20.10.2004., srijeda
Tehnološka ban_ana
Je, je, sve je to oke, tehnologija nam uvelika olakšava život. Ne bih ja mogla ni sada ovdi ovako piskarat da ni bilo raznoraznijeh izuma. Ma mi te čud(es)ne kutije nekad stvarno znaju zagorčat život.
Recimo neki dan. Hitno mi je tribalo nešto isprintat. Dokument od kojih 30-ak stranica. I stavin ja printat, a vi moj munjeni pisač počeja nešto cičat, kmečit, cvilit. Stenje i ispisuje neke čudnovate švrljotine po papiru. I ne mo'š ga zaustavit. Ne da se uopće ugasit. Tvrdoglava konjina! Svađali smo se dobri uru vrimena dok nije posluša i počeja ispisivat šta ja oću.
Ili teve. Iman neki blentavi teve koji je, kao, sasvim zdrav. Al' s vrimena na vrime voli se vratit u prošlost pa mi brzinske slije prezentira samo u crno-biloj tehnici. Nježne riči nisu pomogle. A ni udarac nogon u naletu bisa. Taj sluša samo sebe. A ja san naučila uživat i u lipotama ostarile slikovne tehnike.
Ma san ovo sve ja počela pisat zbog jedne najobičnije kartice. E, a ona je dobra, čuva moje šolde ma me opet zna zabolit glava kad je počnen peglat. Je, i od računa koji stignu. Ali nije samo to. Recimo, ovo lito. E, ovo lito ode mala u diskont pokupovat neke gluposti za kuću. Račun 390 kunića. I baba mi skine s računa 3900. Dobro me ni herc strefija! Dobro da san skontala i sačuvala račun. Rekla san sebi: "Odsad pa nadalje sve plaćaš kešon." I bi tako.
A kako ću drugovačije do šuške među prstima doć vengo dizat to s bankomata (ne trpin ja one redove u banci). I dogegala se Ane do bankomata, pljunija on neki tekstić da ja ubacin karticu i ja ubacila, šta ću. E, a bankomat je bija jedan od oni ča imaju ona neka vrata ča idu gori-doli. I kad mi je pojia karticu, zatvorija pizdun vrata! I ni makac! Vrtin se ja, nervožast i svit ča čeka dignit novce ma on ni a ni be. Lupkan, molin, kumin. Ništa. A jebemu miša, šta ću drugo vengo ić pitat tetu u banci ča je i zašto mi je ukra plastiku.
- Dobar dan. Vaš bankomat mi je uzeja karticu i ne vraća je, velin ja.
- Sigurno ste u nedopuštenon minusu, ona će.
- Ma nisan ni u dopuštenon, a kamoli nedopuštenon, uljudno ću opet ja. [Ane se boji minusa ka vraga]
- A onda vam je sigurno istekla.
- Nije, nova je.
- A onda ste je uništili pa vam je zato ne vraća.
- Ma čuvan je ka oči u glavi. [oko malo Anino]
- Gospođice, nešto ste napravili jer vam je inače ne bi uzeo.
- Jel' vi slušate šta van ja govorin? S mojon karticon je sve u redu. Vaš bankomat nije normalan!, para iz ušiju lagano nalazi put prema van.
- Meni je žao, ali to nikako ne može biti naša greška. Bankomat je savršeno ispravan.
- I šta da ja sad radin?, već san luda.
- Morate otići u vašu matičnu poslovnicu i napisati molbu da vam dođu otvoriti bankomat i izvaditi karticu.
- Gospođo, subota je i moja poslovnica ne radi. Mogu li ja vama ovdje napisati molbu pa da mi je vaš tehničar (il' tko li već) izvuče na svjetlo dana.
- Ne, ja vam tu molbu ne smijem primiti.
- A što da ja radim do ponedjeljka s 3 kune u džepu i s ispravnom karticom u vašem pokvarenom bankomatu?!!!, ton mi više nije nimalo pristojan.
- To nije moj problem. Uostalom, s karticom sigurno nešto nije u redu.
I taman san zinila da ću izbeštimat sve po redu kad u poslovnicu ulazi neko mlado djevojče (kojom ovo prilikom zahvaljujem) s mojon karticon u ruci. "Ispravan" bankomat je nakon 15-ak minuta ipak odlučio da mu moja kartica i nije najukusnija pa ju je ispljunija.
