Početak
Danas sam se osećala super. Kao da sam nova osoba, kao da su sve loše stvari iza mene. Želim da današnji dan bude nov početak u mom životu.
Pomislila sam na njega nekoliko puta ali se nisam rastužila, čak naprotiv nasmejala sam se. Videla sam se sa "drugaricom" i ona počela neki razgovor...."znaš on kaže da si ti kriva za sve, da ti nije stalo do njega i do vaše veze". Tu sam je prekinula i rekla joj da sam tu priču slušala godinu dana od njega i da sad više neću da slušam samim tim što je to sad prošlost. Tako sam odlučila, ne želim da se vraćam unazad, hoću da idem dalje. Osećanja ne mogu da nestanu preko noći ali ovog puta sam doista odlučila da ostanem pri odluci da je kraj. Znam da će još biti dana da budem tužna, možda i da plačem. Nemam više snage boriti se sa njim i njegovim ponašanjem. Život je samo jedan i jako je kratak, tako da hoću da uživam u njemu. 
Da li postoji razlog za prekid?
Ideju za ovaj blog mi je dao " proziran ". Pitao me zašto smo prekinuli.
Možda je sad ovo suvišno ali želim pistai o tome jer ni u jednom blogu nisam pisala.
Sve je počelo pre više od godinu dana. Dugo sam bila sama jer me niko nije zainteresirao a onda se pojavio ON. Tako sladak, inteligentan i zabavan. Nakon nekoliko razmenjenih reči znala sam da nisam ravnodušna i da bi moglo bit nešto više od običnog poznanstva. Počeli smo se viđati i nakon nekoliko dana provedenih zajedno počela je naša priča. Sve je bilo nekak lepo, neko bi mi sad rekao da je tako na svakom početnu ali ovo nije baš tipično. Provodili smo sve više vremena skupa i shvatili da smo isti po karakteru. Osećanja su se javila i kod njega (tako mi je govorio) i kod mene. Zavolela sam ga kao nikog pre u mom životu. Sve sam mu posvetila. Nije voleo nikog iz moje okoline i ljude koji su me okruživali. Ljubomora...to je gadan osećaj i osobina koja ako pređe granicu može uništiti sve lepo.
Prekinula sam sedeti za računalom i kuckati se sa drugaricama i drugovima koje sam znala mnogo pre nego što sam njega upoznala. Znam da je to greška ali sam to učinila jer sam želela da nam veza uspije. On je naravno nastavio sve to raditi, čak se išao i upoznavati sa " drgaricama " koje je upoznavao svake noći dok je čatovao na internetu sa njima. Nisam imala ništa protiv jer sam mu verovala da me voli i da su to samo " drugarice ". Sve sam bila spremna raditi za njega. Kuhala sam mu, prala mu robu...Njemu nikad nije bilo dosta. Uvek je mene krivio za sve. Govorio mi da mi nije stalo do njega, da hoće sigurnost. O kakvoj sigurnosti je pričao kad je on meni nije pružao? Govorio mi je da jedno govorim a drugo radim. A zapravo je on bio taj koji je to radio. "Napad je najbolja odbrana". Kad god bi mu rekla kako se osećam on je shvatao kao napad, bolelo me što je hladan. Bio je u stanju gledati me kako plačem i još mi govoriti gadne reči. Promenila sam se, više nisam bila devojka sa osmjehom na licu koja je dizala ljude oko sebe sa dna...sad sam ja bila na dnu. Jedno vrijeme se dvoumio između mene i neke devojke. Da li možete da zamislite kakav je osećaj kad čekate da neko koga volite odluči hoće li bit sa vama ili sa nekim drugim? Ne znam što mi je to trebalo u životu. Toliko sam plakala i nervirala se. Zašto sam ja to sebi dozvolila? Volela sam ga, volim ga i sada i ne znam do kad ću imati ovaj osećaj. Odlučio se bit pored mene i graditi našu vezu (tako mi je govorio) i ja sam mu verovala. Počeli smo pričati da