Pada mi na pamet da pričan o više nego smišnom razgovoru premijera o kućicama na granici, nije više biti ili ne biti? Nego razmontirati ili ne razmontirati? Hahaha, čijoj gluposti? Ko se kome tu smije? Al nećemo o tome. Da pričan o tome kako velika njemačka firma želi srušit dugo osnovan monopol Hrvatske elektroprivrede, a tako su se trudili izgradit taj monopol, pa jedan plavi ko direktor pa učlani se u ...., viči ja san taj i virujen u tu politiku!!Pa malo crveni direktori... Neću o tome! Da pričan opet o nogometu ko tabletama za smirenje naroda od situacije u kojoj smo? Neću ni o tome! Prečesto san o tome kokodakala....O čemu da van pričan onda? Vama rijetkima koji čitate ove digitalne znakove za svojim velikim i malin ekranima u izajmljenim/nasljeđenim/kupljenin stanovima,sobama, u maloj državi, di Sunce sija, more je bistro i političari i kad žele bit ozbiljni pričaju viceve, na brdovitom Balkano,ali zapadno pa je i nije Europa. Di ljudi znaju cijenit šta je fjaka, di se skupi novac za bolesne u rekordnom roku neka svakom drugom stanovniku bankomat često ni 100kn ne želi pljunit,izumemo li one imućinije, koji ne razume ove iste stanovnike.Pričat ću van nešto lipo da se slaže s ovin Suncen koje u Dalmaciji sija, a u Zagrebu se svađa s oblacima.

Vratit ću Vas nazad 12 godina! Jeste tu s menon? Iman sad nekih 8 godina ili možda malo manje klima je u našoj Lijepoj malo drukčija. Ja san jedno dijete ili curica neznan šta si s 8 godina? Amo reć da je to dijete, koje je uvik tako volilo jest. To dijete nikad nije sanjalo da će studirat Germanistiku ili pisat blog,al znalo je da će uvik volit jest. I tako je često povirivalo u frižider s osmijehom na licu kad bi bila subota i mama napunila frižider za cili tjedan. Nekad bi s čuđenjem u očima pitalo svoje roditelje :

-Zašto drugi imaju tako velika auta?
-Zato srećo šta ne jedu toliko.
-Misliš oni ne jede da bi imali to šta voze? Kakva korist od toga pa auto se ne može pojest, osim ako nije torta! Meni je draži naš BMW u frižideru!

Toga san se jučer sitila kad san po prvi put u menzi pojela ručak nakon kojeg san promislila da želin još,ručak koji mi je razveslija dan i zbog kojeg me nije ni bilo briga šta san kasnije po pljusku pokisla. I shvatila da se treba veselit ti malin stvarima, hrana na žalost za mnoge kod nas je postala luksuz i mene znaju iznervirat cijene kad iden u spizu,al jučer san zahvaljujuć njoj i kavi (naravno)od 95 lipa nakratko zaboravila na sve to! I samo osmijeh!

Ovo me potaklo da mislin i onome da je sve češće vidit na katama za smeće kese s natpison čista hrana za one koji su manje sritni od nas zato Vas potičen ako imate više ostavite nadam se da to neko i uzme! Mislin da neću nikako zaboravit čovjeka kojeg san nedavno srela kraj smeća koji skuplja novine iz smeća. Reka mi je:

-Ostavlja te mi samo to nešto bezveze, a ja hoću novine. Hahahah, mlada damo ugodan dan!
I tako je otiša on je meni poželia ugodan dan! Nisan ga uspila ni pitat jel mogu mogu nešto donit i zato mi i sad krenu suze. No da se vratin pozitivnom uljepšajte nekome nekon sitnicom dan! Danas darujte bar osmijeh!

Oznake: osmijeh