A gospođa za šalterom će bez imalo srama:
-Ah, izgleda da vam je kartica ipak ispravna. Znate, on to zna napraviti s vremena na vrijeme.
Zar je potreban komentar?
A opet... Ča bih ja brez tehnologije? I bez dražesnih teta za šalterom? Ako ništa, u rano jutro mi bez problema pomognu u podizanju mog ionako niskog tlaka.
Recimo neki dan. Hitno mi je tribalo nešto isprintat. Dokument od kojih 30-ak stranica. I stavin ja printat, a vi moj munjeni pisač počeja nešto cičat, kmečit, cvilit. Stenje i ispisuje neke čudnovate švrljotine po papiru. I ne mo'š ga zaustavit. Ne da se uopće ugasit. Tvrdoglava konjina! Svađali smo se dobri uru vrimena dok nije posluša i počeja ispisivat šta ja oću.
Ili teve. Iman neki blentavi teve koji je, kao, sasvim zdrav. Al' s vrimena na vrime voli se vratit u prošlost pa mi brzinske slije prezentira samo u crno-biloj tehnici. Nježne riči nisu pomogle. A ni udarac nogon u naletu bisa. Taj sluša samo sebe. A ja san naučila uživat i u lipotama ostarile slikovne tehnike.
Ma san ovo sve ja počela pisat zbog jedne najobičnije kartice. E, a ona je dobra, čuva moje šolde ma me opet zna zabolit glava kad je počnen peglat. Je, i od računa koji stignu. Ali nije samo to. Recimo, ovo lito. E, ovo lito ode mala u diskont pokupovat neke gluposti za kuću. Račun 390 kunića. I baba mi skine s računa 3900. Dobro me ni herc strefija! Dobro da san skontala i sačuvala račun. Rekla san sebi: "Odsad pa nadalje sve plaćaš kešon." I bi tako.
A kako ću drugovačije do šuške među prstima doć vengo dizat to s bankomata (ne trpin ja one redove u banci). I dogegala se Ane do bankomata, pljunija on neki tekstić da ja ubacin karticu i ja ubacila, šta ću. E, a bankomat je bija jedan od oni ča imaju ona neka vrata ča idu gori-doli. I kad mi je pojia karticu, zatvorija pizdun vrata! I ni makac! Vrtin se ja, nervožast i svit ča čeka dignit novce ma on ni a ni be. Lupkan, molin, kumin. Ništa. A jebemu miša, šta ću drugo vengo ić pitat tetu u banci ča je i zašto mi je ukra plastiku.
- Dobar dan. Vaš bankomat mi je uzeja karticu i ne vraća je, velin ja.
- Sigurno ste u nedopuštenon minusu, ona će.
- Ma nisan ni u dopuštenon, a kamoli nedopuštenon, uljudno ću opet ja. [Ane se boji minusa ka vraga]
- A onda vam je sigurno istekla.
- Nije, nova je.
- A onda ste je uništili pa vam je zato ne vraća.
- Ma čuvan je ka oči u glavi. [oko malo Anino]
- Gospođice, nešto ste napravili jer vam je inače ne bi uzeo.
- Jel' vi slušate šta van ja govorin? S mojon karticon je sve u redu. Vaš bankomat nije normalan!, para iz ušiju lagano nalazi put prema van.
- Meni je žao, ali to nikako ne može biti naša greška. Bankomat je savršeno ispravan.
- I šta da ja sad radin?, već san luda.
- Morate otići u vašu matičnu poslovnicu i napisati molbu da vam dođu otvoriti bankomat i izvaditi karticu.
- Gospođo, subota je i moja poslovnica ne radi. Mogu li ja vama ovdje napisati molbu pa da mi je vaš tehničar (il' tko li već) izvuče na svjetlo dana.
- Ne, ja vam tu molbu ne smijem primiti.
- A što da ja radim do ponedjeljka s 3 kune u džepu i s ispravnom karticom u vašem pokvarenom bankomatu?!!!, ton mi više nije nimalo pristojan.
- To nije moj problem. Uostalom, s karticom sigurno nešto nije u redu.
