Ovdi trese, na jugo gori...Što nas još čeka?
Samo sam čekala kad će početi.
Lani nije bilo nešto požara po Dalmaciji. Ustvari, kad bolje razmislim, nije već par godina bilo baš vatreno. Srećom.
Valjda nije bilo ovako vruće.
A sad nas krenulo. Metković, okolica Dubrovnika, prekjučer Trogir, jučer kod Primoštena, pa otok Žut u Kornatima, ovima bliže meni. Primiču se. Dolaze.
Brod je dokumentirao svoj požar. Poslika ga je. Nije mi baš bilo drago ono vidit...
Zvala sam frendicu u Šibenik, njeni starci imaju kuću na Bilu, kaže da je bilo gusto. Evakuirali su se. A prije par godina gorila je druga strana vale di joj muževi imaju kuću. Ludilo.
Kanaderi ne znaju di će prije. Ona dva koja rade.
A naša vlada kupuje oklopna vozila. Tenkove. Pa će s njima gasit požare po Slavoniji.
Ali bolje i to nego da kupuju helikoptere. Neispravne.
A kanaderi su užasno skupi. I njihovi piloti. I oni iz Kanade što ih dođu obučavat.
Moš misliti.
Ja baš nisam pristalica teorije da su svi ti požari podmetnuti. Ili teorije piromana, mislim da je to vrlo rijetka bolest. Ne znam, možda sam naivna. Znam da ima svakojakih (ne)ljudi. Ali puno puta uvjerila sam se da požare ljudi naprave potpuno nenamjerno. Iz gluposti. Svi su uvjereni da njima neće pobići. Ne mogu to razumit. Ne mogu i ne mogu. Što imaš po ovom zvizdanu čistit masline, palit kupine, peći roštilje na otvorenom, sve takve pizdarije.
Druga vrsta požara su oni od čikova iz auta. Neki namjerno, a neki i nenamjerno (što im ništa ne olakšava krivnju). To isto ne kužin. Ti su isto bolesni u glavu.
Ima i požara koje pošalje viša sila. Suhe nevere. Gromovi pucaju, kiša nema. Takvi su kod nas česti.
Pa imam jednu molbu Bogu. Daj Bože pameti blesavima da se ne igraju vatrom, daj opreznosti neopreznima, i daj snage i sriće gasiteljima.
I nemoj nam slati gromove. Dosta nam je i naših bedastoća.
I nemoj nas više tresti, molim te.
Meni je dovoljno. Svatila sam.
Sad sam se nečega sitila. Nečega ružnoga.
1991. god. počelo prašit po Šibeniku. Nazoven ja istu ovu frendicu. Što si, kako si, vidim po televiziji neki problemi tamo kod vas. E, imala sam što čuti. Pa vako nam je, pa nako nam je. Pa puca, pa praši, pa avioni, pa skloništa (što je to?), pa opće ludilo. Ja slušam i zgražam se. Razumin ja riči, ali ne razumin kontekst. Ne mogu se uživit. Ža mi je nje i svih Šibenčana ka braće, ali ne "doživljavam".
E pa nisam tribala puno čekati da "doživim". Na ubrzanom tečaju brzo sam skužila o čemu je to ona pričala. I to još puno gore. Sve ono što mi je ona opisala, pa još bez struje i vode i s malim ditetom...Nije se toga lipo sititi.
A zašto sad mislim na to?
Pa moja N. mi je tako lipo sad opisala požar. A sve mi se nešto primiču...
Ali neću unaprid paničariti.
A kažu metereolozi da će malo olakšat vrime. Ma ne vidim ja da se nešto događa. Samo je okrenulo jugo pa je još gore...
Ali lako za to.
