Danielaland : Svevremenski let

Miles Davis- Concierto De Aranjuez (Adagio)






Veæ danima prebirem po starim haljinama, lude, crne s desenima koje sam èinila sama, jer sam bila ona koja ima dovoljno mašte, i hrabrosti da ih nosi.
Promatrali su me nekada davno, sluèajni prolaznici, te ljudi u busu, tramvaju, ulicama moga grada, profesori, prijatelji, poznanici i pripadala sam neèemu, pripadala sam svojoj vrsti.
Moja silna glad, moje boli, moje rane, pa što reæi, sunce ih je okupalo i nisam plakala javno.
S vremenom je od mene postala snažna liènost, koja se bori, traži, zahtjeva, i ima sebe, a tako daleko od svoje starosti. Bila sam luda, sramežljiva, snena i daleka, ma bila sam u mnogo sluèajeva sve.
I tražili bi me, ispitivali, hvalili i vjerovali mi, pozivali na razne životne scene, a ja sam ih grabila.
Baš sve trenutke. A sada sam u fazi kad sam indolentna, prema ovome što sada pišem, prema ljudima s kojim živim, prema cvijeæu, nebu, suncu, znam vi ne vidite da sam ja prazna, mislite da sam umorna?
Kako bih bila umorna, možda samo od same sebe i svoje živosti, od svoje energije, koja mi ne da mira?
Noæu sanjam, pa se budim, pa tražim sebe na zidu, ispod kreveta, u pokrivaèu, pa me guši trenutaènost, i želim iæi još dalje, ali noæ je, svi miruju spavaju, a ja se budim, ja se trošim, ja želim sve odmah sada, pa se uspavljujem, izmišljenim likovima, kojima pridodajem osobnost, pa razmišljam da ih ugradim u roman, a onda se sjetim, da ne znam pisati prozu, i da sam izgubljena pred svima vama, i pred samom sobom, i ne vidim neku tragediju od toga, ja æu se i dalje smijati s vama, mislit æete da me je prošlo ovo što nazivam depresijom, ali ja udovoljavam svima, jer želim vidjeti sretna lica, sretne ljude, sretne snove...a samu sebe, guram u mraène kutke. I školjka sam, na obali, i znam, prvi šetaè, šutnut æe me nogom u more. Bacit æu haljine, što æe školjci haljine?