Kako bi bilo lipo kad imate nešto u životu za odlučit da se možete obratit nekoj čarobnoj kugli, nekoj osobi i da van ta može reć da ili ne...ja san jedna od onih osoba koja uvik upila druge sa svojin a jel misliš da bi tribala? A možda to ipak ne bi bilo pametno? I tako preispitivanje od početka do kraja. Na kraju i kad odlučin nisan sigurna jel san baš to tribala odlučit to šta jesan,još uvik nisan sigurna da ono šta studiran je bia pravi izbor, novi grad pravi ili krivi izbor? Od tih velikih stvari prema najmanjima tipa a jel bi baš to i to tribala kupit ili nešto drugo?

Možda san ja teži slučaj neodlučnosti, ali čini mi se da su svi ljudi na kraju uvik neodlučni da ih uvik nešto kopka. To je zato šta danas živimo u svitu manje više potpune slobode, koja nas je dovela do toga da možemo birat u moru izbora. Od najmanjih sitnica di ćemo večeras vanka? Do ogrominih stvari di ću živit cili život? Ne mogu sebi pomoć da ne razmislin nije li prije možda ipak bilo malo lakše?

Nisi ima neku priliku previše razmišljat o tome šta želiš u sve odluke u životu bia si nekako ubačen, kako od familije tako od društva i niko nije moga razmišljat o tome šta ako me ova odluka zajebe. Zadnjih misec dana i sama pokušavan nešto odlučit, jednu od rijetkih stvari koje san mislila da točno to želin i koliko god je imalo lipih trenutaka koji su stvarno bili predivni i uvik će bit toliko me to više nego išta taklo u životu i izbacilo iz svih mogućih ravnoteža...više, jače i ko nikad prije. I sad opet stojin pred iston odlukon da ili ne? Teško je kad racionalnoj osobi bacite odluku o potpuno ne racionalnoj stvari.

Možete pogađat da odluku naravno još nisan donila. Kažu šta je najgore šta se može dogodit je da je odluka kriva i da je jednostavno nakon toga prominiš. Al znate ono uvik ostaje pitanje šta bi bilo,da je bilo. Sve šta na kraju mogu reć vjerovatno je jedini način da se prilagodimo društvu preponom izbora da naučimo čut sebe....I onda kad napravimo dovoljno krivih odluka, nać ćemo i one prave. So they say ;)

Dobro jutro ili dobar dan dragi blogeri, čitaći i oni koji su se tu samo izgubili!!
Ispitni su rokovi i probudila san se u 5ipo ( oće reć 5 i 30, upoznala san se s činjenicon sad kroz već duži period života u Zgu, da ovo 5ipo svi i ne razume) i sad je 9 uri i učin od otprilike 7ipo (vidi 5ipo, shvatit češ). Znači nekih uru ipo i stalno mi misli lete u neke daljnje sfere ko da san J.K.Rowling, da to je obično ono šta se nalazi u upustvu bočiće mojih isptnih rokova.
Moguće nuspojave :
-neopisiva želja i nebrojene ideje za pisanje
- činit će vam se pravo vrijeme za čistit stan, radit kolače ili peglati
-imat ćete sve moguće ideje za fotografije
-svi programi na tvu će dobit nove ili bolje serije

I evo upravo ova prva nuspojava jutros mi neda mira. Pa san došla tu da mogu nakon ovih 10tak minuta nastavit učit. No ko pravo dite Dalamcije iman ogromnu želju uteć glavon bez obzira iz Metropole, iako moj zbunjen mozak više ni sam nezna di pripada. Ko neko ko je rođen u Njemačkoj, pa onda i izabere ka studirat taj jezik jer ima poveznica, sad se više ne može odrišit od toga da je vezan uz tu zemlju, dalje ko neko ko je dobrih skoro dva desetljeće živia u Splitu više ne može izbacit taj ludi grad iz krvinih žila i ko treće ko ne neko ko posebno voli jedan mali otok još luđi od grada Splita i tamo nalazi uvik mir,a i nemir, takav neko često stvara svom mozgu probleme. Tako kad san se odlučila preselit u Zagreb valjda san tila da nikad slučajno ne bude dosadno. Sukladno tome ne mogu ni moje misli imat mira i dok tipak po laptopu vidin da je kiša stala padat i nadan se da će ljudi sad shvatit da bi se tribali oprat jer više kiša to ne može bit zamina za tuš doma i da se neću srušit ko zadnjih dana kad uđen u zagrebački električni tramvaj. Možete milist koliko to jače budi moju patetičnu nostalgiju. Knjigu bi rado zaminila karton za bus, al pošto san samo još 2 ispita daleko od kraja ispitinih rokova, odlučila san da to ipak ne bi bilo pametno. Inače noćas je Jarun poplavija i poštavani Gradonačlnik nije izjavia da će ga popit do zadnje kapi, neznan kako to, možda i je ,a ja nisan čula.

Inače ,iako izbjegavan sustavno vijesti i bilokakve izvore slične depresivne balkanske stvarnosti, u napadaju nebuloze san san prošli tjedan se uvatila čitat portale. Bosnci su se digli na noge, narod ne želi trpit više. A Hrvati s druge strane side i kukaju, nariču ko najbolje plaćene narikače, zaključak još nan je dobro.
Neki su kumuju, pa se prave da nisu kumovi, pa se zaklinju na familijarne odnose. Intersesantno je koliko vitar lako okriće ljude.
Medvidi još traže put iz podruma nazad u šume, to će bit novi hrvatski film : ,,Povrtak prepariranih prvatnih zombija medvjeda i prvi muzej za zbirke prvatnih slika svih onih čije se ime ne spominje“.
Kažu da smo najbolja nacija u čekanju novog dana , boljeg sutra, da se stvari same rješe, nek kažu ja još uvik vidin u nekin ljudima nadu i pamet. Al kad pogledate svi nešto čekaju i to nije samo stvar nas ko naroda i to je jako loša navika, koju bi svaki čovik bar jedanput misečno triba zaminit rečenicon da ovaj tjedan ne čeka vikend nego će i tjedan bit dobar.