Kino
Išla sam sinoć u kino.
Čudno je to. Možda je Vama to normalno ali ak Vam kažem da nisam godinama išla u kino shvatate što je ovo čudno.
Ne volim sedet u mraku sa gomilom ljudi koji stalno nešt grickaju, pljuju po podu i nepristojno komentiraju film. Ne volim izać iz kina i mislit da li mi je netko zalepio žvakaću gumu u kosu 
Evo ovo su neki od razloga što ne volim ić u kino. I onak danas svaki film možemo pogledat doma sa prijateljima u opuštenoj atmosferi. Možda je ovo moje čudno razmišljanje ali tak je.
Sinoć je bilo drugačije veče. Zvoni meni mobitel. Srki me zvao da idemo u kino, pristala sam. Išla je i neka njegova prijateljica sa nama.
Nitko mi nije zalepio žvakaću gumu u kosu ali ljudi jesu bili poprilicno nepristojni. Ali nisu oni bili bitni.
Pogledali smo film i dovezao me je kući. Nismo praktično ništa posebno pričali ali je veče bilo ok. Na kraju ona čuvena rečenica :
" Čujemo se . "
Ovo sad povlači gomilu pitanja. Da li ćemo se stvarno čut ? Kad ćemo se čut ? Da li da se ja prva javim ili da čekam da se on meni javi ?
Ma, opušteno. Bit će što mora bit.