bi mogli i živeti skupa i kad on završi fax da se venčamo. Živela sam u tom snu. Pre dva meseca , jedne večeri našli smo se na starom mestu da bi prošetali. Tad je počeo sa nekom pričom koja me šokirala. " Ne želim se vezivati, hoću da imam svoju slobodu i raditi šta mi je volja. Ako me voliš biti ćeš uz mene a ako želiš možeš se sad okrenuti i otići." Pogledala sam ga i upitala šta se desilo, gde sam pogrešila i šta ga je nateralo da promeni sve za jedan dan. Rekao mi je "tako sam odlučio i to je to". Počela sam plakati, srušio mi je snove...upoznala sam ga jako dobro i znala sam šta ove njegove reči znače. Sva u suzama rekla sam mu da ga razumem da ni ja neću pritiske i da možemo imati vezu kao i dosada a kad budemo spremni ići korak unapred da ćemo to tad uradit. Međutim, naredna dva meseca kad god smo se videli bilo je mučno. Kao da je svaki dan tražio razlog za svađu. Povukla sam se, promenila odnos prema njemu jer sam osećala strah ako bilo šta uradim i on pomisli da ga stiskam da će otići od mene. Koja sam ja budala bila! Sad to vidim. Ako je doista želio svoj život da ga živi "sam" zašto me nije pustio...toliko puta sam ga molila, molila sam za ljubav. Kad je uvideo da sam se ja povukla, prestala pričati o budućnosti opet nije valjalo. Tad je počeo govoriti da mi nije stalo do njega i da ga ne volim. Kad bi samo znao koliko ga volim još uvek. Rekla sam mu da više ne razgovaramo o budućnosti jer je tako on želeo da bi mi odgovorio "sad želim živeti sa tobom". Kao da sam neka igračka pa on radi sa njom što mu je volja. Ok, ja sam bila srećna jer on opet želi biti kraj mene. Koliko je ovo sve jadno. Zahtevao je od mene da mu se javljam sto puta na dan, da zna svaki moj korak. To sam i činila. Kao da sam neka klinka koju on kontroliše...Stalno je igrao igre "vruće-hladno". Počeo je vređati ružnim rečima..nisam imala više snage boriti se, samo sam plakala dok me je on krivio za sve. Znam da nisam nigde pogrešila i da sam uvek bila iskrena. Nisam sigurna da je i on bio. Sve sam mu dala, sve sam činila za njega....Pre dve sedmice opet je došao sa pričom da hoće slobodu, da hoće raditi što mu je volja a najgore od svega je bilo sto mi je rekao da mu nije bitno da li će me povrediti i ako sam zrela da ću razumeti svaki njegov potez. Da li osoba koja voli može to raditi? Da li može raditi što mu je volja i da ga ne interesira da li me to vređa i povređuje? Zašto jednostavno nije rekao da je kraj među nama i nastavio živeti kako je hteo? Da li je čekao da ja to uradim? Da li ja proveravao moje granice ili moju ljubav prema njemu? Ove njegove reči su me pogodile i gurnule na dno. Danima sam plakala.
Nadam se da ću se ponovo dići sa dna...možda negde postoji neki pravi za mene koji će me voleti, poštivati i kojeg ću ja voleti više od svog života.
Sećanja
Znam da trebam krenuti dalje, znam da se ne živi u prošlosti...ali kako pobeći od osećanja?
Danas mi doista bilo teško. Osećanja su me proganjala, vrtela sam film...prošlost...Nedostajao mi je danas više no obično. Mislila sam i ranije o njemu ali sam se uvek vraćala na misao da je bolje ovako i da trebam krenuti dalje jer doista nam je bilo mučno biti zajedno ili je meni postalo mučno sve što je radio meni i nama. Danas nije bilo tako. Sećala sam se svih lepih trenutaka koje smo proveli skupa. Da li će to kad prestati? Pomislila sam da nikad neću voleti nekog ili da ću se uvek plašiti da će me neko povrediti.
