srijeda, 31.03.2010.
... Kap koja polako ( ali sigurno ), preljewa čašu ...
Zbog financijske situacije, dragi i ja prisiljeni smo žiwjeti s njegowim roditeljima. Nitko tko na to nije prisiljen, neće razumjet o ćemu goworim, tj. tipkam... Pokušawam bit fer i ock, koliko mogu, ali kad kapi počnu preljewat čašu- događa se swađa! Odgojena sam u mirnoj okolini, tata i ja sami smo žiwjeli, nisam imala s njim pre velikih problema, galama bi bila jedino oko izlazaka, pretjerane potroše nowca na mobitelu i ewentualno o nekom pijanstwu s moje strane... Tako nisam ni naućila da se na mene netko dere, da me omalowažawa, naziwa me glupom i slično. No, sad, kad sam owdje gdje nebi htjela biti, to dožiwljawam swakodnewno. Jednostawno, imam pre welikih problema s tatom moga dragog. Woli malo wiše popit i onda kaže swega i swačega, što mene, nerawno, powrijedi. Problem je još weći, jer moj dragi ne želi reagirat, jednostawno, njemu je swe to swejedno... Swe to, natjeralo me da razmislim da li stwarno želim tu ostati, ili je wrijeme, da se ipak wratim tati. Je li wrijeme da stanem swemu tome na kraj, da imam swoje ja i da polako počnem s pakiranjem stwari i odem... Najteže bi mi pala razdwojenost od zaručnika, ali... Jbg, izgleda da ću biti prisiljena na taj čin i da ću jednostawno morat nać način da odem iz owog pakla, jer je swaki dan swe gore i swe teže za izdržat! Boli me što zaručnik ne reagira ne swe te uwrijede, na riječi koje me bole, jednostawno, kao da je swe to istina... Možda, kad mi stwarno swe owe situacije bude dosta, možda odem i postanem slobodnjak, jer... Owako imam feeling da sama moram prolazit kroz situacije koje su teške, a to nije u redu... Trebam prije swega dobro izwagat swe, koji su mi prioriteti i koliko mi je do dragog stalo... Wolim ga, ali nikad nije na mojoj strani... Pitam se, woli li on mene stwarno?
- 20:02 -
nedjelja, 21.03.2010.
... Bolowanje ...
Weć duže wrijeme sam na bolowanju. I iskreno, ne žalim se, lijepo mi je doma, užiwam laganini, a staž ide, kunice dobiwam i užiwam! 
Samo, baš sad kad ja imam wremena, dragi radi po cjele dane i puca po malo, radi u prosjeku 18 sati dnewno, prewiše i ne stigne niš, ne odmori se ni malo, a weć mora opet na posao, baš koma, a i teško mi ga je gledat tako, ali jbg... Mora radit, jer nam trebaju kunice... Waljda će mu i plača bit ock, s obzirom na radno wrijeme!
No, nadam se da će se s wremenom i ta satnica smanjit, jer to nije za izdržat...
A meni doma ne preostaje bit... Ne želim se ni trudit radit negdje gdje ne želim i di mi nije okolina zdrawa, a u ugostiteljstwu je teško nać takaw posao, ali jbg... Waljda ću jednom i zawršit školu i radit na nekom normalnom mjestu! Kako bi bilo dobro da jedan dan budem geodetkinja da uspijem u swom snu, da idem okolo mjerit zemljišta ili da radim u katastru i da se smirim malo... Konobarit wiše ne namjerawam, nikako, jer to je smrt u blažem obliku... I da imam nowce, zawršila bi to sigurno, rješila bi to weliko žiwotno pitanje, ali... Bez nowca ne možeš ništa, ali nećemo waljda cjelog žiwota bit u škripcu s kunama, mora i nama jednom krenut, wrijeme je!
Ali.... Kad pogledam malo realno i da imam para, a da nemam dragog, žiwot mi nebi imao smisla, mislila bi samo na neizwjesnu budućnost, jer žiwot bez ljubawi nema smisla, nikakwog...
Sjećam se dok sam bila slobodna, bilo je fora, izlazila sam, pila, pušila, plesala, zabawljala se... Ali, ni to nije wječno i to dojadi brzo... I onda, samo ostaju sjećanja, dobra stara wremena. Ponekad pomislim da sam malo prošla, da nisam dowoljno wremena poswetila društwu, ali... Društwo je tu dok ne nađe swoju bolju polowicu, a onda swe to nekako krene čudnim tokom, izlazaka i zabawe je swe manje, nekako se formiraju grupice, i na kraju krajewa, widi se tko su prawi prijatelji, a tko samo prolazne ikone u žiwotu...
I onda zastanem, okrenem se oko sebe i shwatim da je malo ljudi kojima wjerujem, za koje bi dala swe, kojima bi rekla i swoje najgore tajne, stwarno ih je malo, ali... Uwijek je tako. S kim god da pričam, tako je, s wremenom shwate da nemožeš swakom wjerowat, da nije swatko zaslužio znat puno o tebi, jer to ne zaslužuje...
Tako sam se neki dan zamislila, stwarno imam malo prijatelja, ali... Dosta mi je, dowoljno da imam s kim popričat, da se imam s kim nasmijat i komentirat žiwot kakaw je... I ti ljudi me čine sretnom, tim ljudima wjerujem i sretna sam što ih imam. Wjerowatno da oni ne postoje, ni ja nebi bila osoba kakwa jesam. Ni ja nebi gledala swijet očima kojim ga gledam i ni ja nebi pustila suzu kad je potrebno, nebi se nasmijala ni bila sretna...
I tako se uhwatim u razmišljanju o swemu što nas okružuje, pozitiwnim i negatiwnim ljudima, sretnim i nesretnim sudbinama, wrijednim i manje wrijednim stwarim... Stwarno je owaj žiwot težak, ali zato poste ljudi koji ti ga ćine lakšim... Hwala im na tome!
- 15:44 -
