fra gavun

---------------------------------------------------------------------------------------------

Oktopus i decempus


Dok teta traži zlatno zrno fažola ja se uvatio obotnica.



Ovo vrijeme je nešto bogatije obotnicama ili kako se reče sad je njihov zeman.
Uvati se nešto ajde pa se može reć da naša država obiluje ovim krakatim stvorenjima.
Obotnica je poznata po snažnim i dugim krakovima koji dohvati ono što ni u snu ne možete doseći.
Ali ostavimo se mi politike ovo je priča o morskoj obotnici a ne o domaćem decempusu (deset krakova-prstića)!
Dakle kad muški ili mužjak širi krakove to znači da je po srijedi...(može i drugi dan), tucanje.
Obožavaju razmnožavanje pa se tucaju ili kulturno rečeno seksaju se ko Berluskoni.
A znate li vi kako se one-oni seksaju…ne znate.
Da, to sam i mislio vama je jedino važno da znate kad i kako to rade susjed ili komšinica etc.

Slušaj vamo; čim je muški pustio krakove (muški je onaj što po kraku ima nekoliko velikih prijanjalki, pipaka) a ženka je blizu on joj uvuče taj krak (jedan krak je spolni organ i na vrhu ima mali prorez, kao pišo) pod kapuru (hrbok) oću reć u muju i unutra potraži „torticu“.
Jesi ručao? Jesam kurac! Slobodno to moš reć ako jedeš mušku obotnicu! Ženke su puno ukusnije i ne moš reć da si ručao gore rečeno.
Dakle seksaju se dosta dugo čak uru vremena dok je ne oplodi. Blogati! Baš znaju guštat…dok ih ne zajebem ostima.

Ma zamislite suvremene beštije kao da nisu s ove planete, u glavi blizu samog mozga imaju „zvečku“?! Mislim čak da je njihova „zvečka“ ili „minđa“ ujedno i mozak i to mi se čini jako racionalno.


Ovo je nutarnji izgled hrboka ili muje pa se ti snađi što je ode minđa a što mozak?

Ovo bi zasigurno znao stručno pojasniti jedino dr Milinović.
Kod nas ljudova je veliki problem baš taj što su naše „igračke“ puno daleko od mozga pa se često puta dogodi prekid na vezama s centralom oću reć mozgom, ili nema signala ili je loša cirkulacija pa nema znakova života kod moćnika. Udaljenost je vječiti problem.
Opet kod ženskih a isto tako radi rečenih udaljenosti često se javi ono „boli me glava“ ili u sred posla kad misliš da su oboje visoko u oblacima ona tužno odtuli. „Znaš mužu malome su zjevnule patike i moramo mu kupiti nove“.

Zato ja mislim da su obotnice inteligentnija i naprednija bića od nas jer sve im je na jednom mjestu i komunikacija među organima je maksimalna. Kad „stražar“ javi da dolazi njegovo veličanstvo „krak“, domino efektom organi se pripreme i orgija može početi. Čitav organizam je bez kostiju pa nema straha od lomova a može učinit takve stvari što čovjek ne može ni zamislit.
Radi toga mi pade na pamet, kako bi mi ljudi izgledali da smo oktopusnog roda?
Zamislite si samo mozak i minđu na istom mjestu u glavi a recimo da je „ulaz“ na uho.
Ajde ženskima to i može stat (ala bi se onda „ljubili“) ali zamislite nas muškiće sa „hrenovkom“ ili „kulenom“ na vr glave?
A moguće da je to nekad i bilo tako sudeći po onim narodnim izrekama, „jebente u glavu“ ili „čuješ li ti mene“, „čuješ ti moj kurac.“
No s tim bi se oma-nama pojavio i prvi problem. Kakve bi trebale biti mudante za takvu glavu?
Ne ne, klobuk, klobuk je za to ka naručen, to bi bilo baš praktično.