Uvek sam bila nasmejana i uvek sam ja bila ta koja je pokretala društvo na dobro raspoloženje i provod. Povukla sam se...ne želim da me više gledaju tužnu i uplakanu jer su to videli samo u poslednjih par meseci. Sad mi govore da sam dobro postupila i da ću ponovo biti srećna i nasmejana. Kad će to biti?
Još uvek ga volim, znam da to neće prestati preko noći ali bi volela da znam kad će prestati. Gde god da krenem, šta god da radim podseća me na njega. Razmišljala sam da odem negde na odmor. Nikad nisam bežala od problema i sad znam da od osećanja ne mogu pobeći jer gde god da odem ona će bit tu.
Verujem da će vreme učiniti svoje, da ću naći sreću i da ću krenuti dalje.
Ne znam šta misliti
Znala sam ja da mi dan neće proći tako kako je i počeo. Zašto sam ja pomislila da će dan biti lep i da ću ja bit raspoložena? Trebala sam znati da nešto neće biti kako treba...
Ne znam šta misliti o svemu. Spremila sam se i htela ići do drugarice kad zvoni mobitel. Nisam ni pomislila da bi on mogao da zove....Video je da ga ja neću zvat pa ono kao ajde on će zvati i sve je rešeno. Nije ništa rešeno. Ja sam odlučila da sve završim...toliko sam se mučila pored njega u proteklih pare meseci da sad više nemam snage da krećem ponovo iznova sa njim kad znam da će opet biti svađa.
Javila sam se na telefon mada sam mislila prvo da se i ne javim ....Pitao me da se vidimo i pričamo. Nisam to htela i prvo sam mu to rekla a on me lepo zamolio. Da, da, napravila sam grešku. Nazvala sam drugaricu i rekla joj da ću doći malo kasnije. Otišla sam da se nađem sa njim ali ni sama ne znam zašto...ni sad ne znam zašto, nemam odgovor. Šta sam htela da dokažem sebi ili njemu? Opet smo se jako svađali...bilo je i ružnih reči....ja sam ga samo gledala i nije mi bilo jasno zašto stojim ispred njega i slušam sve te gadosti. Opet sam osetila da mi srce i duša plaču...sama sam kriva za to jer sam otišla videti se sa njim...znala sam da će biti drčan i bez milosti....Pitam se šta je on zapravo hteo?
Više se neću videti sa njim...dosta je bilo....Nakon toga sam otisla kod drugarice...iskritikovala me što sam išla videti se sa njim pored sve boli što mi je naneo.
Moram biti jaka i izdržati sve i krenuti dalje sa životom. Nakon ovog što se desilo danas mislim da to i moram učiniti.
Novi dan
Dragi moji, probudila sam se jutros, naravno pomislila na njega ali ....evo ja se dobro osećam. Teško mi je ali mi se ne plače....možda više nemam suza. Nekako se osećam dobro, nisam tužna kao prethodnih dana. Konektovala sam se na internet, pijem kaficu i kuckam post. Željela sam da podelim sa Vama to što se osećam dobro i novi dan. Možda ću otići sad da šetam i da posetim prijateljicu. Dan je divan...odgovara mi SUNCE !!!
Nadam se da mi se raspoloženje neće pokvariti do kraja dana.
Pusica od mene.
Prijatelji
Teško mi je i danas. Mislim o njemu ali ne više kao prethodnih dana. Nadam se da će vreme učiniti svoje.
Danas neću pisati blog o mojim osećanjima. Ovaj blog želim da posvetim mojoj prijateljici i svim prijateljima koji su tu kad trebaju.
Danas je takvo vreme došlo da svi gledaju svoj interes. Malo je iskrenih ljudi i pravih prijatelja. Postoji ona stara izreka " pravi prijatelji u nevolji se poznaju ". Pravo je bogatstvo biti okružen prijateljima. Poslednjih par meseci zaista sam imala teške trenutke i mislim da sam prava srećnica što sam imala nju kraj sebe. Uvek me je saslušala i posavetovala. Znam da joj je bilo teško da me gleda kako plačem i kako patim. Nadam se da je to sad sve iza mene.
