Kafkina pripovetka „U kažnjeničkoj koloniji“ izmedju ostalog parabola je o pisanju. Priča , smeštena na tropsko i prilično pusto ostrvo, naseljena prognanim zatvorenicima, i dalje traje. U sredishtu je paznje „zanimljiva naprava“ nazvana „drljača“. Drljaču je konstruisao prethodni komandant kolonije, njen osnivach koji je istovremeno bio „vojnik, sudija, mehaničar, farmaceut i preduzetnik“. Rech je o aparatu za pisanje po kozi (utiskivanje greha), koji se koristi za „izvršenje kazne“ nad osuđenim kriminalcima. Kazna se sprovodi tako što oštre, vibrirajuće igle drljače urezuju prekršenu zapovest u kožu prekršioca. Krajnji ishod ovakvog postpuka uvek je smrt, ali, negde na polovini puta, „prosvetljenje se spušta čak i na one najtromijeg duha. Počinje negde oko očiju. Odatle zrači. Trenutak kada svako pada u iskušenje da i sam legne pod drljaču.“ Tokom priče, oficir koji je zadužen za održavanje i rukovanje aparatom, objašnjava, u pochetku ne bash zainteresovanom istraživaču (putniku),da su pogubljenja u prošlim vremenima pruzila priliku svim članovima kraljevstva da učestvuju u velikoj javnoj predstavi. Međutim, sa novim režimom prihvaćena je „blaga“ i navodno humana doktrina, koja ne ohrabruje korišćenje drljače. Degeneracija je uzela takvog maha da vrhovni oficir, kao poslednji „istinski vernik“ mašine, a u nameri da uveri posetioca u njenu efikasnost, odlučuje da se lichno podvrgne mučenju iglama. Podesio je „crtalo“ tako da na njegovoj koži ispiše „Budi pravičan“. Ali, mašina se otima kontroli; osamostaljuje mozda(?). Umesto smislene rečenice, Drljača silovito ispisuje besmislene žvrljotine. Rezultat nije „nesvakidašnje mučenje, koje je oficir želeo“, već „obično ubistvo“. Znachajno je napomenuti da se chitava radnja pripovetke odvija pod okomitim suncem, koje razbija misli- ne da im da se saberu.
Potresen načinom rada mašine za pisanje, istraživač odlučuje da napusti kažnjeničku koloniju. Ipak, pre odlaska želi da vidi Komandantov grob. Uz nešto teškoća, uspeva da pronađe obeležje, koji nosi zanimljiv natpis:
Ovde počiva stari Komandant. Njegovi sledbenici, koji za sada moraju ostati bezimeni, iskopali su ovaj grob i podigli ovaj spomenik. Proročanstvo kaže da će nakon određenog broja godina Komandant ustati i povesti svoje sledbenike iz ove kuće da povrate koloniju. Verujte i čekajte!
Sada već nestrpljiv da ode, istraživač pronalazi lađara, koji ga prevozi do parobroda shto čeka.
Mada se parabola završava pasusom u kojem se ladjar pojavljuje, to nije i kraj problema pisanja. Kafkina priča ukazuje na postmoderno čitanje pisanja. Tako, recimo, Derrida kaže da je „pisac lađar i da je signifikacija njegovog odredišta uvek liminalna.“
Post je objavljen 23.05.2007. u 00:21 sati.