Zamislite, sretnete neku velikodostojnicu ozgora i radi pristojnosti skinete šešir pa se naklonite a kulen, ovisno u kakvom je stanju, pane joj pred nosom, uf.
Doduše u tom slučaju bitna je i veličina, ono češljaš se a on se opusti niz nos ili po sred čela ili na oko...ma, ko da se moram češljat.
Ajmo dalje.
Prekodana se obotnice love varalicom, umjetnim silikonskim rakom. Ona bidna misli evo ručka a sama postane ručak.
Jedino mi je žao kad maća dođe na varalicu pa je izvučem. No nju skinem s onih šiljaka i kažem joj: „mala ne zajebaji i vrati se doma a reci ćaći i materi da dođu na roditeljski“, i vrnem je u more.
Je klinac, ona opet i opet se natiče kao da mi oće reć: „ja sam punoljetna što mi moš oću se i ja…“, mrš doli kad ti kažem! I tako po desetak puta.
A onda moj čovk dopizdilo bi i Kerumu a kamo neće meni i pustim joj neka misli što oće pa je stavim da svrši u lonac…nije šalim se, ispečem je s kumpirima.

Gledaj sad. Nisam se želio dirati politike ali mi se omaklo radi sličnosti a vi prosudite jesam li u pravu.
Meni se čini da smo ipak htjeli ne htjeli svi obotnice a evo zašto.
Oni gore zbog puštenih krakova u nadzemlju i podzemlju a mi u nizini umjesto glave imamo hrbok ili muju pa nas zato i jebu u mozak.

Čuvajte se vlakova


A pogledajte što je uslikala.


A onda ga je nešto probudilo!


I morao je...


tetu tetovirati.

Pao je

Ni pet ni šest jutros oko deset pita mene susjeda da jeli pao?
Rekoh ja aaaa?
- Što ačeš bogati lipo te pitam jel pao?
Zatresem glavom pa se mislim; ako rečem ne znam to znači da se nije ni dizao.
Ako rečem dakuće onda će mislit…znam ja nju, ona ima pokvarenu maštu pa će opet mislit da se nije dizao.
Ako rečem nije pao onda će pogledat doli i vidjet da lažem.
Ma gledaj ti koja pitanja joj padaju na pamet.
Ma što je nje briga jeli pao ili nije pao. Blogati ni ja nju ne pitam jeli joj propuh ili nije. Ono otvorena oboja vrata i to.
Da sam ja znao da ću naletit na ovakvo pitanje…aa ček ček neš ti mene više uvatit nespremna.
Jebenti metlu Jadranke Kosor uvatit ću se dijete makar jednu sedmicu, izbacit ću, margarin, izbacit ću mliko, izbacit ću kruh, izbacit ću salamu, izbacit ću svih iz kuće, aaa neš ti mene…I onda ću kupit one puš-ap mudante najveći broj i u one pregrade složit napuhani prezervativ pa neka me onda pita jel pao.
- Što ti je jes dobro?
- Aaaa, daštasam.
- Pitala sam te jel pao onaj satelit što su govorili da će past u toku noći. Šta misliš da ti onako komad padne na glavu.
- Ma nu, o vrag te odnio na raketi na.

----------------------------------------------------------------------------------------------
Palačinka-party

Malo smo posidili (i na glavi i na katrigi), malo srknuli, malo se osladili palačinkama, malo ogovarali i keljili se i tako, lipo je bilo.
Odma na prvu uočljivo je da sve konzumiramo po malo, jelda. E u ovim godinama ne smije se jako niti udahnuti od straha da ne probode među rebrima ili božemiprosti na izričaju niti jako prdnit da se truba na razbuca, moraš sve po malo.
A rabljena tema je što drugo do…mladost. Slidi onaj čujni uzdah, mrdanje glavom pa pogled po zbilji…nekih više nema među nama a svi ondašnji klinci postali su ljudi i imaju svoje klince.
No dobro je. Među ostalim došla je Katica s mužem Vicom, doveza ih je sin Ante koji je tek prošo tridesetu pa se on udaljio u nepoznatom pravcu iz opravdanih razloga. Je, u pitanju je pidoća. Kasnije su mi priopćili da se namjerava ženiti pa su mi došli reć da ću se morat uvatit za kesu. - Evo odma ću da ne zaboravim. - Nee tu.- graknu uglas.
Već pogađate Ona i zakoniti će biti predmet podbadanja što je i normalno. Zadnji su se oženili i najmanje su bili u mlincu.