Hvala i svima Vama koji ste čitali moje postove, davali komentare i takođe bili uz mene.
Drugi dan
Prošla su dva dana od raskida...
Juče sam se osećala čudno, bilo mi je teško, trudila sam se da ne mislim na njega...pričala sam sa prijateljicom o osećanjima...trebam krenuti dalje, ali kako?
Danas se osećam loše...probudila sam se a on mi samo na pameti ! Kako ću provesti dan, ne znam. Neću ga zvati...to sam toliko puta do sada uradila...kao da sam ljubav molila. Nemam snage više ga moliti...ne želim više da razgovaram sa njim jer ne vidim kuda bi me to vodilo.
Nastaviću da živim svoj život...biće teško ali znam da moram.
Kraj
Sinoć sam napisala blog da ne znam šta zaista želim i da se nadam da je jutro pametnije od večeri.
Probudila sam se jutros i shvatila da više ne mogu da budem u vezi sa njim. Mislila sam da imam snage ali nemam. Raskinuli smo....Nadam se da ću preboleti sve ovo. Teško mi je, isplakala sam se. Bilo je i lepih stvari u vezi, proveli smo predivne trenutke zajedno kad nije bilo svađa. Toliko toga se lomilo u meni. Da li da ostanem i nastavim ili da sve napustim.
Shvatila sam da ću bukvalno gubiti vreme sa njim ( žao mi je što ovo mislim ). Neke stvari ne mogu da se promene. Najbolje je za oboje da nastavimo sa životom ali ne zajedno. Ne znam kako ću preživeti naredne dane...plačem svaki put kad pomislim na njega. Biće teško ali se nadam da je to sve prolazno. Teško je izboriti se sa svojim mislima i sa samim sobom. Osećanja ne mogu tako lako da nestanu. Prvi put u životu sam osetila šta je ljubav i šta znači voleti. Volela sam ga više od bilo čega a njemu to nije bilo dovoljno. Pružila sam mu sve što sam mogla. Poslednjih par meseci samo smo se mučili. Plakala sam više nego što sam se smejala. Isplakala sam sve suze koje nisam pre pustila da teku. Ponašao se hladno kao da nema osećanja. Možda ih i nema. Da li me je voleo kad mi je to govorio? Odgovor sad više nije bitan .....
Da li smo još uvek u vezi?
Koliko je ljudi na ovoj planeti koje muči isto pitanje...da li su u vezi ili nisu? Ovo se nekad čini kao prosta stvar u teoriji ali drugačije je u praksi. Ili možda i nije...možda je to lako i u praksi ako znaš šta hoćeš ili nećeš ili ako si dovoljno jak da teoriju sprovedeš u delo.
Videli smo se danas i po dobrom starom običaju opet smo se posvađali. Toliko se loše osećam pored njega da više to ne mogu da podnesem. Počela sam da plačem a on je bio toliko hladan da me je to ubijalo. Prvi put me je vređao...to me boli...nisam ništa loše uradila niti pogrešno...Kad smo se videli već je bio nešto nervozan. Najljubaznije sam ga pitala u čemu je problem, da li hoće da pričamo a dobila sam odgovor " ti si problem, tebe treba da skontam i da rešim to u svojoj glavi ". Našla sam se u čudu jer nisam znala o čemu priča....kako sam ja to problem? On hoće da ima svoj život, svoje prijatelje a ja bi trebalo da ostajem u kući svaki put kad on izlazi. Nikad mu nisam davala povod za bilo kakvu sumnju u mene, niti mi je bilo šta padalo na pamet. Rekao mi je da mi ne veruje. Zašto? Odgovora nije bilo. On je izgubio moje poverenje...on je " spavao" sa drugim devojkama u isto vreme dok je bio u vezi sa mnom. Preko svega sam prešla i nastavljala da se viđam sa njim. Uvek sam mislila da više to neće uraditi...nekad se čovek zaluđuje mislima.
