Bubamara šarena

...polurukavice, grijači, termoforčki, rokoforčki, grelčki, hand warmers....

Svatko ima svoju verziju...meni je najdraža slovenska verzija grelčki...a i tako sam ih prvi put vidjela kod jedne slovenske blogerice, pa mi je to ime ostalo u uhu (i to nakon što sam ja napravila prve svoje rupaste grijače).

Napravila sam ih već dva para, pa se djeci svidjelo i oni htjeli da i njima napravim svakom po jedne.
I naišla danas u pospremanju na tri heklana komada koje sam napravila prije, valjda 20 godina, i mislila sam ih spojiti u dekicu, a naheklala tek tri kvadrata...ha,ha...dekica, moš mislit.

I ideja mi samo prođe po glavi, da li su dobre veličine da ih samo spojim po šavu i napravim malenoj grelčke. Izmjerila, juhuuuu...taman su.
I kako nemam više takve vune uzela druge boje.....i heklajući dodatke, nastale su ove patkice...

A moram se i pohvaliti da je moja ideja da od rupe za palac dignem štapiće i isheklam do pola palca...nigdje još nisam vidjela da su cure to radile, nego su samo ostavile rupu za palac na osnovnoj cijevi koju su heklale ili štrikale.

Mala manekenka ih je odmah i isprobala...kvak-kvak

... malo iznenađenje za mene od Objemi drevo .... u originalno sašivenoj omotnici.
I baš me razveselilo to malo ljubičasto drvce ...

Vesna, še enkrat hvala.

...u mom hodniku je narasla jedno popodne jer mi je užasno na živce išao zid pun tragova od cipela.
A i klinci su me totalno raspigali, pa sam tražila gdje da se ispucam...

Prvo sam se skanjivala s bojicom u ruci, jer sam u glavi čula glas moje mame.....po zidu se ne crta, za to imaš papir...i tako sam nesigurno nacrtala prvi cvijet....i nisam baš previše uživala, u glavi se i dalje vrtilo...po zidu se ne crta....
Drugoga sam s malo manje nesigurnosti i mrvicu više uživanja nacrtala.....
Iduća dva sata sam se totalno uživila u crtanje i veliko uživala u tome.
Zadovoljstvo napravljenim nije umanjivala ni činjenica da su mi koljena od tolikog klečanja pucala od bolova.
Dvije tratinčice je i moja malena sama nacrtala...i bila sva ponosna nakon toga.
I tko kaže da zid nije za crtanje....

Bili za praznike par dana s prijateljima u Gorskom kotaru i između ostalih igara igrali scrabble.
Pa mi nešto ide po glavi da bi ja to mogla sama doma složiti. Igrom slučaja imam doma materijal na kockice, jest da je rozi, ali će poslužiti da sada ja ne crtam mrežu sama.
Pločice su mi već zadale malo veću muku....što da iskombiniram. Prvo sam imala na pameti plutene čepove, ali to bi bilo previše za rezanje i paljenje slova u njima, a i nemam doma toliko čepova (treba 104 pločice sa slovima)...onda je to bila varijanta da letvice narežem na 2x2 cm...ali sam se samo sjetila koliko ima tu piljenja i šmirglanja, pa sam odustala.
I uz nekaj gruntanja i pomoći prijateljskog brainstorminga (hvala Tomi!).....našla sve sastojke za zakuhati domaću varijantu.
Za pločice sam kupila mozaik keramičke pločice na mreži (ne znam zašto to zovu mreža kad je zaljepljeno na papir) u Kreivi za 20 kn (ima i previše pločica nego što meni treba....za višak će već sinuti neka ideja :-) i flomasterom za porculan napisala slova na njih. Platno sam porubila i u mrežu ispisala polja konturnom bojom za tkaninu. Vrećicu još moram sašiti, a stalke sam posudila iz igre Rummy cubes.
I sad možemo doma igrati scrabble....

Dobila sam ovu platnenu vrećicu u nekoj ljekarni. Naravno imala je reklamu te ljekarne na jednoj strani.

Ideja platnenih vrećica mi je preodlična, i tako smo Zemlju nam dragu zatrpali s previše otpada i tonama plastičnih vrećica.....ali mi se ne sviđa hodati okolo kao reklamna vrećica-(wo)man.
I prekrila sam taj natpis, reklamu....malo akrila i PicTixx napuhavajućih boja. I sada čeka šetnju do dućana...