Inače da ne zaboravim kad sam već spomenio Antu. Ode je pa skoro svako drugo ime Ante a ja kako sam oduvik slabo pantio imena kad bi se s nekim trevio nakon nekog vrimena a isti me oslovi po imenu ja bi uzvratio. – E Ante…- i ono dalje što slidi.
Ae pogodio bi u 80% slučajeva ali kad falim…. Zbunjeni pogled i demanti.
- Nisan ja Ante.
- Nu, pa nije Ante ružno ime jeba ga, možda će ti se tako sin zvat šta ima veze.
- I zove se, kako znaš.
Tako bi se ja izvlačio iz nezgodnjaka. Di smo ono…

Neka, i to bilo zla ne bilo. Doduše mladiću je izmicala škola pa nije uspio svršiti ali snašo se a narodna veli: „sve je dobro kad se…!“
Katica je znala lipo i cijuknuti dok je bila cura, doduše i sad zna pustiti glas ali je teško nagnati za razliku od nekih vrimena kad je se nije moglo ištekat. Onda bi pustili palačinku da zagori samo da je uvati kašalj.
A ćakule ka ćakule, pa sićaš li se onoga, pa sićaš li se ono, a jesi zaboravio…i tako kako je kome ispadalo spominjali smo se vrimena i ludosti.

