20 do asa
07.11.2014., petak
Pismo budućnosti
|
Uh, konačno. Evo nabavio sam neki polovni laptop, pa sad mogu pisati k'o čovjek. Onaj Thomas, kaj sam ti već pričao, ok je čovjek, puno mi je pomogao u ovih prvih mjesec dana. Ono kad smo se čuli ili dopisivali preko mobitela mi je katastrofa. A kad pričamo prek mobitela, pol toga zaboravim, pola ti ne prenesem što sam htio. Pa ću ti ovako pisati neke određene dane, određene večeri. Tak mi je lakše, na "papiru" mi je uvijek bilo lakše reći. Onda si sam, nitko ne smeta i to, misli skupim i pišem. Ovaj tjedan je bilo dobro, malo sam se priviknuo, koliko se mogu. Di je sad onaj koji je izmislio rečenicu : " Živ se čovjek na sve privikne " ili " Čovjek je najveća beštija", da im glavu razbijem, dobro šalim se ( u svakoj šali pola istine), pola glave da mu razbijem :) Smještaj je ok, kak sam ti i rekao, u nekom selu možda 50 km od Stuttgarta, u nekom hostelu ili kaj već, mala garsonjera, imam kuhinju, kupaonu i kao mali boravak. Sreća što mi je gazda to sredio i pronašao, pa sam tu prošao ok. A taman ono kaj dobivam za tebe i dijete je dosta za stanarinu. Zato sam ti i rekao, nije isto jel radiš za švabu ili za našega u Njemačkoj. Ok, toliko za sad o tome. Kak ste mi vi !? Jel vam falim ? Vi meni jako puno, ne mogu ni opisat koliko ! Još vidim Fichine oči, nije htio priznat da je žalostan kad je vidio naše oči. A i baku kad je vidio pa pitao : kaj plaćeš baka, pa tata ide radit !! Ma još bolje da ga ne puca to toliko, i da sam sad otišao ako sam već morao. dok skroz ne kuži o čemu se radi. Vidla si kak je Mia od Mladena dobila živčani slom kad je odlazio. Dobro, zanaš da on kad mu se veli za mcdonalds ionak samo to čeka. Kod mene je ok, onaj osjećaj koji sam si pretpostavio da će biti je prisutan. Prisjetim se takvih glupih stvari, da se sam sebi smijem. Evo jučer sam se sjetio onog kad je Ficho prolijao sok po radijatoru i razbio čašu u 6 ujutro, jer je trčao gledat kamion za smeće. Pa mi nije htio reći kaj je napravio jer je bio zbediran, ali kad si rekla da nije samo on kriv, nego i ja kaj sam ostavio tam čašu, odmah mu se brk nasmijao, jer krivica je bila podijeljena. E takvi mi trenuci fale, kad smo zajedno. Jbš ovaj skype i sve to, nisam to nikad volio, pa ni priče preko telefona. Ili onda kad je već u odmakloj jeseni uzeo one sjedalice od stolica i otišao se van sunčat na šaht ispred zgrade. Urnebes, al dobro njega nije nitko gledao toliko čudno, a zamisli da sam ja išao leći pokraj njega :)))) E sad bih, majke mi, sad bih legao tam kraj njega ispred zgrade, pa nek si misle kaj hoće. Fali mi hagić kad sam dolazio s posla. Reci mu da ga puno volim. Donijet ću mu neki legić, ionak mu nismo dugo ništ kupili. Bit će mi teško što ga neću otpratiti prve dane u školu. Volim vas puno, i više !! I više sad volim i našu cestu punu graba, i raspadajući auto i sve. I Hrvatsku sad volim više nego ikad ! Ali sjetim se zašto sam morao otići. Pusa !!Volim vas Mišeki moji !! Ps....pogodi koju sam si sliku stavio na laptop.......  ****************************************** Ovo je samo jedna priča. Kod mene još nije proživljena, osim u mislima. Nedavno je otišao moj bratić, i ova je priča za njega, to je priča i za Hrvoja koji je otišao, i za Igora koji se sprema otići, i za mene koji razmišljam o tome. Za sada se samo razmišlja, pripremam se psihički ako bude trebalo. Ona imena iz priče su izmišljena, ali istinit događaj. Bratić je otišao prije tjedan dana i čuli smo se skypom. Opisano je točno ono kako se smjestio, i kako su djeca reagirala. On je izgledo tužno ali hrabro. Ali barem radi za švabu. Ovako mi je s knedlom u grlu i suzom na oku kad si pokušavam sebe zamisliti tamo. A moglo bi biti, vrlo lako !! ******************************** Eto Cy@, kad već pitaš za ozbiljno : Kako si ? Zamisli da tak dobiješ čitabu od svakog koga pitaš kak je !? Možda je bolje da to bude više poštapalica, kako i je u stvarnosti :)))) |
