mrachni katuni i nesavremena razmatranja

izvinite, a zbog chega je bitno to "tko je zapalio shibicu na lokvu benzina"?

hocu reci, naravno da je bitno, ali se mora zakopati mnogo dublje, ispod josh ne sasvim zarasle pokorice poslednjih oruzanih obrachuna iz 90-ih: ne bi li stekli uvid, i samim tim, bolje shvatanje povijesne balkanske septichke jame , te izashli na kraj sa grozomornim posledicama juznoslovenkog ujedinjenja, zasnovanom na laznom trijumfu iz 1918 (iako je programatski zahtev za proshirenjem bilo kakve- trijalistichke, unionistichke, centralistichke, madzaronske, hrvatske, juznoslovenske- slobode nosio u sebi kakvu-takvu formulu za samoodredjenje naroda ( i ona je nesumnjivoegzistirala), pa kada je vec postajala, po Hegelu, nije bila glupa, jer je inache, dakako, ne bi ni bilo, ipak je to ujedinjenje, sad se jasno vidi, bilo fatalno, sa dalekoseznim i, izgleda,neotklonjivim posledicama. iz toga se da zakljuchiti: ljudi nisu stvoreni za to da budu narod, i da onda kao narod , ta amorfna himerichna masa, odluchuju o bilo chemu. kao Srbin ili Hrvat se ne radja- njima se postaje).

jugloslovenska ideja sazreva u eri malogradjanskih integracija iz 80-ih. godina 19.veka. jugoslAvenstvo u hrvatskoj stvorilo je kvazinaprednu legendu o bogatoj kulturnoj proshlosti nashih naroda, i tu je pochelo ono fatalno malogradjansko skretanje sa puta neposredne stvarnosti> u romantichne iluzije o Djakovu, o Unifikaciji Crkava i o Solovjovu. glavni razlog za to skretanje su elementi straha pred propashcu, ochaja nad otvorenim pangermanskim, panaustrijskim, madzarskim i italijanskim opasnostima, uvek spremnih da progutaju vashu "bioloshku supstanciju". na drugoj strani Dunava u to vreme imamo pijemontistichku, obrenovicesvku Srbiju- samu po sebi slabu seljachku i zaostalu zemlju, simboliziranu biografijom Djure Jakshica, slomom Laze Kostica, prvo begom i onda jalovom smrcu Sterijinom u Vrshcu, tragichnom smrcu mladica Svetozara Markovica, opusom Vojislava Ilica, kome je jedini ideal bio da postane direktor drzavne shtamparije! JJ Zmaj je zaludno moljakao za srpsko (srbijasnsko) drzavljanstvo, Svetotozar Miletic poludeo, a sve biografije od Pere Todorovica pa do radiklaskih prvaka (Pashicevih)- > od beogradskih kazamata pod Aleksandrom Kardjordjevicem 1848.> do stradanja Vuka i Domanovica "Stradije", samo su ilustracije za insufijsenciju obrenovicevske Srbije. ona je do danas opstala, ta sushichavost na drzvanom nivou, neodgovornost i to je za vas evidentno, a za srbe bolno bezizgledno. imamo dakle dva naroda koji iz ochajanja siromashtva padaju jedan drugom u zagrljaj, misleci kako ce se time nekim chudom izvuci iz bede- shto je delimichno i bio sluchaj- ali, ochigledno nedovoljno. u svakom sluchaju, vama - hrvatima, postojanje ovakve srbije pada kec na deset- ali karta je kurva, ne zaboravi. slaba vam je to uteha- srbija. chak i ovakva srbija, losha da je teshko zamislivo da moze biti gora, manje je periferna i lishena znachaja u svetskim kulturnim i ljudskim tokovima od hrvatske. i ja mislim da vas to najvishe jebe, i da se zbog toga najvishe durite i strovaljujete mrznjom preko srba. shto je gore od resantimana "pravednih domobrana".

