... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Tri godine ... već tri godine nima nji dvanajst.
Nji dvanajst ča nisu gledali oćedu li poć oli ne, vengo su išli gasit neka je gorilo „samo malo trave koju nije ni trebalo gasiti“.
Kraj citata.
Nije me briga čijega.
Jer nji nima.
I ne zna se još, ni posli tri godine, ZAŠTO!
Reka je Frane, jedini ča je priživija, da ne viruje da od malo trave do gnjata more nji trinajst izgorit. Eto, on se škapula. Koliko-toliko ... makar će i on nosit friže još pusti godin.
I na tilu i na duši.
Svi se pitaju ZAŠTO? KAKO?
Odgovora nima, ni poslin tri lita ...
Nji dvanajst nima.
Zanamisto nji je dvanajst križi, na mistu di su poginili.
Ča su in zgradili njiovi suborci.
Iz cile Rvacke!
Suborci u vičnome ratu kontra plamene beštije ...
Koji traje još uvik, i trajaće dokle je čovika ...
Sitimo se, judi, malo češće nji, i njiove žrtve.
A ne samo na današnji dan ...
I nemojmo nikad, nikad zaboravit ...
Da nan je ti dan. 30. kolovoza 2007. godine dragi Bog vazeja sebi dvanajst naše dice, dvanajst vatrogasni apoštoli ... a ostavija nan je Franu, da poživi dugo, i da nan, nadamo se, jednoga dana priča kako je bilo. I ko je na toj „Posljednjoj večeri“ poljubija Isusa ...
Mašograd, ka umjetničko ime za Kaštel Sućurac, je ipak novijega datuma. Bar koliko mene pamćenje služi, i koliko san čita o povisti našega maloga mista. A jema san koga pitat, fala Bogu, starije i pametnije od sebe koji su u svoje vrime i čeprkali okolo crikvice sv. Jurja u po Kozjaka.
E, one male crikvice, u podan planinarskoga doma, koja je još u stara doba bila moneta za potkusurivanje, i objekat slavne Trpimirove darovnice.
Obnovljena i ušminkana crkvica sv. Jurja
One u kojoj se prvi put, izrijekom, spominje ime „Hrvat“, kad je gorispomenuti Trpimir poklonija rečenu crikvicu splitskome nadbiskupu, ili je bija biskup, ne razumin se u te titule.
Skupa sa pripadajućin kmetovima, naravno. Mojin dalekin precima, sa materine strane ...
To je u ono doba bilo politički korektno, nešto ka danas koalicija, izgubiš izbore, pa koaliraš sa ovin, sa onin, i na kraju si na vlasti, a svi se kunu da nisu dali njanci glasa za tebe.
To je bilo ... odavno. Koliko davno? Paaaa, recimo da su u ta doba na Kaptolu i Gradecu pasle ovčice, ili možda neka stoka malo krupnijega zuba.
A u Ogorju je bilo samo zmija, oli nije bilo ni nji ...
Da smo mi npr. Slovenci, da ne rečen Japanci, ali nismo ... odavna bi bili kapitalizirali te povjesne činjenice, zgradili bi put do gori, dva tri hotela za goste, i prodavali ulaznice, skupa sa suvenirima odljevka Trpimirove darovnice. I cilo bi misto živilo od tega ... A ovako, da se ne spomene sa dvi rečenice u povjesnin knjigan, i da profešur Tiho Rajčić dici u skuli ne puni glavu sa otin, ne bi niko ni zna za nju. Nama je bitnije zajebat bližnjega svoga, bitnije vengo učinit ča na dobrobit mista, pa makar mi sami ne jemali nikakove koristi od otega ...
Daleko san skrenija sa ovin uvodon ... tija san samo reč da smo se mi, ka ono Sućurani, uvik, bar okad ja znan za sebe, držali malo drugovačiji. Kad bi išli na zapad, rekli bi da gremo u Kaštila. Ka da je Sućurac u Makarskoj.
Ali, bilo drago dušmanima i neistomišljenjicima ili ne, uvik smo se pomalo razlikovali od ostatka Kaštili.
Još davno, pri rata, umra je zadnji čovik ča je živija isključivo od poljoprivrede. Dobro oli loše, tija-ne tija, industrija je bila forte u naše misto. Nije da naš svit nije odija u polje, jema i dan danas vridni težakov u selu, ali u popodnevne ure. Ujutro u fabriku, Partizan, Jugovinil, oli u koju sitniju okolo ... a popodne u polje. Vinograd, najčešće, i malo fruti i verdure, jerbo masline nisu rađale dokle nije udunilo klorni pogon u Jugovinila. Još prin rata ...
A kod toliko različitoga načina života, morale su se ispoljit i određene razlike u jeziku. Slengu. Narječju. Kako li se to sve ne nazivlje.