I taman san zinila da ću izbeštimat sve po redu kad u poslovnicu ulazi neko mlado djevojče (kojom ovo prilikom zahvaljujem) s mojon karticon u ruci. "Ispravan" bankomat je nakon 15-ak minuta ipak odlučio da mu moja kartica i nije najukusnija pa ju je ispljunija.
A gospođa za šalterom će bez imalo srama:
-Ah, izgleda da vam je kartica ipak ispravna. Znate, on to zna napraviti s vremena na vrijeme.
Zar je potreban komentar?
A opet... Ča bih ja brez tehnologije? I bez dražesnih teta za šalterom? Ako ništa, u rano jutro mi bez problema pomognu u podizanju mog ionako niskog tlaka.
18.10.2004., ponedjeljak
Bum! Crash! Bang!
Uvik te nekakva sranja natiraju da staneš na loptu i pogledaš šta ti sve to imaš. I ne mislin u materijalnon smislu.
Jebga, automobili su danas naša nužnost (pogotovo po ovoj smrzotini; huh!, da mi je prospavat zimu ispod deke...).
Kad san dobila (ne dobila, zaslužila!) vozačku, ćaća mi je isti tren započeja traktat o tome kako sad iman oružje u rukama i istrašija me da ću poubijat po' Splita. Narafski, popizdila san da koji mi kua sad to ide govorit, još nisan ni sila u auto (a nastavi li, i neću).
Ma je ima pravo jerbo san od prvega dana od onih vozača ča pokušavaju predvidit situaciju na cesti i koče/uporavaju/staju kad neko drugi, vjerojatno, i ne bi.
Smirena san za volanon (a di neću, vožnja meni dođe ko meditacija!) i ne sidan u auto ako san ful nadrkana ili, možebit, umorna. I to svi oko mene znaju. Pa mi se smiju. A jebga, pičkica san.
Ma nije mene niko prosvitlija krpon po (novo! novo!) crevno-ljubičato-tamnosmeđoj glavi vengo san se opametila kad san stukla jedno (zna Tica). :o
Ma nisan se usrala (ka ča judi znaju, istraumatizirani) vengo san odmar sila za volan ma san si postavila neka pravila:
- ni gutljaj dok pijen (ča nisan ni pri baš činila, al' odsad – NIŠTA, ma ni čokoladicu s rumon!),
- ne voziti nadrakana jerbo si ondak gora od svih pijanaca,
- dobro se naspavat prije dugih putovanja,
- itd. itd.
E, a sve to jerbo san se ja umorna i živčana na cesti di niko normalan, i da oće, ne bi zna slupat auto – izvrnila na bok.
A to mi se dogodilo i zato ča san naivno (i umišljeno?) mislila da se dobrin vozačima nikad ne događaju te sekunde nepažnje. A događaju se svakome, bez obzira koliko drugi hvalili vaše vozačke sposobnosti.
Vozim dobro, vozim dugo, vozim puno. U ovo svojih zeru krhkih godinica izvozala san dobar vozni park. Razlike među autima su ogromne. Ja san (konačno!) našla jednog ča mi je skroz sija i ne minjan ga ni za što na svitu. Ne moran ni govorit da su u njemu svi zračni jastuci koji se uopće mogu stavit. I quattro pogon, za svaki slučaj.
Nemojte se sad isplašit; nisan ja ništa (opet!) stukla. Al' netko meni drag jest. I ne znam što bih napravila da su stvari, ne daj Bože, drukčije završile.
Netko ga čuva. :-)
A vi čuvajte sebe! Ljudi, pazite ča radite na cesti! Sklisko je...
I ne zaboravite da je u vašin rukama korisno pomagalo, ali i (ne bude valjda) oružje.
Jebga, automobili su danas naša nužnost (pogotovo po ovoj smrzotini; huh!, da mi je prospavat zimu ispod deke...).
Kad san dobila (ne dobila, zaslužila!) vozačku, ćaća mi je isti tren započeja traktat o tome kako sad iman oružje u rukama i istrašija me da ću poubijat po' Splita. Narafski, popizdila san da koji mi kua sad to ide govorit, još nisan ni sila u auto (a nastavi li, i neću).
Ma je ima pravo jerbo san od prvega dana od onih vozača ča pokušavaju predvidit situaciju na cesti i koče/uporavaju/staju kad neko drugi, vjerojatno, i ne bi.