vratimo se natrag i pogledajmo (?)kako se iskreni osecaji pozitivnog uzbudjenja nad ujedinjenjenjem pretvaraju u svoju vlastitu negaciju: kako od osecanja ponizenja nastaje osecaj mrznje, i kako se na negativan pritisak gluposti i nasilja odgovara josh glupljom i i mrachnijom mrznjom? kako slepe snage stihijski rastu u demonskom geometrijskom progresu, (da bi nekoliko puta bile privremeno potisnute, skrivene, ugushene- i s vremenom explodiraju kao kuzni chir); kako ovi fetishizmi postaju u rukama "rodoljuba-profesionalaca" sredstvom zarade, kako varalice, lazljivci i sharlatani igraju uloge narodnih vozdova, kako se iz ozbiljnih stvari oko "patriotizma" radja retorika gluposti i kriminala, kako pojam "domovine" klizi sve desnije, kako se iz osecaja resantimana radja konrarevolucija, o tome nam slikovito prichaju chavke nad truplima i gavrani na patriotsko-nacionalistichkim bojishtima balkanskim, preko kojih su prohujale tolike izgubljene bitke.

ako zelimo da shvatimo i delimichno raskrinkamo odgovorne za sve shto se na Balkanu desilo po Gabrijelovom principu (od Gavrila Pricipa) moracemo da zakopamo mnogo dublje nego shto to ovde sada chinite, everything must go. kraj 19. veka, recimo, odluchujuce utiche na nemili ishod (godine raspleta-sic!) od 100 godina kasnije i chvrsto drzim da je za razumevanje "kako je sve ovo danas moguce?" zahvalnije baviti se upoznavanjem gorepomenutog, kako ce se kasnije videti-sudbonosnog perioda prevrata u svesti naroda, njegovog samo-odredjenja i -shvatanja, sa ovih, nashih ukletoneobichnih prostora.

izvinite na duzini ovog osvrta, ali jednostavno o ovim stvarima se ne moze govoriti kratko, tj. shturo.

Von dem Gleichnissen


Viele beklagen sich, dass die Worte der Weisen immer wieder nur Gleichnisse seien, aber unverwendbar im täglichen Leben und nur dieses allein haben wir. Wenn der Weise sagt: »Gehe hinüber«, so meint er nicht, dass man auf die andere Strassenseite hinüber gehn solle, was man immerhin noch leisten könnte, wenn das Ergebnis des Weges wert wäre, sondern er meint irgendein sagenhaftes Drüben, etwas was wir nicht kennen, was auch von ihm nicht näher zu bezeichnen ist und das uns also hier gar nichts helfen kann. Alle diese Gleichnisse wollen eigentlich nur sagen, dass das Unfassbare unfassbar ist und das haben wir gewusst. Aber das womit wir uns eigentlich jeden Tag abmühn, sind andere Dinge.

Darauf sagte einer:
Warum wehrt Ihr Euch? Würdet Ihr den Gleichnissen folgen, dann wäret Ihr selbst Gleichnisse geworden und damit schon der täglichen Mühe frei.

Ein anderer sagte:Ich wette, dass auch das ein Gleichnis ist.
Der erste sagte: Du hast gewonnen.
Der zweite sagte: Aber leider nur im Gleichnis.
Der erste sagte: Nein, in Wirklichkeit; im Gleichnis hast Du verloren.

(Izvor: Franz Kafka: Die Erzählungen, Originalfassung, Hrsg. R. Hernes, Frankfurt/M, 1996, S. 463.)





