Kutijica s ljubimcima
|
Kao nadobudni klinjo-jedinac, ponekad sam prepoznavao deficite predmeta oko sebe; razmišljao sam, kako spojiti stvari u suvislije i bolje. Recimo, dugo mi je trebalo, napustiti ideju da se na avione prišarafe ogromne opruge. Pa kad avion pada, fino boing-kabong-pling-plingplingpling… i svi sretni i čitavi. Ili amfibijske cipele. S ugrađenom perajom. Takve stvari. (  O mogućem efektu muških gaća na foru ženskog Wonderbra još razmišljam. ...uvijek onaj opaki trenutak istine...  )S jednim današnjim višestrukim doktorom nauka strojarskih, tada sam se natjecao u crtanju ubojitijih aviona. Na koncu smo logikom „čiji je veći“ završili crtajući ogromne topove s rudimentiranim krilcima. (H. mi nikad nije zahvalio. A jednom, kad mi je dojadilo da me, osim što crta krilate haubice, stalno tuče, izmlatio sam kao vola u kupusu. Našto je krenuo na judo i postao prilična faca u tome… Ja sam ga zapravo stvorio i Uebermenschem učinio...!  )Snatreći tako jednom, vrlo mutno fasciniran maminim tetkom-konstruktorom iz nacističkovremenog „Junkersa“, razmišljao sam o „križancu“ dviju igračaka, koja bi imala sve šanse proslaviti moje ime, klempavi lik i djelo jednica koji stiče bogatstvo lukavim patentom... Obožavao sam one posudice od sode, okrugle, s plavim plastičnim poklopcem. Bušio bih rupice u poklopčiću, nahvatao par muha – umjetnost ih je bila zarobiti žive – i udomio ih u kutijicu. Automatski bi se sažalio nad njima, pa bi im sipao malo vodice, ubacivao mrvice kruha. Muhice u kutiji postajale bi moji ljubimci, vadio bi ponekad neku, zagledao ju, radovao joj se, uživao u apsolutnoj moći proizvoljnog odabira trenutne družice-ljubimice iz kutijice. S druge strane, autići. „Matchbox“. Ma, raj. S vratima na otvaranje, crveni, crni, opaki. Iziđeš s prijateljima, pljujete u „Gringo“-prah u dlanu i grupno ližete, i zavidite jedan drugom na fora autiću, najnoviji model, čet'ri auspuha; „moj ide tol'ko i tol'ko“…. Mali Hugo Junkers u meni vratio bi se u neko doba kući, posložio ergelu autića uz kutijicu s muhama-ljubimcima … mislio i mislio, kako ove dvije genijalnosti spojiti u optimalni igrostroj… Netko me zacijelo odao. Ukrao mi trud. Izmislio MOBITEL. (Sumnjam na susjeda Miletića, iako se on pravi blesav.)  Kol'ko megapiksela, kol'ko nemampojmakojih kratica; klizni, preklopni, crni, crveni...! Bolji, brži! Sa Plavim zubom! Istovremeno, škatulica s ljubimcima. Adresar. Možeš ih hraniti sado-mazo-esovima. Veseliti se njihovom povremenom zujanju u kutijastom kućištu. Biraš ih, pališ i gasiš. Otvaraš i zatvaraš, stavljaš na „čekanje“. Moć u džepu. Sad si mislim… Da je vrijeme vratit' unatrag… Ionako bi me se stari odrekao da mu velim kako u džepu nosim telefon. Onu bakelitnu spravetinu od kile. I da se ne vidi. Ali onda bi mi se valjalo vratiti na kutijicu s muhama. Na autiće. Na upljuvani „Gringo“ prašak od maline. Ma, ne znam... Evo baš mi zvoni mobitel...  |
