mrachni katuni i nesavremena razmatranja

izvinite, a zbog chega je bitno to "tko je zapalio shibicu na lokvu benzina"?

hocu reci, naravno da je bitno, ali se mora zakopati mnogo dublje, ispod josh ne sasvim zarasle pokorice poslednjih oruzanih obrachuna iz 90-ih: ne bi li stekli uvid, i samim tim, bolje shvatanje povijesne balkanske septichke jame , te izashli na kraj sa grozomornim posledicama juznoslovenkog ujedinjenja, zasnovanom na laznom trijumfu iz 1918 (iako je programatski zahtev za proshirenjem bilo kakve- trijalistichke, unionistichke, centralistichke, madzaronske, hrvatske, juznoslovenske- slobode nosio u sebi kakvu-takvu formulu za samoodredjenje naroda ( i ona je nesumnjivoegzistirala), pa kada je vec postajala, po Hegelu, nije bila glupa, jer je inache, dakako, ne bi ni bilo, ipak je to ujedinjenje, sad se jasno vidi, bilo fatalno, sa dalekoseznim i, izgleda,neotklonjivim posledicama. iz toga se da zakljuchiti: ljudi nisu stvoreni za to da budu narod, i da onda kao narod , ta amorfna himerichna masa, odluchuju o bilo chemu. kao Srbin ili Hrvat se ne radja- njima se postaje).

jugloslovenska ideja sazreva u eri malogradjanskih integracija iz 80-ih. godina 19.veka. jugoslAvenstvo u hrvatskoj stvorilo je kvazinaprednu legendu o bogatoj kulturnoj proshlosti nashih naroda, i tu je pochelo ono fatalno malogradjansko skretanje sa puta neposredne stvarnosti> u romantichne iluzije o Djakovu, o Unifikaciji Crkava i o Solovjovu. glavni razlog za to skretanje su elementi straha pred propashcu, ochaja nad otvorenim pangermanskim, panaustrijskim, madzarskim i italijanskim opasnostima, uvek spremnih da progutaju vashu "bioloshku supstanciju". na drugoj strani Dunava u to vreme imamo pijemontistichku, obrenovicesvku Srbiju- samu po sebi slabu seljachku i zaostalu zemlju, simboliziranu biografijom Djure Jakshica, slomom Laze Kostica, prvo begom i onda jalovom smrcu Sterijinom u Vrshcu, tragichnom smrcu mladica Svetozara Markovica, opusom Vojislava Ilica, kome je jedini ideal bio da postane direktor drzavne shtamparije! JJ Zmaj je zaludno moljakao za srpsko (srbijasnsko) drzavljanstvo, Svetotozar Miletic poludeo, a sve biografije od Pere Todorovica pa do radiklaskih prvaka (Pashicevih)- > od beogradskih kazamata pod Aleksandrom Kardjordjevicem 1848.> do stradanja Vuka i Domanovica "Stradije", samo su ilustracije za insufijsenciju obrenovicevske Srbije. ona je do danas opstala, ta sushichavost na drzvanom nivou, neodgovornost i to je za vas evidentno, a za srbe bolno bezizgledno. imamo dakle dva naroda koji iz ochajanja siromashtva padaju jedan drugom u zagrljaj, misleci kako ce se time nekim chudom izvuci iz bede- shto je delimichno i bio sluchaj- ali, ochigledno nedovoljno. u svakom sluchaju, vama - hrvatima, postojanje ovakve srbije pada kec na deset- ali karta je kurva, ne zaboravi. slaba vam je to uteha- srbija. chak i ovakva srbija, losha da je teshko zamislivo da moze biti gora, manje je periferna i lishena znachaja u svetskim kulturnim i ljudskim tokovima od hrvatske. i ja mislim da vas to najvishe jebe, i da se zbog toga najvishe durite i strovaljujete mrznjom preko srba. shto je gore od resantimana "pravednih domobrana".

vratimo se natrag i pogledajmo (?)kako se iskreni osecaji pozitivnog uzbudjenja nad ujedinjenjenjem pretvaraju u svoju vlastitu negaciju: kako od osecanja ponizenja nastaje osecaj mrznje, i kako se na negativan pritisak gluposti i nasilja odgovara josh glupljom i i mrachnijom mrznjom? kako slepe snage stihijski rastu u demonskom geometrijskom progresu, (da bi nekoliko puta bile privremeno potisnute, skrivene, ugushene- i s vremenom explodiraju kao kuzni chir); kako ovi fetishizmi postaju u rukama "rodoljuba-profesionalaca" sredstvom zarade, kako varalice, lazljivci i sharlatani igraju uloge narodnih vozdova, kako se iz ozbiljnih stvari oko "patriotizma" radja retorika gluposti i kriminala, kako pojam "domovine" klizi sve desnije, kako se iz osecaja resantimana radja konrarevolucija, o tome nam slikovito prichaju chavke nad truplima i gavrani na patriotsko-nacionalistichkim bojishtima balkanskim, preko kojih su prohujale tolike izgubljene bitke.

ako zelimo da shvatimo i delimichno raskrinkamo odgovorne za sve shto se na Balkanu desilo po Gabrijelovom principu (od Gavrila Pricipa) moracemo da zakopamo mnogo dublje nego shto to ovde sada chinite, everything must go. kraj 19. veka, recimo, odluchujuce utiche na nemili ishod (godine raspleta-sic!) od 100 godina kasnije i chvrsto drzim da je za razumevanje "kako je sve ovo danas moguce?" zahvalnije baviti se upoznavanjem gorepomenutog, kako ce se kasnije videti-sudbonosnog perioda prevrata u svesti naroda, njegovog samo-odredjenja i -shvatanja, sa ovih, nashih ukletoneobichnih prostora.

izvinite na duzini ovog osvrta, ali jednostavno o ovim stvarima se ne moze govoriti kratko, tj. shturo.