O parabolama


Mnogi se žale da su reči mudraca uvek samo parabole i da se u svakodnevnom životu ne mogu upotrebiti, a mi imamo samo taj jedini život. Kad mudrac kaže: „Pređi preko”, on ne misli da treba preći na drugu stranu, što bi se još i moglo postići kad bi rezultat bio vredan pređenog puta, nego misli na neko legendarno Preko, na nešto što ne poznajemo, što ni on ne može pobliže da opiše i što nam, prema tome, ovde ne može biti ni od kakve pomoći. Sve te parabole žele, zapravo, reći samo to da je nepojmljivo nepojmljivo – a to smo znali. Ono, međutim, sa čim se svakoga dana mučimo, nešto je sasvim drugo.
Na to će jedan reći: „Zašto se branite? Kad biste slušali parabole i postupali kako one kažu, i sami biste postali parabole, pa se već sami tim oslobodili svakodnevnih muka”.
Drugi reče: „Kladim se da je i to parabola”.
Prvi reče: „Dobio si”.
Drugi reče: „Ali, na žalost, samo u paraboli”.
Prvi reče: „Ne, u stvarnosti; u paraboli si izgubio”.



Prevedimo to još jednom, doslovnije, kako bismo skrenuli pažnju na pojedine Kafkine izraze:

Mnogi se žale kako su reči mudraca uvek samo priče [Gleichnisse], ali neprimenljive [unverwendbar] u svakodnevnom životu, a mi jedino imamo samo taj. Kad mudrac kaže: Idi Preko [hinüber], ne misli on da treba preći na drugu stranu ulice [auf die andere Strassenseite hinüber gehn solle], što bi se još uvek moglo izvršiti, kad bi ishod puta bio vredan, nego misli on na nekakvo, kao iz priče Preko [Drüben], nešto što mi ne poznajemo, što ni od njega ne može biti bliže označeno [nicht näher zu bezeichnen ist] i što nam dakle ovde nikako ne može pomoći. Sve te priče [Gleichnisse] samo hoće da kažu da je neshvatljivo neshvatljivo [das Unfassbare unfassbar ist], a to smo znali. Ali ono s čime se naprosto mučimo svakog dana druge su stvari [sind andere Dinge].
Na to reče jedan: Zašto se bunite? Da ste sledili priče [Gleichnissen], i sami biste postali priča [Gleichnisse] i time se već oslobodili svakodnevnih muka.
Drugi reče: „Kladim se da je i to priča [Gleichnis].
Prvi reče: „Dobio si.
Drugi reče: „Ali na žalost samo u priči [Gleichnis].
Prvi reče: „Ne, u stvarnosti [Wirklichkeit]; u priči [Gleichnis] si izgubio.

Kafkina pripovetka „U kažnjeničkoj koloniji“ izmedju ostalog parabola je o pisanju. Priča , smeštena na tropsko i prilično pusto ostrvo, naseljena prognanim zatvorenicima, i dalje traje. U sredishtu je paznje „zanimljiva naprava“ nazvana „drljača“. Drljaču je konstruisao prethodni komandant kolonije, njen osnivach koji je istovremeno bio „vojnik, sudija, mehaničar, farmaceut i preduzetnik“. Rech je o aparatu za pisanje po kozi (utiskivanje greha), koji se koristi za „izvršenje kazne“ nad osuđenim kriminalcima. Kazna se sprovodi tako što oštre, vibrirajuće igle drljače urezuju prekršenu zapovest u kožu prekršioca. Krajnji ishod ovakvog postpuka uvek je smrt, ali, negde na polovini puta, „prosvetljenje se spušta čak i na one najtromijeg duha. Počinje negde oko očiju. Odatle zrači. Trenutak kada svako pada u iskušenje da i sam legne pod drljaču.“ Tokom priče, oficir koji je zadužen za održavanje i rukovanje aparatom, objašnjava, u pochetku ne bash zainteresovanom istraživaču (putniku),da su pogubljenja u prošlim vremenima pruzila priliku svim članovima kraljevstva da učestvuju u velikoj javnoj predstavi. Međutim, sa novim režimom prihvaćena je „blaga“ i navodno humana doktrina, koja ne ohrabruje korišćenje drljače. Degeneracija je uzela takvog maha da vrhovni oficir, kao poslednji „istinski vernik“ mašine, a u nameri da uveri posetioca u njenu efikasnost, odlučuje da se lichno podvrgne mučenju iglama. Podesio je „crtalo“ tako da na njegovoj koži ispiše „Budi pravičan“. Ali, mašina se otima kontroli; osamostaljuje mozda(?). Umesto smislene rečenice, Drljača silovito ispisuje besmislene žvrljotine. Rezultat nije „nesvakidašnje mučenje, koje je oficir želeo“, već „obično ubistvo“. Znachajno je napomenuti da se chitava radnja pripovetke odvija pod okomitim suncem, koje razbija misli- ne da im da se saberu.
Potresen načinom rada mašine za pisanje, istraživač odlučuje da napusti kažnjeničku koloniju. Ipak, pre odlaska želi da vidi Komandantov grob. Uz nešto teškoća, uspeva da pronađe obeležje, koji nosi zanimljiv natpis:
Ovde počiva stari Komandant. Njegovi sledbenici, koji za sada moraju ostati bezimeni, iskopali su ovaj grob i podigli ovaj spomenik. Proročanstvo kaže da će nakon određenog broja godina Komandant ustati i povesti svoje sledbenike iz ove kuće da povrate koloniju. Verujte i čekajte!
Sada već nestrpljiv da ode, istraživač pronalazi lađara, koji ga prevozi do parobroda shto čeka.
Mada se parabola završava pasusom u kojem se ladjar pojavljuje, to nije i kraj problema pisanja. Kafkina priča ukazuje na postmoderno čitanje pisanja. Tako, recimo, Derrida kaže da je „pisac lađar i da je signifikacija njegovog odredišta uvek liminalna.“