Smirena san za volanon (a di neću, vožnja meni dođe ko meditacija!) i ne sidan u auto ako san ful nadrkana ili, možebit, umorna. I to svi oko mene znaju. Pa mi se smiju. A jebga, pičkica san.
Ma nije mene niko prosvitlija krpon po (novo! novo!) crevno-ljubičato-tamnosmeđoj glavi vengo san se opametila kad san stukla jedno (zna Tica). :o
Ma nisan se usrala (ka ča judi znaju, istraumatizirani) vengo san odmar sila za volan ma san si postavila neka pravila:
- ni gutljaj dok pijen (ča nisan ni pri baš činila, al' odsad – NIŠTA, ma ni čokoladicu s rumon!),
- ne voziti nadrakana jerbo si ondak gora od svih pijanaca,
- dobro se naspavat prije dugih putovanja,
- itd. itd.
E, a sve to jerbo san se ja umorna i živčana na cesti di niko normalan, i da oće, ne bi zna slupat auto – izvrnila na bok.
A to mi se dogodilo i zato ča san naivno (i umišljeno?) mislila da se dobrin vozačima nikad ne događaju te sekunde nepažnje. A događaju se svakome, bez obzira koliko drugi hvalili vaše vozačke sposobnosti.
Vozim dobro, vozim dugo, vozim puno. U ovo svojih zeru krhkih godinica izvozala san dobar vozni park. Razlike među autima su ogromne. Ja san (konačno!) našla jednog ča mi je skroz sija i ne minjan ga ni za što na svitu. Ne moran ni govorit da su u njemu svi zračni jastuci koji se uopće mogu stavit. I quattro pogon, za svaki slučaj.
Nemojte se sad isplašit; nisan ja ništa (opet!) stukla. Al' netko meni drag jest. I ne znam što bih napravila da su stvari, ne daj Bože, drukčije završile.
Netko ga čuva. :-)
A vi čuvajte sebe! Ljudi, pazite ča radite na cesti! Sklisko je...
Čuvajte se, pazite se....... jer znakovi su premalo...
I ne zaboravite da je u vašin rukama korisno pomagalo, ali i (ne bude valjda) oružje.
17.10.2004., nedjelja
U_mor, u_mor, mač iz toka, braćo!
Potkradači sile živosti.
Na takve ljude fizički reagiram jedva podignutim kapcima. I što je meni gore, njima je ljepše. Vidim to. Vidim poletnost. A i sjaj u očima se poigrava mojim živcima.
Vrati to, moje je, dođe mi da uskliknem. Al' ipak šutim. Kako da dokažem da je ta energija moja, da sam je uredno zaradila dugim snom, zdravim doručkom i dugim pješačenjem?
A onda se vratim svom brlogu, osjetim dah života koji sam ja sama udahnula i... prodišem. Dobro je viškove katkad nakupljati pa makar i među vlastitim zidovima. Dobro dođe kad te bezočno potkradu.
Imam osjećaj da sam se danas... sada nanovo probudila. Kradljivac je daleko. A i ja sam došla na svoje. Ta piskaram! :-)
* * *
O umoru, priča Navajo Indijanaca:
Na takve ljude fizički reagiram jedva podignutim kapcima. I što je meni gore, njima je ljepše. Vidim to. Vidim poletnost. A i sjaj u očima se poigrava mojim živcima.
Vrati to, moje je, dođe mi da uskliknem. Al' ipak šutim. Kako da dokažem da je ta energija moja, da sam je uredno zaradila dugim snom, zdravim doručkom i dugim pješačenjem?
A onda se vratim svom brlogu, osjetim dah života koji sam ja sama udahnula i... prodišem. Dobro je viškove katkad nakupljati pa makar i među vlastitim zidovima. Dobro dođe kad te bezočno potkradu.
Imam osjećaj da sam se danas... sada nanovo probudila. Kradljivac je daleko. A i ja sam došla na svoje. Ta piskaram! :-)
* * *
O umoru, priča Navajo Indijanaca:
Na početku svijeta, dva hrabra brata blizanca putovala su zemljom i uništavala čudovišta na koja bi nailazili. Kada su napali demona po imenu Umor, on ih je stao preklinjati: Nemojte me ubiti! Ako me ubijete, ljudi neće postati umorni. Ako ne postanu umorni, neće spavati. Ako ne spavaju, neće sanjati. Ako ne sanjaju, kako će ostati u vezi s duhovnim svijetom?
