subota, 04.10.2008.
I loše stvari se događaju,nažalost...
Uglavnom,od kad se nisam javljala nije se dogodilo puno toga pozitivnog.
U subotu,dan poslije zadnjeg posta,dragi imao prometnu,hvala Bogu nije mu bilo ništa strašno,osim što je prokockao moje povjerenje... I pomirila sam se s tim,ipak je to moj njamili i ipak ga volim najviše na svijetu,iako sam(moram priznat) razmišljala o tome da naša priča završi,ali to je samo ljutnja iz mene progovarala,a srce je pobijedilo,kao
što te većinom bude u mom slučaju!
I... Sad čekamo kaznu,uzeli su mu vozačku,sve loše,uglavnom... A i auto je u banani,ali,to je skoro pa najmanji problem,jer nije toliko strašno...
A izdogađalo se i nešto gore...
Ode moje zdravlje u bananu.
01.10. sam radila popodne i najednom me uhvatio grč nekakav u trbuhu i nije puštao...
Popila tabletu i skoro pa ništa bolje...
I na kraju,navečer u 7 i pol,uhvatilo me bolit nepodnosivo... Preloše!
I nisam mogla izdržat,pa sam otišla na hitnu na Sušak,a tamo imaju sreće što ih nisam gađala s nečim...
Ležim,sve me živo boli,da bi mi na kraju,nakon tri sata rekli da oni neznaju šta je meni,da ima više opcija i da se moram javit u KBC Rijeka,jer su tamo kirurzi i stručnjaci za trbušnu šupljinu...
Na kraju ništa od svega toga,ja poludila...
I onda u 23:30 u KBC Rijeka...
Tamo me primili na hitnoj,pregledao me kirurg,poslao na pregled kod ginekologa i vratio me nazad na hitnu.
U 1 ujutro sam došla doma,koma... Sve me boli,5 sati na hitnoj bez ikakve pomoći i bez ikakvog efekta...
Zabranili mi da jedem,samo čaj i dvopek,preloše... I naručili me ujutro za kontrolu...
Bol do ujutro nije popustila,pa sam išla taxijem.
I na kraju,opet tamo 4 sata,opet vadili krv,mokraću,leukocite,sve živo...
I opet ništa,sumnjaju na sljepo crijevo,ali nisu sigurni i neka dođem opet navečer u osam,pa ako mi se ne poboljša moram na operaciju sljepog crijeva...
Odmah mi u glavu došla slika dečka s Raba,koji je bio na operaciji slijepog crijeva i na kraju su mu nogu amputirali,loše.... I naravno da nisam htjela na operaciju...
Vratila se doma,pripremila si stvari,u slučaju da moram ostat navečer u bolnici i malo legla...
Brzo je došlo osam sati... I opet dole...
Taj sam put dosta brzo završila,samo kontrola kirurga i naručili su me opet za sutra ujutro za kontrolu,ništa pametno...
Uglavnom,već je bio 03.10. ,a ja nisam ništa jela tri dana i bilo mi je dosta svega.
I zadnji dan barufa... Od 8 ujutro sam bila tamo,obavila opet sve pretrage,vadili mi krv,mokraću,mjerili temperaturu,sve živo,da bi me na kraju poslali na neki digestivni odjel,pregledao me kirurg,posumnjao na trudnoću i poslao me ginekologu,gdje sam red čekala više od 3 sata...
Na kraju,dočekam red i raspad sistema...
Ciste na jajnicima. I to velike... Jedna od njih je pukla i vjerovatno mi je ona izazvala jaku bol...
Hitno moram ginekologa nać i javit se što prije,pa ću to rješit... Mirovanje najmanje 10 dana... I onda opet na posao ludi...
Uglavnom,loše stvari se događaju,nažalost...
I sad mi je ok,ne boli me toliko jako da nemogu izdržat,iako je bol prisutna.
Nesmjem jest ništa teško,pa sam na juhicama,ribicama...
I fino je to,nije loše...
Uglavnom,bitno je da sam saznala što je i da ću to riješit!
I dragi sada otišao u nabavu za ručak za sutra...
I zove me iz dućana da je vidio lijepe šlapice da moramo doć kupit...
Ma šta bi ja bez njega?
Obožavam ga!
I ovim putem bi se htjela zahvalit svima koji su bili uz mene,koji su mi pomogli da prođem kroz ovaj pakao!
Inaće nevolim imenovat ljude,ali ovaj put ću napravit iznimku!
To je mama od mog dragog,kolegica i frendica Jasmina,njen dragi,koji mi je kupio dvopek,Bojana,teta Marina,koja je išla samnom i naravno moj njamili...
Ljudovi,hvala vam puno!
Volim vas,Renata!
- 12:37 -