Ja stvarno ne razumijem da je tako teško nositi sa sobom svoju vrećicu u kupovinu. Pa makar ona bila i ta nesretna plastičnjača, ali je barem koristiš x puta. A ne da svaki put kad dođeš do blagajne ili automatski uzmeš vrećicu koju ti blagajnica automatski daje ili sam tražiš/kupiš.
Mene su malo čudno neke prodavačice gledale kada sam im rekla da ne želim vrećicu, kao ono, pa to je normalno, zašto ja sad ne želim njihovu vrećicu. Ali su mi zato super reakcije kad se razvesele da ja imam svoju.
I moja nije plastična....uglavnom.
Nisam neki freak, ne bum odbila vrećicu kad mi u nju upakiraju svježe ribe.....ali ljudi, za kruh i mlijeko svaki dan........

Dođe mi sin popodne iz škole i ja slučajno, tražeći jednu obavijest od učiteljice, u njegovoj torbi nađem pozivnicu za rođendan, za sutra!!!
Prva reakcija mi je bila, znajući da on zaboravi reći za te pozivnice i nosi ih danima u torbi, da ga pitam kada je dobio pozivnicu. Veli on da danas. OK, znači izrada poklona u zadnji tren.
Nije da ja uvijek nešto napravim, ali često da.....ili dodam uz nešto kupljeno.
Ovo je jedan od sinovih najboljih prijatelja.....uglavnom svega ima doma.....a takvom je teško kupiti nešto, a zato je najlakše nešto napraviti....nešto što se ne može kupiti....
A ustvari mi je puno lakše napraviti nešto za cure, nego za dečke.

Srećom da sam u prošlom životu bila hrčak, pa i sada imam neke hrčkaste odlike, npr. kad vidim nešto zgodno, kupim, to ću ja već jednom iskoristiti, i pospremim to u špajzu. I tako imam sada u špajzi svašta zgodnoga.

I kopam ja po toj špajzi....i nađem okvir za sliku A4, Ikein....i naravno ideja je već tu. Ali kako imam samo vremena do sutra....mora biti nešto jednostavno. Odbacujem sve komplicirano, što zahtjeva postupan rad i sušenja između, ili puno sušenja.....i ostajem na osnovama.....akrilne boje, svijeća za malo pohabani shabby štih, malo šarene špage i par kvačica.
Klincima je dosadno, pa i njih upošljavam da štampaju egipatske hijeroglife na šarene papire.....za pozadinu.
Uz malu pomoć memo ploča je bila brzo gotova.

Koga nema???
Što da nacrtam???

Pa sunce naravno!

Fali mi ovih dana. I idućih, preko nekoliko, dana će mi faliti, jer jednostavno sunca nema. Teško mi je sada zamisliti da sunce uvijek sije, uvijek je tamo negdje gore, smije se svojim veselim toplim osmijehom, putuje svojim putem....a ovdje dolje ga jednostavno nema. Nema vjetra da rastjera oblake, pa nema niti sunca.

Možda da krenemo masovno plesati ritualni ples. Ko što su indijanci molili za kišu, mi možemo moliti za sunce.
Lijepi bi to prizor bio, na livadama po lijepoj nam našoj....deseci tisuća ljudi pleše....hoja-hoja-hajjjjj. Možda bi ples tolike mase ljudi napravilo malo vjetra, da se oblaci raziđu.
Zašto baš toliko ljudi? Pa valjda ljudima fali sunca. Pa vele da je sunce izvor života.
Ne samo života, već živosti, veselja, dobrog raspoloženja, vedrine.......Što sve ne čini ta mala užarena kugla, nama, malenim bićima na tamo nekom trećem po redu kamenčiću, pardon, planeti od sunca.
A mi ga uzimamo zdravo za gotovo...pogotovo ljeti......i stalno se posvuda čuje, eh, što prži ovo sunce......a što bi sada sve dali da nam zablista nebom i vrati široki osmijeh na lice.

Zato, plešite svoj ples, ne treba to biti na livadi, u javnosti, plešite ga za sebe....i ponekad škicnite prema nebu, samo da provjeite.....dal se probilo kroz oblake.
Sunce, naravno!

