sinoć san bila u oceana s teon. bilo je stvarno super. lipo smo se napričale i svatila san da je predobra ženska. totalno je neiskvarena i nekako draga. to je stvarno čudno, kako živiš s nekin ljudima godinama, a ne vidiš ih u pravon svitlu. prije san mislila da znan dobro procijenit osobe, ova škola je skroz razbila tu ideju u meni. znan šta san na početku mislila o nekima. isto tako znan kako je sve na kraju ispalo. čovik je stvarno nešto posebno, ne kažu bezveze da nismo životinje. svako od nas je toliko različit i jedinstven. za sve postoji neki razlog, neko objašnjenje i to je ono šta me toliko fascinira. sviđa mi se kad kažu da se čovik rađa ka nenapisana knjiga svaki dan možemo ispisat bilo čiju stranicu. jel tako da je to lipo znat? možemo utjecat na nečiji život onako kako mi oćemo. ono šta triba odma svatit i s tin se pomirit je to da ne možemo prominit. vuk, doduše, minja dlaku, ali čud nikad. rijetki su oni ka tea npr. koji ti neće zabit nož u leđa čin se okreneš. i ako te neko i uvjeri da ti je prijatelj, a znaš da ste loše počeli, dogodit će ti se sranje najvjerojatnije. nemojte me krivo svatit, ruku triba pružit svima, sa svima bit dobar i u redu. ali sebe ne valja pružat nikome, nikad ne potpuno. ima ljudi kojima daš veliki dio, ali nikad do kraja. sam si sebi najbolji prijatelj, ti i niko više. kad to svatiš, možeš bez straha ić kroz život i niko te neće toliko povridit da nećeš imat snage za ić dalje. najgora stvar je razočarenje. u sebe, boga, ali češće u one za koje si smatra da te vole i kojima si posvetia sve na svitu. nemojte to nikad napravit, boli puno, previše... ono šta me stvarno nervira je ravnoteža. točno onoliko koliko je bilo lipo dok je trajalo, bit će katastrofa kad završi. ko god je bia na vrhu svita od sriće, prije ili posli je bia na dnu, a opet bi se ubila da san stalno u prosjeku. ništa, baš ništa ne možeš dobit mukte.
moja učiteljica od prvog do četvrtog mi je možda bila najutjecajnija osoba u životu. jedanput mi je rekla da je život ka torta, slažeš glazuru čokolade pa limuna (koji ne volin). nekad složiš toliko puno limuna odjedanput da misliš da ti ništa ne može maknit kiselo iz usta. ali posli se čokolada pojavi kad je najmanje očekuješ u istoj toj miri. dok ne umreš, moraš pojest istu količinu jednoga i drugoga, inače nisi čovik. to nikad neću zaboravit, ni riči, ni priliku u kojima mi ih je rekla. uvik kad san loše, sitin se torte i toga kako će bit lipo kad se napokon najeden čokolade. ali isto tako, svaki put kad san sritna, onako iskreno, razmišljan o limunima i bojin se. ironično, bojin se sriće i tuge. bojin se, dakle, emocija. dobro, to san već znala; svako toliko ponovno donosen isti zaključak. vidite, bez obzira koliko govore da san se prominila, bit mene ka osobe je ista, ovo je samo jedan od primjera. ma ne možeš pobić od sebe! oni koji me u to namjeravaju uvjerit, mogu slobodno odma odustat. život je čudan, ljudi neobični i strani. zato volin živit, volin otkrivat, nadat se i očekivat. volin bit ovo šta jesan, minjat dlaku i jest tortu. bez toga bi bila neko super-biće, a to ne želin. radin sranja, OK, jebi ga. nisan ni rekla da san bezgrešna. i baš san na to ponosna!