- A sićaš li se mog rođendana kad smo pišali od smija radi tvoje čarape a?- Pita Katica i fiksira me pogledom.
Ja stisnuo bore na čelu ali jok, ne dolazi. Onda je Ona nastavila.
- Kad ste se vi muški žalili kako vam žene nisu dobre, onome ne kuha dobro, onome drugome pun sudoper šporkog suđa, treći se žali kako je uvik boli glava a onda si ti učinio mot rukom da malo sačekamo. Odvezao si postolu i podignuo nogu povr stola a palac povirio iz čarape pari kumpir, a el se sićaš.
- Dakuću, hehe sve sam zakadio mirisom. A jel se ti sićaš kako smo se upoznali ja i tvoj muž a?
- Hahaha ae pričaj ae.
- Mi iz škvadre još nismo znali da imaš momka. Doduše svi smo se bili poženili i ženske poudavale a ti ostala stara cura. Koliko si ono imala…je dvaesdevet je. I sad kako je njiova kuća uza sami put sa dvorištem i vrtlom isprid, na sjevernoj strani do puta su prozorčići od zahoda i od kužine a bogati i sad je tako. I onda ste imali kat ka i sad.
E, ja sam išo doma, pjehe dakako jer onda i nisam imao auto, kad taman pored kuće meni nešto vruće pade na glavu. Blogtejeba je peklo i zalipilo se za kosu. Srića da nisan bio ćelav. Onako bisan uletija san na kapiju i trkom uzaskale, bubnem dva puta nogom u vrata i nije tribalo dugo čekat. Evo njega otvorio i kao čudi se šta je sad. A onda si se ti pojavila njemu iza leđa i uvatila se smijati, to ga je i spasilo.
I znaš šta si mi prvo rekla.
- Šta?
- Da nisi znala da sam šiptar, jer da samo oni nose takvu kapicu. E ka te onda nisam…
- Hahahaha.
- E smij se ti. Tako smo i doznali da ljubuješ sa Vicom. Onda je uslidilo skidanje „kape“ uz pomoć škara i rekla si kako ste mislili da je palačinka kad je zamanija poletila na viseću kredencu a ne kroz prozor ka leteći tanjur.
- A bogati miloga kako neće, zamanija je nebi reć da baca malter na zid. Ali zato je sad pravi majstor, jel mužu.
- Ae muči ae, morao sam učiti praviti palačinke jer si rekla das neš udat za mene, da kakvi je to muž koji ne zna palačinke napravit. Da ne bi palačinaka još bi bila stara cura.
- A je, što je je, ne moš se brale ženit a da ne znaš kuvat, prat, peglat, gatat na kavu…a znaš što mi je palo na pamet.
- A bi će nešto pametno, ae da čujemo.
- Nećete se ljutit?
- Ma je. Ae da čujemo čega si se to sitija.
- Ma…dašta. Sićate li se kad ste pričali da niste mogli probiti onaj komadić kožice.
- Ahahaha vraže…
- Da ne pričam.
- Ae ae.
- Ti si rekla da se kao vjernica ponosiš što si sačuvala nevinost za svoga zakonitog i onda si pričala kako je bilo problema to probiti.- ubaci se on.
- Da problema…nikako čoeče. Ostala je i noseća a ono još stoji. Pritiskan ja a ona jadna samo što ne plače, stenje i kuka da je boli a onda i ja velim da me boli kurac, e onda se ona naidila. Kaže: „Mene stvarno boli a tebe nije briga ka da sam beštija, kako moš bit tako bezosićajan ae smista slazi s mene ka te boli kurac za me“. Jedvo san je smirija, kažem joj da me stvarno boli puzdra o pritiskanja, čoeče zadebljalo, ne moš i gotovo. (ispovida se njezin muž)
- Cc, slabo si ti upirao to ti je.
- Ma kakvi slabo čoeče upirao sam ko sivonja ali je otvrdlo razumiš, skorilo se, zadebljalo, jebenti nećugospić došlo ki opanak, ne moš nema šanse.
- I? (onda se ona oglasila)
- Išla sam kod njega i On je to u čas posla.
- ?
- Ko doktora bogati da kod koga.
- A stvarno nikad te ne upitah, a sučin je On provalija?
- A šta misliš s čime!- drsko i mrsko ga je ošamarila pogledom.
- Hehehe, znaš što je zanimljivo.- ubacim ja skretnicu.
- Šta.
- Evo smo s palačinka došli na picologiju. O bilo čemu da se priča sve na koncu završi na seksu. Moš razgovarat o geologiji, teologiji, jadrologiji, završava na seksu, moš o nogometu i nogometašima opet završava na seksu, moš o glumcima i pivačima opet isto, moš razgovarat o politici i političarima opet...- tu me on prikine.
- Ček malo jebemunećugospić. Ae o nogometašima to stoji, mladi, zgodni, puni snage, puni para i normalno je da završi sa saksom. Pivači, zabavljači, glumci jel, isto tako, al političari…aim jebi mater.
- Eto viš a što ja zborim.

------------------------------------------------------------------------------------------

U san mi dolaze

Pojede te noć ili pojebe te moć, čini se na isto mu dođe! Moguće da je ovo drugo još i gore jer duže traje pa je patnja tim veća.
Neki dan, mislim u petak, biskupi se obukli u crveno, blagosivljaju oltar crkve u Udbini i Bozanić proziva vlast da ne radi dovoljno na procesuiranju zločina komunizma?
Kako besćutno a znaju da Premijerki smeta crvenilo.
Vatikan podignuo pet optužnica protiv RH?
Danas je Bozanić koji bi pomalo rezuckao državni teritorij naglasio: „Jadna je Crkva koju hvale oni koji su na drugoj strani“!?
Fra Jebo iz Prološca odmara unutar samostana u Zaostrogu i na brojanici broji njuferice.
A ne ne, ugasim i telku i jubito i komp i grah bublu na špakeru i u postelju na podnevni odmor.