A dok se ne pojavi ono pravo, žuto, toplo, čarobno i mekano, ja sam sebi svoje sunce nacrtala.

Čemu služe vrata?
Ne u fizičkom smislu....nego u glavi.
Što pojam vrata predstavlja?
Nešto što se želi sakriti od pogleda drugih...ili možda poziv da se uđe i otkrije što je iza tih vrata?

Neka vrata je jako teško otvoriti. Pogotovo ako nemaju kvaku, a ti ne znaš čarobnu riječ da je otvoriš, kao Aladin...Sezame, otvori se!!!!!
Neka vrata samo izgledaju teška za otvoriti, kvaka, neki komplicirani zasun, lanac....i brzo odustajemo, bez da smo i probali primiti tu kvaku i pritisnuti je.
Možda bi se iznenadili kako je lagano ući, kao da taj lanac služi samo za zastrašivanje, nema druge svrhe.... ako se okuražimo,uhvatimo tu kvaku i pritisnemo je ili okrenemo. Komplicirana fasada nam bude onda samo izgovor da nismo niti probali. Pa ne može se!!! Je, kako znaš ako nisi niti probao!
Strah nas je ući i vidjeti što se nalazi iza tih vratiju. Zašto?

Neka vrata su čak i odškrinuta, ali opet ne ulazimo....nismo znatiželjni. Tek rijetki zavire iza tih vrata.

Nekada su ovnovima razbijali vrata da bi ušli. Danas čak ne pokušavamo na civilizirani način. Možda postoji neko zvonce pokraj njih.....ako pozvonimo ili pokucamo i tako najavimo da želimo ući.....netko će nas s druge strane čuti...možda...

Neka vrata nisu za nas, nisu ona prava...i ona ostaju za nas zatvorena.....zato nas negdje dalje čekaju baš vrata za nas, tebe, mene...

Kako znamo koja su to vrata "naša" vrata.....ne znamo dok ne pokušamo ući i vidjeti što se iza njih nalazi.

Pitam se koliko ljudi želi da se netko sjeti njihovih rođendana?
Vjerojatno svi.Svi imamo tu potrebu i želju da nas netko voli, poštuje i mari za nas. Oni koji su nam jako, jako bliski naravno da će znati kad nam je rođendan...A što je s onima koji nisu tako jako blizu?

Ja volim kad za rođendan dobijem neki neočekivani poziv i kad mi netko zatuli u slušalicu "Sretannnnnnnnnnn tiiiiiiiii rođđđđđendannnnnnnnnnnnnnn". Ili u poštanskom sandučiću onom pravom ili virtualnom nađem neku čestitku, šarenu veselu i samo za mene.
Ne, nije mi rođendan danas, niti tako skoro.

Krenule su takve misli prije par dana. Sjetila se frendice s kojom sam se stjecajem okolnosti, a i pomalo lijenosti, moram priznati, nekako prestajala nalaziti...a telefonski smo se čule sve rjeđe....

A ovu subotu ima rođendan. Napravila bih joj čestitku i poslala poštom da je iznenadim. Jer nakon toliko vremena mislim da ne očekuje da ću joj se javiti (ili se možda varam?!).
Kakvu čestitku da joj napravim.....hm,hm.. i sjetim se da je nekada voljela tiffany lampe....pa vjerojatno joj se i sad sviđaju.....i od raznih varijanti, ideja i malo guglanja napravila sam ovakvu čestitku u tiffany stilu......

....a najviše od svega me veseli činjenica da će se sigurno jako iznenaditi kad u petak provjeri što joj je poštar donio....

...nisu ti didgeridoo-ovi iz daleke Australije...već naši hrvatski iz okolice Dubrovnika.....od agave izdubljena cijev....koja svira kad u nju pušeš....ako znaš kako...

Tako su nastale ove dvije torbe za jednog puhača didgeridooa, za mali didg (dugačak 115 cm) smeđa torba, a za veliki (213 cm) šarena torba.

Rođendan drage prijateljice nije mogao proći bez moje kreacije fensi-šmensi zimskih grijača.....šala i rukavica....malo su rupičasti ali dobro griju....još da zima postane stvarno takva kakvo joj je ime....

...pakung sam reciklirala......velika stranica novina i malo špage......