. neki imaju 14-15 pa opet rade istu stvar. dite ne zna zašto mora bit pristojno, takvo je jer mu je mater rekla da bude. danas smo ipak skoro ljudi i moramo znat pravdat postupke sebi onako kako ih pravdamo drugima da bi se mogli gledat nakon svega istin očima. ko nema to nešto u sebi od čega bar malo zaboli kad povridi drugoga, ne znan šta je posta, takav se nije rodia! rodimo se isti, život nas promini. nažalost, ili si ovakav, ili si jadan. nema sredine, nema normale. nekad mi se čini da nema više ničega. svit voli pobjednike, samo šta je definicija pobjede totalno kriva. pobjednik je onaj koji učini drugoga gubitnikon, a gubitnik svako drugi. eto ga, pošteno!i onda se čudin šta se bojin emocija. a ko ih se i ne bi boja, ko normalan ko ih je prova?

u subotu san tribala ić u mastersa, ali naravno, ništa ne može bit kako san ja zamislila. umisto toga san bila vanka s jednon staron prijon. užasno mi je drago šta smo se opet zbližile nakon toliko vrimena. čovik stvarno ne smi zaboravit koliko mu vride neki ljudi čin upozna druge. tako smo lipo pričale, smijale se... stvarno san odlučila da mi se neće opet dogodit isto sranje s njon. inače, u sedmon san razredu došla u novu školu. da je bilo lako, nije, ali uz pomoć nekih postala san dio tog 7.a. problem je bia sa staron školon. to su sve ljudi koje volin, stvarno ih volin. tužno je to šta većina ne može prihvatit da san se prominila, da mi više nisu jedina ekipa, da sad iman i novi život. teško je kad svatiš da se misecima nisi čua s onima koji su ti bili cili svit. još mi puno znače, to je ono šta oni ne razume. prijatelji nisu oni koji se čuju 800 puta dnevno i skupa ogovaraju druge. prijatelji su ljudi koje možeš nazvat kad ti je teško, kojima uvik možeš doć i s njima podilit život. i dalje većinu smatran takvima. i dalje bi za njih učinila sve. šteta šta to ne vide. šteta šta im je važnije ko mi je bia na rođendanu...
znan da će mi se vjerojatno isto dogodit i s ovin razredon. život je nekad tako nepošten. oni s kojima diliš sve, s onima koji ti znače toliko, ostaneš ne ej ili nešto. izgubiš ono šta godinama gradiš, zašto? zbog druge srednje škole? sad mi se čini nemoguće da mi prođe dan bez dvoje ljudi. ti su ljudi nešto posebno i stvarno se smatran sritnon šta ih iman. život će nas odvest na različite strane, ništa neće bit ka prije. samo se nadan da će znat, bez obzira šta se dogodi i di mi bili, uvik će bit dio mene koji ću nosit i čuvat u sebi. možda neću znat ko in se sviđa, di izlaze, najdražu pismu i pjevača. ali oću znat jesu li dobro. ako nisu, to popravit. život je kratak za suze i žaljenje, kratak za stvaranje onoga šta propada. zato više i ne stvaran sranja, nego prijatelje koje neki ne mogu ni sanjat.
nikad neću prić priko nekoga koga san izgubila na glupi način. mislila san da ću bit totalno izgubljena. iskreno, i bila san jedno vrime, samo šta to niko nije zna pripoznat. toga nekoga ću uvik volit na jedan poseban način bez obzira šta mi radi toliko sranja. šta mu to triba? je li moguće da san tako zasrala stvar da nakon toliko vrimena oće neku osvetu? je li moguće da zaseren sve oko čega se trudin? očito...
ljudi nisu svjesni šta imaju sve dok to ne izgube. to mi je bila glavna greška, više nije. šta te ne ubije, ojača te. naučiš nešto iz toga. od tog nekoga san naučila cijenit one koji me vole i priznat bar samoj sebi da volin i ja njih. naučila san ne pustit da ti stvari skliznu iz ruku jer si glup i neoprezan, a takva san bila. bila, kažen, ali s tin je gotovo. evo mojima iz stare škole još jedna stvar u kojoj san se prominila. ali ja se toga ne sramin, ne žalin ni za čin. svatila san da moran virovat u novu sebe, u ono šta radin da bi bila sritna, a to je upravo ono šta želin bit.
trenutno iman puno toga, ali prije svega njih, moje prijatelje, bez kojih ne bi bila šta jesan, bez kojih ne bi bila ništa. hvala in na tome.

