Danielaland : Svevremenski let

Bus,14:53,vruæina,sparina,guši me prašina iz zraka,kašljem,pored mene tip koji doslovce zaudara,pomislim SAPUN,ali šutim,iako mi je na vrh jezika,trpim,okreèem glavu u lijevo,malen prozorèiæ na busu što je otvoren,ali kroz njega ne prolazi zrak,bar ne u dovoljnoj kolièini.Oèi mi suze,nemam pojma od kud mi sad pa upala oèiju,jedva èekam da izaðem iz busa,ali ne to je skoro pa ne moguèe,gužva,èep.Stojimo,ne kreæemo se.Želim umrijeti,zaista.U tom trenutku me vodi divlja želja da molim vozaèa da nek otovori jebena vrata da mogu izletjeti van,ali oko mene ljudi,previše nas je,kao sardine.Jedni smo na drugima,opet sam osjetila neèiju ruku na svojoj stražnjici,pokušavam raspoznati èija bi to ruka mogla biti,ali ne mogu presuditi toj ruci,jer ju moja leða gledaju,iritira me sve to skupa,lagano mi se živci pentraju i igraju kolo,eksplodirat æu,pomislih...Pomakla sam se malo ulijevo,da ovaj èija je ruka na mojoj stražnjici shvati,da ja osjeæam da mi dodiruje stražnjicu,pa to je moja stražnjica,ako niste znali!Na moju nesreæu ruka se makla,sada se taj lik skroz prilijepio o mene,i osjeæam njegovu stvar na svojoj stražnjici,u nekoj drugoj situaciji to bi me privlaèilo,sada sam ljuta...odluèujem se na onaj krajnji jedini moguæi oèajnièki zaokret i opsala sada se izokrenem i gledam ga ravno u facu,tipu je neugodno,djeluje sasvim pristojno,nije odbojan,ali!Sada ja njime upravljam piljeæi neprestance u njegove oèi,on gleda dolje,pa malo vrati pogled,vidim neæe izdržati dugo.Vruæina,bus se ipak kreæe najsporijom moguæom brzinom.Zaklapam oèi, ne ja to više ne mogu podnjeti.Samo malo zraka,odjednom udahnem,ponovno smrad od onog tipa koji se nalazio do mene i odjednom mi se želudac diže,povraæala bih.Ali ritmièno gutam vlastitu slinu,taj postupak je tako èest i svladavam se nekako.Odjednom ne vidim ništa više,samo žmirim i govorim u sebi,još malo,još samo malo,još mrvicu...toèno 20 tak minuta kasnije došli smo na odredište,a ja sam udahnula sparinu ali bar ne kiseli,ustajali znoj.Hvala Ti Bože!