16.10.2004., subota
Spalija piskarije!
Zamislite pegulasta čovika! Čistija je kuću (sad se opametija pa valjda višje neće!) i zabunon spalija svoje švrljotine. I to ne jedan rukopis vengo čak tri komada! Šta čoviku ne dođe zaplakat?!
Bidan se iša selit pa je palija papirušine iz doma svoga i tek kad je svoja djelca itnija u vatru, skužija je jadničak da na hartiji biloj nešto piše. Al' ondak je već bilo kasno.
Čovik se zove G. P. Taylor, a više o svom tom belaju morete pročitat ovdi.
Ajme, jadan! Od jada ni zna ča će pa je izjavija da su rukopisi postali "vrlo skupa hrpa smeća". A nema mu druge vengo se zajebavat na svoj račun!
Bidan se iša selit pa je palija papirušine iz doma svoga i tek kad je svoja djelca itnija u vatru, skužija je jadničak da na hartiji biloj nešto piše. Al' ondak je već bilo kasno.
Čovik se zove G. P. Taylor, a više o svom tom belaju morete pročitat ovdi.
Ajme, jadan! Od jada ni zna ča će pa je izjavija da su rukopisi postali "vrlo skupa hrpa smeća". A nema mu druge vengo se zajebavat na svoj račun!
15.10.2004., petak
Misec rvackega libra
Od danas pa do 15. studenoga traje manifestacija Mjesec hrvatske knjige.
Manifestaciju od 1995. svake godine organiziraju Knjižnice grada Zagreba.
U sklopu ovogodišnjeg programa provodi se i Nacionalni kviz u U čast Ivane Brlić-Mažuranić.
I na Interliberu knjižnice će na posebnom štandu izložiti svoja izdanja. Održat će se i niz radionica upravo s temama iz djela Ivane Brlić-Mažuranić:
9. studeni - Dan ribara Palunka i njegove žene,
10. studeni - Dan brata Jaglenca i sestrice Rutvice,
11. studeni - Dan golemog Regoča i malene Kosjenke,
12. studeni - Dan Šume Striborove,
13. studeni - Jedan dan sa šegrtom Hlapićem i Gitom.
Za one koji žele podrobnije informacije o knjiškim događanjima u narednih mjesec dana - klik.
(UPOZORENJE: linkan je dokument u pdf formatu!)
* * *
Ne znam kako vi, al' ja osjećam neodoljivu želju zaviriti ponovno u Ivanin čudesni svijet. Odoh kopat po mom brlogu gdje sam li zametnula Regoča i ekipu...
Ugodna noć, narode!
P.S.
U zip formatu možete skinuti
interaktivnu priču autorice Ellen McAuslan "Bratac Jaglenac i sestrica Rutvica" (24 MB) i
animirani film autora Nathana Jureviciusa "Kako je Potjeh tražio istinu" (12 MB).
Manifestaciju od 1995. svake godine organiziraju Knjižnice grada Zagreba.
U sklopu ovogodišnjeg programa provodi se i Nacionalni kviz u U čast Ivane Brlić-Mažuranić.
I na Interliberu knjižnice će na posebnom štandu izložiti svoja izdanja. Održat će se i niz radionica upravo s temama iz djela Ivane Brlić-Mažuranić:
9. studeni - Dan ribara Palunka i njegove žene,
10. studeni - Dan brata Jaglenca i sestrice Rutvice,
11. studeni - Dan golemog Regoča i malene Kosjenke,
12. studeni - Dan Šume Striborove,
13. studeni - Jedan dan sa šegrtom Hlapićem i Gitom.
"Svijet bez knjige - svijet je divljaka, rekao je netko poučen iskustvom svijeta koji je često progonio knjigu znajući da će se na taj način oslabiti čovjeka, njegov duh i dušu, njegovo srce i um. Nemojmo zato i sami, ne čitajući knjige, biti progonitelji knjiga. Čitajmo ih što više, otvarajmo ih što češće, baš kao i što oči otvaramo pred naletima hipnotičkih agresivnih slika. Udružimo u sebi riječ i sliku. Tek tako ćemo moći biti savršeni čitači svijeta."
Luko Paljetak
Luko Paljetak
Za one koji žele podrobnije informacije o knjiškim događanjima u narednih mjesec dana - klik.
