jučer je bia dan u redu, onako, ništa posebno. na engleskon smo totalno sjebali zankicu, posli toga renićku i na kraju gavru. ne svaćan te neke ljude. di in je ponos pa dopuštaju da ih grupa pubertetlija tako spizdi? neku malu je pogodia kamen u glavu (glavno da se muški bave zrelin stvarima) pa se bila šivat i snimat u bolnicu. šta se još neće dogodit u ovoj usranoj školi? pitali smo nastavnice čitaju li blogove, nisu rekle ni da, ni ne. dakle, poruka je jasna. ako je to stvarno istina, po meni je prejadno i grozno bi se sramila da radin takvo šta. pretpostavljan da neke od njih čitaju i ovaj blog, al čisto me puca za to. ne namjeravan na jedinon mistu na svitu na kojen mogu bit slobodna pazit šta ću napisat da ne sazna moja razrednica. inače me oduševljavaju oni koji tako uporno guraju nos di mu nije misto i mišaju se u tuđe živote, a da ih niko nije zva. nekad se mišaju toliko diskretno i s najboljin namjerama da ih poželin ubit, majke mi. nekidan san se rasplakala u školi i tako izletila vanka. vidila san da se neki stvarno brinu za mene i, virujte, to znan cijenit. ali točno san vidila na nekin facama kako su haapy šta se SAVRŠENO raspoložena mia slomila. možda je i ona čovik od krvi i mesa, ima osjećaje i može bit loše. druga je stvar šta ne voli pustit druge dovoljno blizu da to pripoznaju u njoj. čula san stvarno zanimljive komentare o tom danu i za sve koji su ih rekli iman samo tri riči: GET A LIFE! baš u ton smislu. danas san pričala s jednon ženskon s kojon se inače ne družin. jebate, ni ona nije toliko gladna ka većina koja je opisuje tin pridjevon. ljudi su stvarno pokvareni i glupi, ka da in je ko zatvoria dio namijenjen drugima. boli njih kurac kako će se osjećat dok seru o njima, glavno da su oni u ton trenu zanimljivi. i ja neke ogovaran, nisan svetica. ali bar priznajen da to radin! nikad ne počnen prva srat o nekome i uvik branin one koje stvarno volin. a ovi drugi, koji znaju moj stav o njima, znaju da ću ga ponovit tisuću puta ako triba. mislin da je to jedino normalno i pošteno. ako me ne voliš, ok, vozi, ali baren imaj muda pa mi reci to u facu. nemoj mi glumit neko veliko prijateljstvo pa me izdat nakon pet minuta. sićan se svoga momka u vrtiću, usput najduže veze ikad. bili smo stvarno pokvareni i skupa smo zajebavali ostatak vrtića s naglaskon na one koji su bili zaljubljeni u nas. problem je u tome šta san to radila s 4-5 godina. neki imaju 14-15 pa opet rade istu stvar. dite ne zna zašto mora bit pristojno, takvo je jer mu je mater rekla da bude. danas smo ipak skoro ljudi i moramo znat pravdat postupke sebi onako kako ih pravdamo drugima da bi se mogli gledat nakon svega istin očima. ko nema to nešto u sebi od čega bar malo zaboli kad povridi drugoga, ne znan šta je posta, takav se nije rodia! rodimo se isti, život nas promini. nažalost, ili si ovakav, ili si jadan. nema sredine, nema normale. nekad mi se čini da nema više ničega. svit voli pobjednike, samo šta je definicija pobjede totalno kriva. pobjednik je onaj koji učini drugoga gubitnikon, a gubitnik svako drugi. eto ga, pošteno!i onda se čudin šta se bojin emocija. a ko ih se i ne bi boja, ko normalan ko ih je prova?
Post je objavljen 28.03.2006. u 10:34 sati.