Da li je pokušao da iskoristi onu izreku " napad je najbolja odbrana " pa me je neosnovano napao? Rasprava je trajala dva sata i nakon toga je svako otišao na svoju stranu. Da li smo još uvek u vezi? Neko bi rekao da nismo...nije ovo prvi put da se ovako nešto desi između nas. Ne znam dokle više ovako. Došla sam kuću tužna, uplakana i ne raspoložena. Isplakala sam se da me niko ne vidi. Znam da ću opet skupiti snage da sve nastavim. Nekad se zapitam odakle crpim svu tu energiju da nastavljam vezu sa njim...ogovor je u ljubavi. Volim ga pored svega. Loše se osećam a trenutno ni sama ne znam šta želim. Kad budem znala i čvrsto odlučila šta da uradim verovatno ću to i uraditi. Ne znam šta će biti sutra. Jutro je pametnije od večeri....
Razgovori
Dobro je da postoji blog. Sedneš i lepo napišeš šta ti je na srcu i duši. Svaki komentar je dobro došao...neki može i da pomogne da se problem reši.
Svako od nas ima svoje probleme za koje smatra da su najgori i najstrašniji. Tako se svakom čini u prvom trenutku a kasnije shvati da ima i gorih stvari u životu.
Uvek sam se trudila da živim "normalno", opušteno i da izbegavam nevolje kad god je to bilo moguće. Nisam imala lak život, kao ni većina ljudi. Svi su me smatrali da sam jaka, da imam jak karakter i ličnost. Danas kad posmatram samu sebe shvatam da tako izgledam a da sam ustvari osetljiva . Nikad nisam pričala o svojim problemima, ni sad to ne radim. Nije da nemam poverenje u ljude oko sebe, nego ne želim da ih smaram. Imam jednu drugaricu koja mi je bliska i pričamo o svemu ali nekad prećutim i njoj da kažem kako se osećam.
Upoznala sam dotičnog pre skoro godinu dana. Kako je veza sazrevala tako sam ja sve više sticala poverenje i "otvarala" mu srce i dušu. Veza je sad u "krizi"...razmišljam da sve to prekinem jer mi je dosadilo da se svaki dan svadjamo i to oko gluposti. Sa njim sam imala odnos da pričamo o svemu i svačemu. Večeras smo se videli...sve je bilo ok, onda je počela rasprava i nakon toga primirje. Zbog sadašnjih obaveza osećam da sam pod pritiskom. Kao i svaki put dosada popričala sam sa njim i rekla mu kako se osećam, šta me muči i šta želim. Trudim se i ja njega da saslušam svaki put. Večeras sam prvi put osetila kajanje što sam pričala sa njim. Nakon razgovora, nakon tog što smo rekli šta nas muči, umesto da se zbližimo, mi smo se još više udaljili i što je najgore u svemu i posvadjali se. Bilo mi je žao što sam mu bilo šta govorila. I večeras se loše osećam nakon vidjanja sa njim. Isplakala sam se...plakala sam dokle god sam suza imala. Pogledala sam ga u jednom momentu, a on se smejao. Prosto nisam mogla da verujem da može da me gleda kako plačem i da se smeje.
Neki bi me pitali zašto na prekinem vezu. I ja se pitam to već petnaest dana unazad. Da li ga zaista toliko volim ili mislim da neću moći bez njega? Uvek sam govorila da je bolje biti sam i srećan nego se mučiti pored nekog. A zašto ja sad radim suprotno tome? Zašto sam sad ja ta koja se ne drži toga? Polako mi ponestaje snage da se borim sa celom situacijom. Nestaje nada da će biti bolje i da ćemo vratiti odnos na nivo na kom je bio.