(UPOZORENJE: linkan je dokument u pdf formatu!)
* * *
Ne znam kako vi, al' ja osjećam neodoljivu želju zaviriti ponovno u Ivanin čudesni svijet. Odoh kopat po mom brlogu gdje sam li zametnula Regoča i ekipu...
Ugodna noć, narode!
P.S.
U zip formatu možete skinuti
interaktivnu priču autorice Ellen McAuslan "Bratac Jaglenac i sestrica Rutvica" (24 MB) i
animirani film autora Nathana Jureviciusa "Kako je Potjeh tražio istinu" (12 MB).
14.10.2004., četvrtak
Istočno od aviona, zapadno od vlaka
Ošla mala u Dalmaciju. I zaboravila san kako je tamo lipo u ovo doba godine jerbo otkad san se odselila dom rođeni posjećujem samo njekoliko puta godišnje: Božić, Uskrs, lito i sl.
I lipo je. Toplije vengo u Zagabriji, u svakon slučaju.
E, a išla san avionon jerbo san ufatila one skoro-džabalesku karte pa mi ispadne jeftinije vengo da se auton truckan.
I tako... prošli tjedan su svi letovi kasnili. Ne zeru. Dobrih par uri. I osim šta san se kiselila po Plesu, zeru san čitkarala knjigu (fala Bogu, toga uvik jema u torbaku!), a zeru gledala ljude. I sitila se kako san prije prolazila tu relacija Split-Zagreb i obratno.
Prvo vlakon. Ufff, tamo je bilo svakojakijeh mirisnih avantura. A i sretala san jude koje ne znan di bih drugovačije mogla upoznat. Zanimljiva slija Hrvata, u svakon slučaju. Jednon san bila u kupeu s nekin Višanima (ništa ih nisan razumila, svega mi!), a i njima je pasalo da ih ne razumin. Pa su me nešto priupitali po viški. Molin, Ane će, ništa vas ne kontan. Oni jopet ponovidu istu stvar. Nakon par puti samo san kimnila glavon; jebemese, računan. A oni zapalili travu. Vajda pitali judi oće li mi smetat. Ma ni mi smetalo samo san brzo zaspala (jerbo Ane, vajda, ima turbo-osjetljiv živčani sustav pa odmar poludi čin je to negdi blizu). I tako san ja ko beba spavala cilu noć, ni me smeta ni neudoban položaj tila, ni to ča su se oni dernjačili. Ujutro se probudin kad ono – probali mi provalit u kufere. Srićon san paranoičan tip pa sve zaključajen. Tako to u vlaku, vajda, gre...
E, a ondak mi dopizdilo truckat se toliko vrimena pa san se prišaltala na autobuse. I naučila cili repertoar od Jole, Pejakovića i koga li već, a i ponovila gradivo Miše Kovača s kojin su me ionako gnjavili u ditinjstvu. U busu je zeru pristojnija raja. Barenko kad ja gren doli (a to je, jel'te, za blagdane), sve su manje-više mili studenti. Osim ča vas znaju zaboravit u Kninu, ili ča in bus tu i tamo krepa u pripizdini pa zoven ćaću bidnoga da me dođe tražit po Lici, sve je ostalo oke. A i par sudara in nije za zamirit. Ko će odolit, posli janjetine u Macole, zeru ne potegnit?
Ma mi se guza, nakon godina i godina trnduckanja takovoga, ulinila pa san počela putovat auton. To je lipo. Sam si svoj gospodar. Pogotovo otkad su otvorili vu brzajuću cestu pa si mo'š malo dat oduška i polipit po gasu. Neću se falit za kuliko san stigla ovo lito jerbo ako mi moji doma ovo pročitaju, ode mi glava. :-) I najlijpje je kad voziš sam jerbo ti je samo vlastita glava u torbaku pa te ni toliko briga. Voziš kako oćeš, staješ kako oćeš. Ni društvo nije loše ma ja ko muva u govno uvik vozin neke ča in se piša i, da prostite, kenja svako par kilometri. A mene to izludi. A šta'š od judi...