evo kako je prof. M. Heidegger datirao jedan svoj filozofski dijalog "Abendgespräch in einem Kriegsgefanerlager", koji je dovrshio 8.maja 1945, i sam sedeci u jednom sabirnom centru za mitläufere, nazi-saradnike:

Schloß Hausen im Donautal, am 8.Mai 1945.

Am Tage, da die Welt ihren Sieg feierte,
und noch nicht erkannte, daß sie seit
Jahrhunderten schon die Besiegte ihres
eigenen Aufstandes ist.

(Na dan kada je svet slavio svoju pobedu,
josh ne spoznavshi da je
vec stolecima porazen svojim
sopstvenim ustankom.)

Srecan (sretan) vam Dan Oslobodjenja !

Svim ženama koje sam, iako igrajuci nekog ko im je nezno naklonjen i na njihovoj strani, ipak tumačio iz svoje pozicije rasplinutog i nereflektovanog, androidno-androginog anti-subjekta.

(''Napola obešena Meri'' bila je Meri Vebster, koja je osamdesetih godina sedamnaestog veka, u jednom puritanskom gradu u Masačusetsu, optužena da za veshticharenje i obešena na jednom drvetu – gde je, prema jednoj od nekoliko priča očevidaca, ostavljena da visi celu noć. Zna se da je još uvek bila živa kada su je skinuli sa drveta, budući da je poživela još četrnaest godina nakon veshanja.)


7 SATI UVEČE

Glasine su kolale unaokolo,
tražeći neki vrat o koji bi se obesile.
Muzla sam kravu,
gledajući zalazak sunca kroz otvorena vrata ambara.

Nisam osetila da me je ispaljena reč pogodila
i ušla u mene poput mekog metka.
Nisam osetila kako se razderano meso
sklapa nad njom nalik vodi
kada u nju padne bačeni kamen.

Obešena sam zato što sam živela sama,
što su mi oči plave a kože preplanula,
što su mi suknje u ritama, tek po koje dugme,
zbog farme prekrivene korovom
koja se vodi na moje ime
i zato što imam lek koji pouzdano uklanja bradavice.

A, da, i zbog grudi,
i zbog slatke kruške skrivene u mom telu.
Gde god se priča o demonima,
dobro dođu.


8 SATI UVEČE

Konopac je bio improvizacija.
Da je bilo vremena, setili bi se sekira.

Podigoše me na drvo kao palu jabuku koja se vraća,
pocrnelu i nataknutu na granu.

