Nedjelja je, za mene uvijek čudna i nadnaravna. Vjerojatno je mozak na paši pa odradi svoje.
U tjednima iza nas, otišli su neki ljudi koje sam poznavala. U čudu smo svi. Nisu bolesni, nisu stari a opet ih nema.
Sadašnja stvarnost bih rekla. Ubila ih je sadašnja stvarnost.
Opterećenost u superiornosti nad životom.
Toliko smo jaki, snažni, toliko se volimo i poštujemo.

Stres je samo dio života, društvo također. Izoblićenost odnosa je okej, tako je to danas.
Jel mi se čini ili opravdavamo samo svoje laži/ izgovore?
Jućer mi je žena na poslu rekla kako sam uvijek nasmijana i vedra. Zahvalila sam se. Većinom jesam, al kad su najcrnji dani u meni tek tada sam najljepša i najbolja. Zašto?
Jer se to očekuje. Očekujem od sebe. Mislim previše.
Podložni smo očekivanjima.

I tako postajemo bezlični, bez balansa i skromnosti.
Vapimo za pažnjom i kunemo se u zdrav odnos ( ljubav) .
Toliko jako da kad se nađe ispred nas, nestanemo. Zašto.

Zato što smo prestali biti ljudi. Možda ta ljubav nije prošla sve check liste očekivanja. Tu nije u pitanju samo ljubavni odnos već i prijateljski. Imamo listu za sve. Društvenu, prijateljsku, poslovnu, ljubavnu.

Što je na kraju liste? Ništa.
Stalo je sve, nema te.
Sadašnja surova realnost.

Nemojte napisati, tako je kako je.

p.s. Imala sam toliko toga da napišem, ne mogu. Ne stane.