Ošla mala u Dalmaciju. I zaboravila san kako je tamo lipo u ovo doba godine jerbo otkad san se odselila dom rođeni posjećujem samo njekoliko puta godišnje: Božić, Uskrs, lito i sl.
I lipo je. Toplije vengo u Zagabriji, u svakon slučaju.

E, a išla san avionon jerbo san ufatila one skoro-džabalesku karte pa mi ispadne jeftinije vengo da se auton truckan.
I tako... prošli tjedan su svi letovi kasnili. Ne zeru. Dobrih par uri. I osim šta san se kiselila po Plesu, zeru san čitkarala knjigu (fala Bogu, toga uvik jema u torbaku!), a zeru gledala ljude. I sitila se kako san prije prolazila tu relacija Split-Zagreb i obratno.

Prvo vlakon. Ufff, tamo je bilo svakojakijeh mirisnih avantura. A i sretala san jude koje ne znan di bih drugovačije mogla upoznat. Zanimljiva slija Hrvata, u svakon slučaju. Jednon san bila u kupeu s nekin Višanima (ništa ih nisan razumila, svega mi!), a i njima je pasalo da ih ne razumin. Pa su me nešto priupitali po viški. Molin, Ane će, ništa vas ne kontan. Oni jopet ponovidu istu stvar. Nakon par puti samo san kimnila glavon; jebemese, računan. A oni zapalili travu. Vajda pitali judi oće li mi smetat. Ma ni mi smetalo samo san brzo zaspala (jerbo Ane, vajda, ima turbo-osjetljiv živčani sustav pa odmar poludi čin je to negdi blizu). I tako san ja ko beba spavala cilu noć, ni me smeta ni neudoban položaj tila, ni to ča su se oni dernjačili. Ujutro se probudin kad ono – probali mi provalit u kufere. Srićon san paranoičan tip pa sve zaključajen. Tako to u vlaku, vajda, gre...

E, a ondak mi dopizdilo truckat se toliko vrimena pa san se prišaltala na autobuse. I naučila cili repertoar od Jole, Pejakovića i koga li već, a i ponovila gradivo Miše Kovača s kojin su me ionako gnjavili u ditinjstvu. U busu je zeru pristojnija raja. Barenko kad ja gren doli (a to je, jel'te, za blagdane), sve su manje-više mili studenti. Osim ča vas znaju zaboravit u Kninu, ili ča in bus tu i tamo krepa u pripizdini pa zoven ćaću bidnoga da me dođe tražit po Lici, sve je ostalo oke. A i par sudara in nije za zamirit. Ko će odolit, posli janjetine u Macole, zeru ne potegnit?

Ma mi se guza, nakon godina i godina trnduckanja takovoga, ulinila pa san počela putovat auton. To je lipo. Sam si svoj gospodar. Pogotovo otkad su otvorili vu brzajuću cestu pa si mo'š malo dat oduška i polipit po gasu. Neću se falit za kuliko san stigla ovo lito jerbo ako mi moji doma ovo pročitaju, ode mi glava. :-) I najlijpje je kad voziš sam jerbo ti je samo vlastita glava u torbaku pa te ni toliko briga. Voziš kako oćeš, staješ kako oćeš. Ni društvo nije loše ma ja ko muva u govno uvik vozin neke ča in se piša i, da prostite, kenja svako par kilometri. A mene to izludi. A šta'š od judi...

E, a avionon san išla malo. Samo kad bi bila neka priša pa ne bih imala vrimena za duga putovanja. Ili kad bih, vako, ulovila ove jeftinjake o karata. Ma je s tin avionon sve nekako sterilno. Poslovni judi, svi brbljaju na mobitele, prčkaju po laptopu i sl. Nema šanse da ti se kogod obrati, a ako i ti čagod priupitaš, gledaju te ko da si iz Vrapča ispa. Nema one prisnosti ko u busu. Ili vlaku, pogotovo.

I tako san ja sidila na Plesu. Pila vodu o 15 kuna i gledila. I ni to Balkan, znate. Sve nekako ko da si se u Njemačkoj probudija. A meni baš usfalilo da me nika baba ispita oklen san i ča radin, ko mi je ćaća i di živemo. Da slušan o teškoj situaciji i o ranojutarnjin pazarskin mukama.

Sve je baš dosadno. Nikakav materijal za priču. Valjda zato pisci radije stopaju ili gredu vlakon. Dobije čovik inspiraciju – ima tamo štorije da bi i Tolstoja moga nadmašit! Barenko u broju stranica.

A ja se baš volin raspametit na onu Štulićevu...