morsky blog

Jutros zakasnili u školu i na posao u očekivanju nevere.
Spremili se mi na vrime, ja i moja dica, oboružali se kišobranima, kad zove brižan tata da će doći prebaciti nas autom.
Najprije smo se čekali 15 minuta. Iza kantuna. I onda smo 500 metara zračne linije prelazili drugih 15 minuta.
To ti je kad oćeš kruha preko pogače. Voziti se umisto pješačiti.
A, dobro, nije se ni smočiti baš cool.
Ali otkada sam pročitala uputstva o ponašanju po kiši u Nacional Geographicu Junioru, nema straha. Piše, naime, da se onaj koji po kiši trči smoči četiri puta više nego onaj koji hoda. Pa ću odsad ići što sporije, pa se neću ni smočiti. Tako kaže fizika, pa da vidim tu kišu koja će me smočiti.
Jedino su mi cipele problem. Godinama tražim neke koje ne propuštaju. I ne mogu ih naći. Možda zato što se u potragu uputim svaku jesen po deset minuta. Pa mi dosadi tražiti.

Baš mi je nekako šugavo jutro bez faca koje viđam svako jutro. Oni polu-znanci kojima nakon nekog vremena počinjete kimati glavom i upućivati osmjeh. Meni je odmah dobro jutro kad mi se tako neko, još onako pospan, nasmješi. A nismo se nikad upoznali. Ustvari, osmijeh mi poklanja.
Fali mi crkva kraj koje svako jutro prolazim i dotaknem joj kamen, da mi i ona poželi dobar dan. To mi dođe ko jutarnji blagoslov.

Na rivi prizor od kojeg zastaje dah.
Dolazi nevolja sa zapada.
Obično dolaze s istoka, ali nije nam ni zapad izgleda više naklonjen.



Jesen je definitivno zavladala.
_______________________