Još malo mučenja
Videli smo se sinoć...Toliko sam bila srećna i jedva sam čekala da ga vidim. Nije to stanje dugo trajalo. Susret je bio predivan...Zagrljaj koji mi je toliko nedostajao prethodnih dana, nežan poljubac...Samo nakon nekoliko minuta sve je nestalo i moje raspoloženje se promenilo. Počeli smo da vodimo "teške" razgovore. Šta bi bilo kad bi bilo ili šta će biti za 5 ili 10 godina. Dok smo ok, dok nam je lepo i pošujemo se, zajedno smo. To njemu nije dovoljno...Hoće obećanje da ću ceo život biti sa njim i ako nam nije lepo.
Život je samo jedan i jako je kratak, zašto mučiti nekog pored nas i samog sebe. Meni je sinoć bilo mučenje. Razgovor je trajao tri sata...Tri sata mučenja. U jednom trenutku sam zaplakala, nisam izdržala. Rekla sam mu šta mi nedostaje, šta bi volela i šta ne. Pogrešno je skontao neke stvari i došao do zaključka da sam unhappy sa njim. Da li bi provela ovaj dug period sa njim da je tako? Naravno ne, ali zašto svaki put kad kažem šta mi je na srcu skonta kao napad na njega?
On je taj koji se dvoumi izmedju stare i nove ljubavi a ne ja. Sinoć je tako i započeo razgovor....."Znaš ja nisam sa njom, a da jesam znam da bi bio slobodan da živim kako hoću i da radim šta mi je volja, problem je taj što tebe volim i što hoću da budem sa tobom a znam da ćemo imati probleme i rasprave jer smo zeznuti i ti i ja..."
Kako da se osećam nakon ovih reči? Muči me ovo već duže vreme...Toliko puta sam pomislila da izađem iz svega, da ga pustim da živi kako hoće, da ja živim kako hoću...Znam da se volimo, a tako nam je nekad teško da budemo zajedno. Šta je ispravno uraditi? Da li bi bilo bolje da svako krene na svoju stranu ?
Bilo mi je teško sinoć, a nije prvi put da se loše osećam nakon viđanja sa njim. Samo sam se mučila ili me je on mučio, ne znam...Bio je tako hladan u pojedini trenucima...Video je da nisam ok, da je prešao granicu...Prošetali smo nakon toga,ali ...
Žao mi je što u poslednjih deset dana razmišljam samo o rastanku sa njim. Da li da sačekam još malo i vidim da li će se nešto promeniti ili je bolje da što pre prekinem sve ovo?
voleti ili ne
Koliko put ste se našli u vezi a da pri tom razmišljate da li volite tu osobu i da li želite da ostanete tu gde ste?
Ne znam ni da li sam u vezi ili ne. U jedno sam sigurna da volim, mada sam i o tome razmišljala. Voleti nekog je osećaj koji se sam pojavi i o tome se ne treba razmišljati ali..uvek postoji neko ali. Ako se veza nadje u "krizi", onda se počne razmišljati o svemu. Da li je to dobro ili loše? Nastaviti se vidjati ili izaći iz svega? To su pitanja koja se sama pojave. Nekad je teško izboriti se sa samim sobom. Razmišljam šta mi je činiti.
Biti u "vezi" ili da odem zauvek. Sve dobro funkcioniše i onda se pojavi neki problem pa se ne vidimo nekoliko dana...pa se vidimo, rešimo to na neki način i onda sve iznova. Kao neki krug iz kog nema izlaza. I tako to traje već neko vreme. Ali dokle tako? Da li se to može promeniti?
ja ne znam gdje si ti
ja ne znam s kim si ti
u ovoj noći kad se sve
djeli napola
osim bola
ja ne znam gdje si ti
i nikad neću saznati
dal¨si našla sklonište
kućicu i dvorište
života svoga
eh,da je tuga snijeg
da se do jutra otopi
mogao bih i ja konačno
kad oči zatvorim
da se ne umorim
eh,da je tuga brijeg
pa da je vetar ogoli
ja ne bih mogao ni tad
k¨o što ne mogu ni sad
da te prebolim
daljine nisu to
što se mom srcu činilo
kad je hudo mislilo
da je sasvim dovoljno
da ti čuje glas
daljine nisu to
što se za dušu primilo
pusta su to polja nade
i barikade
između nas