Ma da! Probudio sam se u golu vodu a da je makar bilo koristi pa i nekako.
Naime došlo mi na san da sam u rodnom kraju i to u općini ne bih li riješio stari problem.
Još '66 g. (bogami se ni te godine nije ništa bolje živjelo nego danas) na otoku Sv. Marko naumila vlast stvoriti odmaralište „Klub Mediterane“. Kako su to bile parcele u privatnom vlasništvu a i mi smo imali dvije pod maslinama, došla je ponuda o prodaji sa konačnom cijenom.
„Tito i partija od vas traže da potpišete ove ugovore i odmah će te biti isplaćeni“!
Jadni ljudi, ustravljeni da ne svrše na onom drugom puno čuvenijem otoku, a i neimaština je potakla donošenje odluke, potpišu i dobiju neku siću.
Znam da su Mater i Ćaća onda kupili nešto robe, postelju i ormar i sredili još jednu sobu, vratili dugove i kupila se pentica Tomos 4 Lamo 06 N. E da i bicikla Rog i to je sve.

I sad ja sam kao u općini a kako je demokracija i vrši se povrat imovine ili se nadoknađuje u pravoj vrijednosti hrabro stupam u kancelariju.
Ja sam taj i taj i tako i tako pa…
- Gospodine javite se u sobu do nas.
Uglavnom tako sam se javljao u „sobu do nas“ cijelo prijepodne dok ne upadnem u kancelariju nekih mrguda. No nije me to pokolebalo i ja se hrabro predstavim:
- Ja sam zvani Fra gavun i nadam se budući kardinal u začetku a dođoh do vas…
I sve ja potanko ispričam i reknem svoje očekivanje da će mi to vratiti nazad i uplatiti na račun par milijuna jer su to koristili sve puste godine a koliko sam samo ulja mogao imati, eh.
Gledaju oni mene kao da sam Mr Bin u nekom tužnom skeču pa će jedan a očito je glavni, počeo postavljati nekakva pitanja svojim ortacima.
Vraga razumijem, nešto na ruski govori ali energično i odlučno dok su ostali samo klimali glavicama.
No pokretom ruke i su par rečenica smirio je glavnoga, očito glavni s ove druge strane a onda se obratio meni.
- Slušaj ti embrio od Kardinala, možda bi ti to i upalilo da nijesmo se spuštali mi pošteni ljudi s planina da sredimo situaciju ođe u primorje. Ajde jadan ne sprdaj se ka da ne znaš da je ođe sunce tako jako da se pocrni u par minuta.
- Lako je meni za sunce, mogu se ja sunčati di ja oću nego da mi riješimo problem, to je meni bitno.
I tako malo po malo, riječ po riječ, glas se povisivao, oni postajali crveniji u licu i počeli se vrtjeti na stolcima a onda se digoše i okružiše me pa se počeli dodavat samnom.
Darovaše me što s kruškama, što šljivama, što sa suncem, bogami počeo ja baveljat.
Onda prozbori neko od njih.
- Imaš li još koje pitanje gospodine embrio.
- Imam.- odtulim nekako.
- Ada reci čoče.
- Di su vrata?

Kad sam se pogledao u ogledalo trebala mi je osobna da se prepoznam. Bogami stvarno je jako sunce, sunce im njihovo i ja u auto pa prema granici.
Na granici me jedva pustili kao vele nisi ti crnac i spomenuše da se moram vratiti. Tek kad sam ublijedio od te pomisli rekoše da sad malo sličim na sebe i da mogu proć.

A onda sam im počeo suditi. Dobro je da nisu čuli što ih sve čeka.
- Sveti moj Ante koji si 13 šestoga sprži ih do temelja. Sveti moj Florijane glavni o vatrogasaca ne daj im ni kap vode kad budu gorjeli u paklu. Sveti moj Petre zaključaj ih zlatnim ključem a onda ga podaj zljataru da ga pretopi….
Ma nabrajao sam punih 50 km i bloga mi bolje im je da ne znaju u što su takli.
E onda sam se probudio kako rekoh u golu vodu i mislim se.

Bože moj, jeli moguće da Papa kao Tvoj namjesnik ovdje na zemlji više vjeruje šeksovim zakonima nego svojim nebeskim zaštitnicima kad su nas, RH, pošli tužit ovozemaljskom sudu. 'Ko tu kome ne vjeruje?

Udavnički

..................................................................................................

Gospodine direktore, vaša excelencijo!