Vezanih ruku, sa krpom u ustima,
k'o zastavu podignutu u pozdrav mesecu,

staroj boginji koščatog lica, onoj pravoj,
koja je nekada uzimala krv u zamenu za hranu.

Gradski muškarci idu kući,
uzbuđeni svojim izlivima mržnje,

njihovo je zlo izvrnuto poput rukavice,
a ja ga nosim na sebi.


9 SATI UVEČE

Šeširi dolaze da bulje u mene,
i tamne suknje,
lica između njih okrenuta su naviše,
usta tako stisnutih da su bez usana.
Odozgo mogu da zavirim u njihove očne duplje
i nozdrve. Vidim njihov strah.

Bila si mi prijateljica, i ti.
Izlečila sam vašu bebu, gospođo,
a vašu sam izvukla iz vas,
neudate, da vam spasem život.

Da me spustite? Ne usuđujete se.
Mogla bih se preneti na vas,
kao gar ili ogovaranja. Ptice
istog perja gore zajedno,
premda su gavranovi po pravilu sami.

U gomili nalik ovoj
bezbedno je držati se pozadi,
praviti se da ne umete da igrate,
bezbedno je pokazivati prstom.

Razumem ja. Ne možete ništa od sebe
da date, da pružite ruku, parče hleba, maramu
da me zaštiti od hladnoće,
lepu reč. Sam Bog
zna da nema dovoljno
za sve. Treba vam sve to.


10 SATI UVEČE

E pa, Bože, kad sam već ovde
i možda imam nešto vremena da utucam,
daleko od svakodnevnog
rada prstima, nogama, rada
na nivou kokoške,
možemo da nastavimo našu raspru,
onu o slobodnoj volji.

Jesam li ja izabrala da visim
ko rese ćurke sa ovog
više nego ravnodušnog drveta?
Ako je priroda Tvoja azbuka,
koje je slovo ovaj konopac?

Da li moje telo uvijajući se ispisuje milost Božju?
Boli me, dakle, postojim.

Vera, Milosrđe i Nada
tri su mrtva anđela
što padaju kao meteori ili
plamteće sove preko
dubokog praznog neba Tvoga lica.


12 PONOĆ

Grlo mi je sapeto konopcem
koji guši reči i vazduh;
svedena sam na čvorove mišića.
Krv mi je nabrekla u lobanji,
stisnutim zubima je zadržavam tamo,
grizem beznađe.

Smrt mi sedi na ramenu kao vrana
i čeka da moja stisnuta repa
od srca prsne,
pa da mi pojede oči,
ili nalik nekom sudiji
koji gunđa nešto o droljama i kazni
i oblizuje usne,

ili poput crnog anđela,
podmuklog, sve sa sjajnim perjem,
koji mi šapće da ne otežavam
sebi situaciju. Da najzad izdahnem.
Veruj mi, kaže mi milujući
me. Zašto da patiš?

Iskušenje, da utonem
u te definicije.
Da postanem obrnuti mučenik,
ili hrana, ili đubre.

Da se odreknem sopstvenih reči radi sebe,
sopstvenih odbijanja.
Da se odreknem saznanja.
Da se odreknem bola.
Da pustim sve.


2 SATA UJUTRO

Iz mojih usta izlazi, podalje
od mene, tanušan bolni zvuk
koji biste mogli pomešati sa molitvom, samo što
molitva nije sputana.

Ili možda jeste, Gospode?
Možda je više nalik divljenju
nego što sam nekada mislila. Možda je to
hvatanje vazduha, molitva.
Da li su oni ljudi za Duhove
želeli da im plamen sukne iz glava?
Da li su tražili da ih bace
na zemlju, da blebeću kao sveta perad,
nabreklih očiju?

