Čitam jutros članak u novinama. Govori o jednom od ovih silnih požara, o čemu bi drugom. O onom koji je na sreću konačno ugašen, nadamo se. Na jednom našem zadarskom otoku, malom i opustjelom Rivnju. Nije bio baš medijski eksponiran jer je u isto vrime gorila Šolta, veća i naseljenija. Ali, bilo je jednako dramatično. Drama u minijaturi.
Članak je napisala novinarka rođena na Rivnju koja je požar vrlo emotivno opisala. Suze su mi potekle pri opisu širenja vatre na groblje. A vode nema...
Valjda sam se tako rascmoljila jer od sinoć gori u mom zavičaju. Na mom otoku. Koji se do neki dan tresao. Što je sljedeće? Vulkan da se otvori negdi u Kornatima?
Naslov sam posudila iz Slobodne Dalmacije. Starac sa Šolte tom je rečenicom teatralno izrazio svoj bis i ogorčenost. (Podsjetio me na moju nonu koja je klela kradljivce njenih dragocjenih limuna: Dabogda sve što ukrali na medicine potrošili!)
Bila sam na fešti (fešta punog miseca) na zadarskoj rivi. Veselje, gužva, dobra spiza, klape pivale da ti mozak stane, Dalmacija u punom sjaju i raskoši, vol se peka ka u staro doba HDZ-a, narodne nošnje, razdragani turisti naši dragi, od sve domaće spize najdraži im kukuruzi, svega ima, lipo...
A u mom grlu nešto grebe. Gledam prema moru i preko sedam gora i preko sedam mora vidi se crveno nebo. Bože mili, kolika je ta vatra kad se vidi tako daleko...
Pusti su požari oko nas. Gore tolika sela i polja u zadarskom zaleđu, gorila je okolica Šibenika, Trogira, Splita i Dubrovnika, gori moćni Velebit, gori čak i u Istri, di ne gori...
Ali otoci...Škoji moji...
Čini mi se, kad gori otok, kao što je sve na otoku drugačije, i vatra je tamo drugačija. Dramatičnija, proždrljivija, nepristupačnija...Strašnija. Nije vatra nego oganj. Moćna rič.
Valjda zbog svoje izoliranosti, otok svaku nesreću teže proživljava i podnosi. Ko da je hipersenzibilan.
Tamo je sve nekako intenzivnije, na malom uzorku sve je tako uočljivo...
Pogled iz mora je spektakularan. Vatra proždire golet, kamen i smilje. Borove. Kržljavo grmlje.
Ali samo otočani znaju da se u toj goleti skrivaju njihove masline, smokve, vinogradi. Njihovo blago. Otrcano i banalno, ali moram to tako reći, ne znam drukčije. To su njihovi "teški trudi". Nije bilo teške mehanizacije da iskrči ta mala polja. Sve su to napravile vridne ruke naših nonića i nonica. Da bi poteklo ulje i vino, zemlja se natapala znojem. Maslina, sveto stablo škrte zemlje, rasla je uporno i tvrdoglavo ka živi spomenik njihovog truda.
U hladu stoljetnih čempresa, ispod zvonika Kraljice mora oni se sada odmaraju. Vide li vatru koja sve proždire? Remeti li njihov vječni mir? Možda i ne. Ali nas duša boli. I u njihovo ime.
(Malo me sram kako sam patetična, ali eto...U takvom sam filmu.)
A voda... Poluprazne gušterne vape za kišom. I dan danas, u doba kad svaka otočka kuća ima PC, DVD, MP3, itd., rustikalne talijanske keramičke pločice u kupatilu, mikrovalnu u kuhinji i satelitsku antenu na krovu, voda je cijenjena roba. Skupocjena.
Stara Nazorova priča "Voda" o dolasku vodonosca na otok izmučen višemjesečnom sušom još je aktualna na nekim malim školjima.
Na Rivnju su gasili sićima s vodom iz gusterni. Sa dna.
A kanaderi, naši heroji, još malo pa ćemo ih opjevati u narodnim pjesmama... Sanjamo ih, ispredamo priče i legende, vapimo za njima...
A četiri kanadera ne mogu biti na šest požarišta. Rivanj je strpljivo čekao svoje spasitelje. I stigli su, čim su mogli. Jer i Šolta je vapila. Velebit.
A moj otok zapalio se noću. Po jakoj buri.
Kanaderi noću ne lete.
A bura puše ko da je o Božiću...Grmi, sijeva, a kiše nema, pa nema...
Smiluje se nebo i malo prokaplje...Nije dosta, daj još! Sorry, nema više. Basta.
Sidin na rivi i zurim u crveni mrak.
Oko mene fešta.
U meni strah.
