13.12.2005., utorak
Magla svuda...
Imali smo bubu.
Ne kukca kućnog ljubimca već auto, i to onaj kvazilijep i šatroudoban limeni auto, ali auto koji je meni tisuću puta draži od ovih modernih Ikea Style buba već koje danas sve češće možemo vidjeti na cestama.
Ta je buba obilježila moje djetinjstvo, ulazak u nju značio je da ćemo uskoro biti na nekom lijepom mjestu, značio je da smo svi sretni i uzbuđeni zbog puta, značio je da ću uskoro od čuđenja otvorenih usta promatrati krajeve kroz koje prolazimo.
Mnogo kasnije dobio sam od staraca dopuštenje da smijem voziti tu bubu.
Ulazak u bubu tada je značio da nemam love da si kupim bolji auto, značio je da nekud moram ići a nema tko da me poveze nekom boljom makinom, značio je možebitnu upalu oka - kam god pogledaš od tamo puše, značio je da ću uskoro dobro proučiti krajeve kroz koje prolazim jer ćemo kroz njih voziti sporo...jako sporo :)
A sad, da vam ispričam ono čega se ne sramim, ono što pričam stalno mnogim naraštajima vozača, da vam ispričam poučnu priču, jer, tko zna, možda se jednom zateknete u sličnoj situaciji, možda ćete u jednu hladnu, kišnu i maglovitu noć voziti osobu svog srca koja još nije položila vozački i jednog tipa kojem je trebao prijevoz, a koji je već iskusan vozač. I možda ćete biti neiskusan vozač tada - a ako ste već iskusni, ah šteta! U tom slučaju propustili ste jedinstvenu priliku da vam se desi ono što se desilo meni :)
Uživajte...
Magla svuda
Draga i ja stigli smo u Koprivnicu oko podneva. Razlog našeg dolaska bio je turnir, jedan od jačih bilijarskih turnira u to vrijeme. Bio sam vrlo motiviran ostati na njemu do kraja, a da bih ostao do kraja morao sam pobjeđivati. Uspjevalo mi je pa smo ostali do kraja, što je značilo da je u vrijeme kad smo se zaputili kući već pala noć. Na povratku nam se pridružio i jedan dragi bilijarist, Bero.
Do izlaska iz grada sve je bilo u najboljem redu, ali čim smo napustili grad spustila se grda magla, magluština tako gusta kakvu u čitavom životu nikad nisam vidio!
Vidljivost je bila možda metar i pol pa sam morao totalno usporiti - vozio sam kakvih petnaest na sat.
Svi smo šutjeli jer nitko nije htio ometati moju koncentraciju, ipak sam vozio auto tek nešto dulje od mjesec dana. Bio sam im zahvalan na tome, bilo je strašno naporno voziti nagnut skroz prema naprijed, ne trepćući, nosa skoro priljepljenog na vjetrobran, a brzinom od najviše dvadeset kilometara na sat...
Vozimo se mi tako, šutke i polako, prošlo je već sat vremena, sigurno smo se od Koprivnice već udaljili nekih dvadeset kilometara...a magla nikako da prestane!
"Nikad nisam vidio toliku maglu!" ne izdrži Bero i probije tišinu.
"To fakat nije normalno!" zagraktali smo Draga i ja, a u taj čas iza nas dođe auto i prešiša nas velikom brzinom nestavši u noći!
"Vidi budale kako brzo vozi po ovakvoj magluštini!" povičem ja.
"Stvarno je glup, pa jedvo nas je uočio i zaobišao a ništa iz toga nije zaključio!" složi se Bero.
Vozimo se mi dalje, sad se magla već malo podigla i mrvicu sam brže vozio, sigurno trideset na sat.
Prošlo je već par sati, svakom minutom približavali smo se Zagrebu ali magla nikako da prođe.
Što smo bivali bliže Zagrebu, to nas je više automobila pretjecalo, a svi do jednog su vozili ludo brzo. Sad nam odjednom ti ljudi više nisu bili ludi, svaka čast njima, kako im uspjeva, kad mi ne vidimo ni tri metra ispred sebe! Divio sam se svim tim iskusnim vozačima jer meni je bilo užasno naporno, već sam bio na izmaku snaga - pri takvoj vidljivosti voziti zgrbljeno, pažljivo i skoncentrirano pet sati u komadu bilo je previše i za mene...
Stigli smo nadomak Sesveta. Upravo nas je prešišao neki bjesni auto. Vozač je nagazio i gas i trubu - dok nas je pretjecao, kao kroz maglu mi se učinilo da vidim njegovu podignutu šaku. Bijes na njegovom licu najvjerojatnije je dodala moja mašta!
U tom trenu sam shvatio! Ne znam kako, ali znao sam da taj tip ne vidi maglu, magla je bila samo u našim glavama...
Uključio sam brisače!
Brisači su obrisali maglu sa vjetrobranskog stakla a pred nama je puknula predivna blistava noć!
A u staroj bubi troje mladih ljudi počelo je urlati i udarati se po čelu...i smijati do besvijesti!
:)
Vaš Ddadd
|
|