Poštovani,
ne bih želio da Vam ovo pismo ni jednim retkom nažulja idilu jednog lijepog radnog dana ili božesačuvaj da povrijedi bilo koji od Vaših tananih i milostivih osjećaja prema klijentima, već naprotiv.
Ovo je zapravo pismo jednog penzionera (to su oni što moraju još grbačiti za razliku od umirovljenika) koji pokušava racionalno potrošiti lovu što je dobije zahvaljujući dobrodušnosti naše predsjednice Vlade.
Naime da ne duljim jer se nema vremena čitati tirade tamo nekog penzića pa da pojasnim. Ja sam Vas zamislio kao direktora jedne gradske firme koja živi od davanja usluge svojim sugrađanima, recimo „čistoće“.
Odmah da se ogradim i rečem kako je svaka sličnost slučajna jer ja i nemam uvid u poslovanje bilo koje firme a kamoli čistoće.
Zahvaljujući toj firmi, dakle čistoći, naš okoliš je uredan i blistav a duša nam je čista od zadovoljstva dobivenim računima za usluge.
Redoviti ste u odvozu tu nema zamjerke pa tako i kantu kojom se ja koristim ispraznite svaki mjesec ali ne vašom greškom već mojom jer ja ne uspijem nakupiti toliko smeća da je češće praznite.
I tako za taj jedanput mjesečno ja platim 54,00 kn plus troškove obračuna a ako idem platiti direktno da izbjegnem onih 2,00 kn onda me dođe još skuplje.

S druge strane zamislimo da vozač kad stvori priliku za to, muze ciđu iz kamiona (šta mogu kad gledam u krivo) pa mi je donekle jasno zašto su računi podebljani. Manje ciđe-deblji račun!
Nije to on zato što mu je potreba jer i sama premijerka veli da krize nema a kome ćemo vjerovati ako ne njoj, već je ostala navika iz onog trulog bivšeg sistema, ćaća ga jeba. A i nije samo to nego ima 6 (šest) prometala a mora se priznati da sve to nije lako napojiti.
Dakle ja kontam da se oko 50% ciđe pretoči u kante i kantice a zamislite da nije stranke koja je na vlasti i njezine strogoće koliko bi toga bilo. Strah me i pomisliti.
Samo zbog toga što vode računa i vuču što stignu, pardon, vuču prave poteze mi smo izašli iz krize koja nas je bila zagrlila kao vjerna žena svoga muža dok je uznojeni u ormaru.
Opet mi nije sve bistro. Ako smo pobjegli od te krize što nas je bila ćapala, dakle nema je više, kako to da mi je bilo bolje dok smo bili u krizi?

Opet ja u široko a šta ću kad mi Jadranka ne da ići po kafićima pa s nečim moram ubiti vrijeme. Naime stvar je u tome da moram šparati pa pensam na koji način, kako.
I tako mi je došla ova misao koja bi mogla biti dobra šparnica u ovim vremenima van krize.
Pretpostavimo da vozač izmuze ciđe iz kamiona mjesečno 12 litara. Priznat će te da je skromno!
Moj mjesečni račun za čistoću iznosi 54,00 kn. Dakle dvije mjesečne rate za jedan iscjedak.
Pa se usudim Vas moliti da bih makar izbjegao troškove plaćanja to jest proviziju, smijem li ja svoj račun platiti direktno vozaču? 54,00 kn mjesečno a toliko recimo još jedan penzić pa bi tako namirili vozača što se ciđe tiče.
Čista računica!
Vama ostaje ciđa, dakle zašparat će te 50 % na gorivu a ja bi uštedio onih 2,00 kn što mi uzimaju kao proviziju i svi smo na dobitku uključujući i vozača jer neće se morati ozirati okolo sebe a i ja bi se riješio neugodnosti gledanja.

P.S.
Evo ga danas naslov u vijestima, „Premijerka popila pivo u Karlovcu“!
Nevjerojatno da kod ovoliko obigravanja (ima se još para od kredita) ni jednom nisu javili da je išla pišat.
Ono drugo čini to vidimo!