E, a avionon san išla malo. Samo kad bi bila neka priša pa ne bih imala vrimena za duga putovanja. Ili kad bih, vako, ulovila ove jeftinjake o karata. Ma je s tin avionon sve nekako sterilno. Poslovni judi, svi brbljaju na mobitele, prčkaju po laptopu i sl. Nema šanse da ti se kogod obrati, a ako i ti čagod priupitaš, gledaju te ko da si iz Vrapča ispa. Nema one prisnosti ko u busu. Ili vlaku, pogotovo.
I tako san ja sidila na Plesu. Pila vodu o 15 kuna i gledila. I ni to Balkan, znate. Sve nekako ko da si se u Njemačkoj probudija. A meni baš usfalilo da me nika baba ispita oklen san i ča radin, ko mi je ćaća i di živemo. Da slušan o teškoj situaciji i o ranojutarnjin pazarskin mukama.
Sve je baš dosadno. Nikakav materijal za priču. Valjda zato pisci radije stopaju ili gredu vlakon. Dobije čovik inspiraciju – ima tamo štorije da bi i Tolstoja moga nadmašit! Barenko u broju stranica.
A ja se baš volin raspametit na onu Štulićevu...
I lipo je. Toplije vengo u Zagabriji, u svakon slučaju.
E, a išla san avionon jerbo san ufatila one skoro-džabalesku karte pa mi ispadne jeftinije vengo da se auton truckan.
I tako... prošli tjedan su svi letovi kasnili. Ne zeru. Dobrih par uri. I osim šta san se kiselila po Plesu, zeru san čitkarala knjigu (fala Bogu, toga uvik jema u torbaku!), a zeru gledala ljude. I sitila se kako san prije prolazila tu relacija Split-Zagreb i obratno.
Prvo vlakon. Ufff, tamo je bilo svakojakijeh mirisnih avantura. A i sretala san jude koje ne znan di bih drugovačije mogla upoznat. Zanimljiva slija Hrvata, u svakon slučaju. Jednon san bila u kupeu s nekin Višanima (ništa ih nisan razumila, svega mi!), a i njima je pasalo da ih ne razumin. Pa su me nešto priupitali po viški. Molin, Ane će, ništa vas ne kontan. Oni jopet ponovidu istu stvar. Nakon par puti samo san kimnila glavon; jebemese, računan. A oni zapalili travu. Vajda pitali judi oće li mi smetat. Ma ni mi smetalo samo san brzo zaspala (jerbo Ane, vajda, ima turbo-osjetljiv živčani sustav pa odmar poludi čin je to negdi blizu). I tako san ja ko beba spavala cilu noć, ni me smeta ni neudoban položaj tila, ni to ča su se oni dernjačili. Ujutro se probudin kad ono – probali mi provalit u kufere. Srićon san paranoičan tip pa sve zaključajen. Tako to u vlaku, vajda, gre...
E, a ondak mi dopizdilo truckat se toliko vrimena pa san se prišaltala na autobuse. I naučila cili repertoar od Jole, Pejakovića i koga li već, a i ponovila gradivo Miše Kovača s kojin su me ionako gnjavili u ditinjstvu. U busu je zeru pristojnija raja. Barenko kad ja gren doli (a to je, jel'te, za blagdane), sve su manje-više mili studenti. Osim ča vas znaju zaboravit u Kninu, ili ča in bus tu i tamo krepa u pripizdini pa zoven ćaću bidnoga da me dođe tražit po Lici, sve je ostalo oke. A i par sudara in nije za zamirit. Ko će odolit, posli janjetine u Macole, zeru ne potegnit?
Ma mi se guza, nakon godina i godina trnduckanja takovoga, ulinila pa san počela putovat auton. To je lipo. Sam si svoj gospodar. Pogotovo otkad su otvorili vu brzajuću cestu pa si mo'š malo dat oduška i polipit po gasu. Neću se falit za kuliko san stigla ovo lito jerbo ako mi moji doma ovo pročitaju, ode mi glava. :-) I najlijpje je kad voziš sam jerbo ti je samo vlastita glava u torbaku pa te ni toliko briga. Voziš kako oćeš, staješ kako oćeš. Ni društvo nije loše ma ja ko muva u govno uvik vozin neke ča in se piša i, da prostite, kenja svako par kilometri. A mene to izludi. A šta'š od judi...
