Je, je, sve je to oke, tehnologija nam uvelika olakšava život. Ne bih ja mogla ni sada ovdi ovako piskarat da ni bilo raznoraznijeh izuma. Ma mi te čud(es)ne kutije nekad stvarno znaju zagorčat život.

Recimo neki dan. Hitno mi je tribalo nešto isprintat. Dokument od kojih 30-ak stranica. I stavin ja printat, a vi moj munjeni pisač počeja nešto cičat, kmečit, cvilit. Stenje i ispisuje neke čudnovate švrljotine po papiru. I ne mo'š ga zaustavit. Ne da se uopće ugasit. Tvrdoglava konjina! Svađali smo se dobri uru vrimena dok nije posluša i počeja ispisivat šta ja oću.

Ili teve. Iman neki blentavi teve koji je, kao, sasvim zdrav. Al' s vrimena na vrime voli se vratit u prošlost pa mi brzinske slije prezentira samo u crno-biloj tehnici. Nježne riči nisu pomogle. A ni udarac nogon u naletu bisa. Taj sluša samo sebe. A ja san naučila uživat i u lipotama ostarile slikovne tehnike.

Ma san ovo sve ja počela pisat zbog jedne najobičnije kartice. E, a ona je dobra, čuva moje šolde ma me opet zna zabolit glava kad je počnen peglat. Je, i od računa koji stignu. Ali nije samo to. Recimo, ovo lito. E, ovo lito ode mala u diskont pokupovat neke gluposti za kuću. Račun 390 kunića. I baba mi skine s računa 3900. Dobro me ni herc strefija! Dobro da san skontala i sačuvala račun. Rekla san sebi: "Odsad pa nadalje sve plaćaš kešon." I bi tako.
A kako ću drugovačije do šuške među prstima doć vengo dizat to s bankomata (ne trpin ja one redove u banci). I dogegala se Ane do bankomata, pljunija on neki tekstić da ja ubacin karticu i ja ubacila, šta ću. E, a bankomat je bija jedan od oni ča imaju ona neka vrata ča idu gori-doli. I kad mi je pojia karticu, zatvorija pizdun vrata! I ni makac! Vrtin se ja, nervožast i svit ča čeka dignit novce ma on ni a ni be. Lupkan, molin, kumin. Ništa. A jebemu miša, šta ću drugo vengo ić pitat tetu u banci ča je i zašto mi je ukra plastiku.

- Dobar dan. Vaš bankomat mi je uzeja karticu i ne vraća je, velin ja.
- Sigurno ste u nedopuštenon minusu, ona će.
- Ma nisan ni u dopuštenon, a kamoli nedopuštenon, uljudno ću opet ja. [Ane se boji minusa ka vraga]
- A onda vam je sigurno istekla.
- Nije, nova je.
- A onda ste je uništili pa vam je zato ne vraća.
- Ma čuvan je ka oči u glavi. [oko malo Anino]
- Gospođice, nešto ste napravili jer vam je inače ne bi uzeo.
- Jel' vi slušate šta van ja govorin? S mojon karticon je sve u redu. Vaš bankomat nije normalan!, para iz ušiju lagano nalazi put prema van.
- Meni je žao, ali to nikako ne može biti naša greška. Bankomat je savršeno ispravan.
- I šta da ja sad radin?, već san luda.
- Morate otići u vašu matičnu poslovnicu i napisati molbu da vam dođu otvoriti bankomat i izvaditi karticu.
- Gospođo, subota je i moja poslovnica ne radi. Mogu li ja vama ovdje napisati molbu pa da mi je vaš tehničar (il' tko li već) izvuče na svjetlo dana.
- Ne, ja vam tu molbu ne smijem primiti.
- A što da ja radim do ponedjeljka s 3 kune u džepu i s ispravnom karticom u vašem pokvarenom bankomatu?!!!, ton mi više nije nimalo pristojan.
- To nije moj problem. Uostalom, s karticom sigurno nešto nije u redu.

I taman san zinila da ću izbeštimat sve po redu kad u poslovnicu ulazi neko mlado djevojče (kojom ovo prilikom zahvaljujem) s mojon karticon u ruci. "Ispravan" bankomat je nakon 15-ak minuta ipak odlučio da mu moja kartica i nije najukusnija pa ju je ispljunija.

A gospođa za šalterom će bez imalo srama:
-Ah, izgleda da vam je kartica ipak ispravna. Znate, on to zna napraviti s vremena na vrijeme.


Zar je potreban komentar?

A opet... Ča bih ja brez tehnologije? I bez dražesnih teta za šalterom? Ako ništa, u rano jutro mi bez problema pomognu u podizanju mog ionako niskog tlaka.