sinoć san bila u oceana s teon. bilo je stvarno super. lipo smo se napričale i svatila san da je predobra ženska. totalno je neiskvarena i nekako draga. to je stvarno čudno, kako živiš s nekin ljudima godinama, a ne vidiš ih u pravon svitlu. prije san mislila da znan dobro procijenit osobe, ova škola je skroz razbila tu ideju u meni. znan šta san na početku mislila o nekima. isto tako znan kako je sve na kraju ispalo. čovik je stvarno nešto posebno, ne kažu bezveze da nismo životinje. svako od nas je toliko različit i jedinstven. za sve postoji neki razlog, neko objašnjenje i to je ono šta me toliko fascinira. sviđa mi se kad kažu da se čovik rađa ka nenapisana knjiga svaki dan možemo ispisat bilo čiju stranicu. jel tako da je to lipo znat? možemo utjecat na nečiji život onako kako mi oćemo. ono šta triba odma svatit i s tin se pomirit je to da ne možemo prominit. vuk, doduše, minja dlaku, ali čud nikad. rijetki su oni ka tea npr. koji ti neće zabit nož u leđa čin se okreneš. i ako te neko i uvjeri da ti je prijatelj, a znaš da ste loše počeli, dogodit će ti se sranje najvjerojatnije. nemojte me krivo svatit, ruku triba pružit svima, sa svima bit dobar i u redu. ali sebe ne valja pružat nikome, nikad ne potpuno. ima ljudi kojima daš veliki dio, ali nikad do kraja. sam si sebi najbolji prijatelj, ti i niko više. kad to svatiš, možeš bez straha ić kroz život i niko te neće toliko povridit da nećeš imat snage za ić dalje. najgora stvar je razočarenje. u sebe, boga, ali češće u one za koje si smatra da te vole i kojima si posvetia sve na svitu. nemojte to nikad napravit, boli puno, previše... ono šta me stvarno nervira je ravnoteža. točno onoliko koliko je bilo lipo dok je trajalo, bit će katastrofa kad završi. ko god je bia na vrhu svita od sriće, prije ili posli je bia na dnu, a opet bi se ubila da san stalno u prosjeku. ništa, baš ništa ne možeš dobit mukte.
moja učiteljica od prvog do četvrtog mi je možda bila najutjecajnija osoba u životu. jedanput mi je rekla da je život ka torta, slažeš glazuru čokolade pa limuna (koji ne volin). nekad složiš toliko puno limuna odjedanput da misliš da ti ništa ne može maknit kiselo iz usta. ali posli se čokolada pojavi kad je najmanje očekuješ u istoj toj miri. dok ne umreš, moraš pojest istu količinu jednoga i drugoga, inače nisi čovik. to nikad neću zaboravit, ni riči, ni priliku u kojima mi ih je rekla. uvik kad san loše, sitin se torte i toga kako će bit lipo kad se napokon najeden čokolade. ali isto tako, svaki put kad san sritna, onako iskreno, razmišljan o limunima i bojin se. ironično, bojin se sriće i tuge. bojin se, dakle, emocija. dobro, to san već znala; svako toliko ponovno donosen isti zaključak. vidite, bez obzira koliko govore da san se prominila, bit mene ka osobe je ista, ovo je samo jedan od primjera. ma ne možeš pobić od sebe! oni koji me u to namjeravaju uvjerit, mogu slobodno odma odustat. život je čudan, ljudi neobični i strani. zato volin živit, volin otkrivat, nadat se i očekivat. volin bit ovo šta jesan, minjat dlaku i jest tortu. bez toga bi bila neko super-biće, a to ne želin. radin sranja, OK, jebi ga. nisan ni rekla da san bezgrešna. i baš san na to ponosna!