E, a avionon san išla malo. Samo kad bi bila neka priša pa ne bih imala vrimena za duga putovanja. Ili kad bih, vako, ulovila ove jeftinjake o karata. Ma je s tin avionon sve nekako sterilno. Poslovni judi, svi brbljaju na mobitele, prčkaju po laptopu i sl. Nema šanse da ti se kogod obrati, a ako i ti čagod priupitaš, gledaju te ko da si iz Vrapča ispa. Nema one prisnosti ko u busu. Ili vlaku, pogotovo.
I tako san ja sidila na Plesu. Pila vodu o 15 kuna i gledila. I ni to Balkan, znate. Sve nekako ko da si se u Njemačkoj probudija. A meni baš usfalilo da me nika baba ispita oklen san i ča radin, ko mi je ćaća i di živemo. Da slušan o teškoj situaciji i o ranojutarnjin pazarskin mukama.
Sve je baš dosadno. Nikakav materijal za priču. Valjda zato pisci radije stopaju ili gredu vlakon. Dobije čovik inspiraciju – ima tamo štorije da bi i Tolstoja moga nadmašit! Barenko u broju stranica.
A ja se baš volin raspametit na onu Štulićevu...
Balkane, Balkane, Balkane moj.... Budi mi miran i dobro mi stoj...
01.10.2004., petak
Veliko oko sada i u pisanoj formi!
Blogosluženje osim što pomaže našoj miloj psihi da nekud pobacamo smeće za koje kod nas samih nima mista, dobro posluži i našoj okolini (barenko onom dijelu koji uredovno baca ćir [ op.a. od ćirkanje ] na naša trkeljanja veleumna).
Pričan pizdarije? Oke, oke... Ali razmislite o ovome.
Dragec je moje tipove postova podijelio u 6 kategorija. Kategorije su sortirane po raspoloženju autorice (dakle, mene – Ane, glavom i bradom).
Najveselija (samim time, mom dragecu i jedna od dražih) kategorija je Dragi dnevniče, a najdepresivnija je ona Ne razumin blože tebe.
I sinoć mi je otkrio svoju malu tajnu – prije nego krene put voljenih očiju što ga zarobiše obvezatno baci jaje na joko tj. dođe ovod vidit šta ga čeka. I to je u redu i sasvim zdravo i po njegovu psihu. Tako već unaprid zna kakav će ga ton moga milozvučnog glasića dočekat na vratima. Pa ima vrimena tih 20-ak minuti, kuliko mu triba do mene, psipički se pripremit.
Veli on meni, Ane moja, puno ti se veselin kad vidin da je Dragi dnevniče dan. Odmar poletin do tebe. S druge bande, kad san u kidan vene fazi, dobro promisli oće li uopće navrnit jerbo nije svaki put raspoložen za moje dubokošuplje probleme. I ja to razumin.
I ondak nek' još neko zine da internetki svit nije dobro, zdravo i požejno misto! Ča mu fali kad čak i ludastin vezama i vezicama (bolje znanin kao – špigetama) čuva leđa?
Dragi blože, fala ti!
Pričan pizdarije? Oke, oke... Ali razmislite o ovome.
Dragec je moje tipove postova podijelio u 6 kategorija. Kategorije su sortirane po raspoloženju autorice (dakle, mene – Ane, glavom i bradom).
Najveselija (samim time, mom dragecu i jedna od dražih) kategorija je Dragi dnevniče, a najdepresivnija je ona Ne razumin blože tebe.
I sinoć mi je otkrio svoju malu tajnu – prije nego krene put voljenih očiju što ga zarobiše obvezatno baci jaje na joko tj. dođe ovod vidit šta ga čeka. I to je u redu i sasvim zdravo i po njegovu psihu. Tako već unaprid zna kakav će ga ton moga milozvučnog glasića dočekat na vratima. Pa ima vrimena tih 20-ak minuti, kuliko mu triba do mene, psipički se pripremit.
Veli on meni, Ane moja, puno ti se veselin kad vidin da je Dragi dnevniče dan. Odmar poletin do tebe. S druge bande, kad san u kidan vene fazi, dobro promisli oće li uopće navrnit jerbo nije svaki put raspoložen za moje dubokošuplje probleme. I ja to razumin.
I ondak nek' još neko zine da internetki svit nije dobro, zdravo i požejno misto! Ča mu fali kad čak i ludastin vezama i vezicama (bolje znanin kao – špigetama) čuva leđa?
Dragi blože, fala ti!