Kao što su moje, kao što su moje.
Postoji samo jedna molitva; nije to
ono na kolenima u čistoj spavaćici
na ćilimu,
Hoću ovo, hoću ono.
O, mnogo više od toga.
Nazovite to Molim. Nazovite to Milost.
Nazovite to Ne još, ne još,
dok nebo preti da se uruši
u vatru i raskomadano meso, a anđeli grakću.


3 SATA UJUTRO

vetar kipti u lišću oko
mene drveće izbacuje iz sebe noć
ptice noćne ptice ispuštaju krike u
mojim ušima kao probodena srca moje srce
zamuckuje u mojoj odeći koja leprša
telo kojim visim snaga
me napušta vetar kipti
u mome telu kida
reči stiskam
pesnice ne držim
nikakav talisman ili srebrnu pločicu pluća
mi se grče kao da se davim pozivam
vas kao svedoka da nisam počinila
nikakav zločin rođena sam rađala sam
rađam biću rođena to je
zločin koji neću
priznati lišće i vetar
drže se mene
neću se predati


6 SATI UJUTRO

Izlazi sunce, ogromno je i bukti,
više nije metafora za Boga.
Pogrešna adresa. Bila sam tamo.

Da vam kažem, vreme je relativno,
ja sam proživela milenijum.

Volela bih da kažem da mi je kosa osedela
preko noći, ali nije.
Umesto nje, srce mi je
pobelelo kao meso u vodi.

Takođe, viša sam oko tri inča.
Tako to biva kada lebdite u prostoru
i osluškujete jevanđelje
crvenih usijanih zvezda.
Tačkice beskonačnosti opsedaju mi mozak,
otkrovenje gluvoće.

Na kraju konopca
svedočim tišini.
Ne recite da sam nezahvalna.

Većina ljudi imaće samo jednu smrt.
Ja ću imati dve.


8 SATI PRE PODNE

Kada su došli da pokupe moj leš,
(otvori usta, zatvori oči)
presekli su konopac,
kad ono:
ja još živa.

Žalim slučaj, narode,
znam zakon:
ne možete me obesiti dva puta
za istu stvar. Baš fino.

Ustremila sam se na detelinu, udisala sam je,
pokazala sam im zube
opako se iskezivši.
Možete misliti kako je to primljeno.

Sada je dovoljno da ih samo pogledam
svojim nebesko plavim očima.
Vide sopstvenu zlovolju
kako zuri u njih
i podviju rep.

Pre ovoga nisam bila veštica.
Ali sada jesam.


KASNIJE

Moje telo od kože narasta i smanjuje se
oko mog istinskog tela,
nežni oreol.
Jezdim stazama i poljima
mumlajući nešto za sebe kao luda,
usta punih sočnih prideva
i purpurnih bobica.
Ljudi iz grada glavačke skaču u žbunje
sklanjajući mi se s puta.

Moja prva smrt kreće se u orbiti oko moje glave,
dvosmisleni oreol,
medaljon moga iskušenja.
Niko ne ulazi u taj krug.

Pošto sam obešena za nešto
što nikada nisam rekla,
sada mogu da kažem šta god hoću.

Svetost sija sa mojih prljavih prstiju,
jedem cveće i izmet,
dva oblika jedne iste stvari, jedem miševe
i zahvaljujem, bogohulne reči
sjaje i prašte za mnom
kao prelepi mehuri.
Bulaznim u transu,
publika su mi sove.

Publika mi je Bog.
jer ko bi me još mogao razumeti?
Ko je još bio mrtav dva puta?

Reči kuljaju iz mene,
spirale vijugavih mogućnosti.
Kosmos se odmotava iz mojih usta,
sva punoća, sva praznina.

Preveo sa engleskog Novica Petrović
Izvornik: Margaret Atwood, Eating Fire. Selected Poetry 1965-1995, Virago Press, London, 2001, str. 325-332.

Women only,
trans welcome!

