Na onom malom otoku s kojeg san ja, sičate se?Piše tu u kockici opis bloga. Postoji jedno misto koje je uz more, a od njega udaljeno selo 2 km , uzbrdo i skoro je punih 2km ta uzbrdica. I kad smo imali malo manje godina, malo manje kila i nismo imali vozačku, običavali smo ić nanoge gori i doli na more. I kad bi se vraćali gore, obično bi išli strmijin puten umisto ceston jer bi došli brže i naravno taj put je bezobzira na kondiciju prilično mučan, pogotovo kad uzmete u obzir da je lito i obično 30 stupnjeva ili više. Ali svaki put kad bi se vraćali nazad u selo i mučili puten,grintali i slično kad bi došli gori na ravno ima si uvik osjećaj ko da put nije ni postoja. Ko da se nikad nisi mučia i točka. Lip je bia osjećaj šta si tu, al put ko da nije postoja. I moja jedna prijateljica je uvik govorila kako to mrzi.

Sitila san se sad to dok se tu mučin s nekin prijevodn iz kojeg iman ispit jer shvatiš da je u životu točno to tako. Imaš neko razdoblje di se svin silama penješ uzbrdo, mičeš grane zarasle šikare, vučeš teške noge, pun ti je kurac vrućine, sve te nervira i onda puff najedanput dođeš gore i sve zaboraviš. I možda to triba tako,ali ponekad ne bi bilo loše kad dođe gore na ravno i sve bude uredu da se sitiš da je triba određeni put da dođeš na to ravno , na tu ravnotežu i mir. I da odlučiš sad kad san tu bit ću ponosan šta san se penja ko luđak i šta mi je bilo teško,ali tu san. Neću zaboravit da je bilo vruće i znojno i teško i strmo, sad kad san tu na ravnome bit ću sritan i cijenit ću šta san sebe dovea do tu i šta sad u miru mogu popit kavu sa svojin prijateljima. I zamarat se glupostima koje čine život. I sljedeći put kad se buden penja, razmišljat ću samo o onoj lipoti ravnine i ravnoteže koju cilj mojeg strmog puta nosi. Jer na kraju ima li život smisla bez malih i onda na kraju velikih ciljeva na kojima možemo mirno sist i popit kavu?

Oznake: uzbrdo, prijatelj, cilj