Život je čudo nemjerljivo i zato se ponekad usudim zapisati sjećanja, misli, nadanja, želje, a sve to podariti svima koji su začarani čudima kao i ja. Uz poeziju često pišem priče koje su isključivo mašta tek sa malim detaljima stvarnog života. Fotografije koje stavljam na blog su moji uradci ako nije drukčije navedeno. Voljela bih da me najprije pitate ako želite što preuzeti.
A. Ž. K.
Ne
Uglavom ne komentiram komentar koji je ostavljen na moj post, niti se vraćam vidjeti da li je ostavljen komentar na moj kod drugih blogera. Zato, ako mi nešto želite reći ostaviti komentar na mom blogu, ako ne želite nije nikakav problem niti ako ne svratite.
Kako više ne mogu slušati ova naša tri dječaka koji bi trebali državom upravljati, zaokupih misli na bogobojazna i voljena čovjeka.
I narode moj, divan,t ću vam malko o najvažnijem čoiku u mom životu, a mislim bio i osto. Sigurno već znate, otata moj mili. Bijoj on, kazli bi danaska moderno, zgodan, al meni,j malenoj ljudina. Kad se kazlo ljudina, to,b značlo čoik od oka i dobre duše. Uone dane duša,j bila većma važna od lipote. Ko da ga isad vidim. Crni brci, obrve guste ko busen povr plavog oka, a kosa, mili Bože kosa, kodaj ježa na glavi nosijo. Kratko ga brico vaik šišo, samo brk nije dao skinit nikad. Volijo je on ljude i pomago, kom god je tribalo i nikad pito nije oćel mu se vratit što drugom posudi. Takoj po selu bilo njegvih alata, plugova, drljača, vagira, uzda, oglavina pa sve do sitnog, kazli bi za svak dan što triba. Ljutla se čeljad u kući, al to nije pomoglo. Kad bi neko pito on dadne pa kad zatriba traž kome,j posudijo. Znalo,j bit da neki kažu; nije kod mene, a on ondaka posudi od kuma Đure. Ljutla se omama i tetke moje jerbo su one puno radle, ko kaki muški. Otata nij imo sina, paj otac moj puno pomago. I on, otac moj, se ljutio kad ga otata zove kosit djetelinu, a kosu nekom posudio pa se moro tata vratit kući po svoju i po dana izgubit na vamte-tamte. Al neb ja minjala mog otatu nizakog drugog jer bijo,j najbolji. Svake bi mi nedilje iza mise kupijo fišekl oni svileni bombona kod Strike u slastičarni. O Bože kak su bil fini. Malo cuclaš pa se otopi šećer, a unutra ona krema pa ti sve žao jer malo,i u fišeklu, a druga nedilja dalko. Duša mi zatreperi kad o otati mislim i slike onije dana vratim. E narode moj, punob ja mogla još onjem divanit, al iovo je dost da,s vidi kulko mi nedostaje.
(Po Slavoniji u mom djetinjstvu gotovo svako selo imalo je svoj govor. Danas se sve više gubi i službeni jezik polako stavlja u zaborav kako se nekad divanilo (govorilo). Tako sam i ja već dosta izgubila i još samo sa sestrom ponekad otegnem onako slavonski. Često se smijemo jerbo se ne možemo više sjetiti kako se nešto kazlo (reklo), a naši nasljednici osim nekih riječi pojma nemaju.)