"Pisati, to je postajati, ali uopće nije postajati piscem. To je postajanje nečim-drugim. Ima nekog postajanja-ženom u pisanju. Ne radi se o tome da se piše "kao" žena. Gospođa Bovary, "to sam ja" jest rečenica histeričnog prevaranta. Ni žene ne uspevaju svaki put kada se trude - pisati kao žene, u funkciji neke budućnosti žene. Žena, to nije nužno pisac, već postajanje manjinskim pisanja bilo žene bilo muškarca. Biti izdajnik svog carstva, izdajnik svog spola, svoje klase, svoje većine - kakvog bi drugog razloga za pisanje još moglo biti?" - mozga francuski intelektualni par pisaca sa pozicije bliske mojoj koju ovde razotkrivam i reflektujem. Oni shvataju ponešto, recimo da se ženi ponajpre otuđuje njeno telo, njoj govore "prestani se tako držati, nisi više djevojčica, promašeni dečak itd. Ženi se ponajprvo krade njeno postajanje da bi joj se nametnulo određenu povijest ili pretpovijest." Ali, i kod ove dvojice katkada prepoznajemo iste mitove o večno ženskom, iako elaborirano provučene kroz optiku jeretičke psihoanalize. Tako D&G mogu da primete: "Žene, naime, uopće ne drže tajnu na isti način (osim kada rekonstruiraju prevrnutu sliku muške tajne, jednu vrstu tajne iz gineceja). Muškarci im čas prigovaraju njihovi indiskreciju, njihovo brbljanje, čas nedostatak solidarnosti, izdajstvo. Pa ipak je čudno u kojoj mjeri žena može biti tajnovita, ne skrivajući ništa, pukom transparencijom, nevinošću i brzinom."
Ovde dolazim na ključno mesto, stapanje horizonata, mog i njihovog. Za koga je to ipak žena "tajnovita"? Pa, za muškatlu (muškarca). Upravo s tog mesta na kojem mu žena ostaje tajanstvena, subjekt-muškarac iskazuje svoje stanovište o postajanju ženom.
Poznato je postajanje životinjom ovog filozofsko-psihotičkog misaonog para. Postajanje je uvek kretanje i transformacija bez finaliteta i bez unapred poznatog ishoda. Moguće je postajati pacovom odn. životinjom, ženom, crncem, detetom, alil nikada postajati belcem, postajati muškarcem. Postajanje je uvek odustajanje od norme. Ali, njihova terminologija ume odvesti i na pogrešan put, zavodljiva je i zavarava (mogao bih autoironično reći "ova terminologija je kao žena" sa naše pozicije koju, bez skrhanog ega, razotkrivam): postajanje-ženom nema ničega zajedničkog sa ženama, kao što postajanje crncem nema ničeg zajedničkog sa crncima. Jer, muškarac isto kao žena može postajati ženom. Međutim, D&G (Dolče i Gabana) ne uviđaju da postajanje, u slučaju postajanja-ženom, ne može imati isti smisao za muškarca i za ženu.
Deleuze je potpuno uveren u razradi svog koncepta da D.H. Lawrence ili H. Miller mogu isto tako postajati žene kao i Virginia Woolf. Ali, njihova iskustva nisu jednako manjinska, jer iskustvo i polazište Virginie je više manjinsko od iskustva ove dvojice?
Subjekt koji pristaje da se razgradi, koji odustaje od svoje centričnosti i nije više pod pritiskom jedne epske tradicije, slabi ili meki subjekt, anti-edip, rado će preuzeti postajanje ženom koje je, sedamdesetih i osamdesetih još uvek prožeto duhom provokacije i voljom za zavođenjem, primećuje R. Iveković.

D&G ne uzimaju zapravo ženu za sagovornicu. Postajanje-ženom nije nešto što bi muškarac morao, a niti mogao, učiniti zajedno sa ženom. U tom poduhvatu ni žena nije subjekt. Ne, "prije će biti da je to izvjesna lirska i književno sjajno inspirativna figura nostalgije (muškog) subjekta koji se dezintegrira i samo-ukida u svojoj dominantnoj ulozi", sugerisala mi je, naravno, jedna žena, Rada Iveković.