Iz cile priče iskače rič MAŠO.
Zli jezici, naročito iz Dioklecijanove vikendice, pokušali su podmistit kukavičje jaje da ta besida vuče porijeklo iz one bosanske „Mašalah“ ... ali, unatoč određenin, malin, sličnostima, tvrdin da je sama genealogija beside skroz naskroz autohtona. Domaća.
A odgovara, otprilike, maglovito, onome ča bi Viktor, Boris i ostala ekipa iz Ferala danas napisali „... pun kua i osansto...“.
Eto vidite, koliko smo mi bili praktičniji. Cilu rečnicu Feralove provenijencije mi smo smistili u samo jednu besidu. Koju su, opet Splićani, provavali, naravno bezuspješno, kopirat i pinkicu iskrivit, pretvarajuć je u „MASU“ ... Ka ono, MASU si lud, MASU je dobro ... Ali, pokazalo se, ka i svaka kopija, brzo izblidi i još brže nestane iz lingvističkoga prostora. Tako da se još ritko čuje čak i po najzadrtijin splitskin kaletan.
Kad u Sućurcu rečeš MAŠO, isto ka da si napisa polak sastava za domaći rad. Osnovno značenje beside je „ogromna količina nečega“ ... i zavisno od situacije, konteksta, izvornoga govornika ili onega koji se samo takvin oće prikazat, more poprimit mali milijun različiti značenja. Više nego na koliko se u „Nadalini“ jaja moredu načini spravljat.
Besida ka besida, tinjala je godinan, okad ja znan za sebe ... a nije mi baš petnajst.
Da bi krajen sedandeseti i početkon osandeseti godin, kako je stasa i rasta broj korisnika, prišla i u malo širu upotrebu.
Legenda kaže da je jednom davno, u tridesetsedmi, na početnoj stanici u Splitu, u Sukoišanskoj, Striže uša i seja na prvo misto. Na upit kondutera: Dokle, pajdo! Reka je, za sebe i kompanja koji se vraća sa njin iz Grada: „Daj mi dvi karte do Mašograda!“
Mašograd, sa ponistre na petome katu „bele zgrade“
Tako kaže legenda, ne znan je li istina, ali je lipo čut!
Dalje je sve išlo ka na filmu. Dolazile su i odlazile uzrečice i „one lineri“ u govornu upotrebu kod nas ... eto, sad mi pada napamet ono „molaj me“ ... ili “asti rilo, asti ticalo“ ... Ali MAŠO je ostalo i trajalo, ka i crikvica Sv. Jure, koju smo spomenili na početku.
Najbitnije je da su i mlađe generacije, koje po defaultu uvik tiraju svoje, prihvatile besidu MAŠO i obogatile je novin značenjima.
Posli puno godin, pokrenut je opet školski list naše pučke skule Kneza Mislava.
Bija je raspisan natječaj za ime lista. Premoćno je izabrano ime Mašopis.
Amaterska udruga liti već godinan organizira dičji festival. Pogodite kako se zove. Mašofest.
Kako se zove utrka kareti na balinjere ...
Tradicionalna utrka kareti na balinjere, na sv. Stipana, Mašograd ...
... evo već pet godin organizirana na sv. Stipana (za neupućene, 26. prosinca): MAŠOkarić.
I na kraju, ali ne i najmanje bitno. Kako se drukčije moga zvat naš list o' maškar, utemeljen 2001. godine, nego Mašogadur, jer, po definiciji, glavni mu je posal da sve mašo gadi.
Znale su naše maškare i po Splitu nagrade osvajat ... ka i ove godine
Mašo ovako, ili mašo onako, i pokojna legenda, kroničar Dalmacije, Miljenko Smoje, skupa sa ekipon „Maloga mista“ pripozna je posebnost našega mista, pa je sami početak prve epizode serije ...
.... smistija na potez od Peškarije, priko Mula, pa do podan Podvorja ... Koje je teško danas i pripoznat, jerbo se puno tega zgradilo i prominilo. Ipak je to bija kraj šezdeseti i početak sedandeseti godin, prošlega stoljeća. Isto ka ča bi sad malo svita pripoznalo ovu balaturu ...
... odma do ulaza u caffe bar „Roko“, di je pokojni Ive Marjanović, u svojstvu dušebrižnika Maloga mista, don Karmela, izgovorija onu legendarnu rečenicu „... koze i jarce si mi da, koze i jarce ti vraćan ...“ ka njegov komentar na događanja u zadnjoj pridratnoj epizodi, nazvanoj „Sodoma i Gomora“.
Sodoma i Gomora baš i nismo, ali da smo kroz povist ovancavali i priko mire, jesmo ... jerbo, da smo malo bolje sriće, ne bi nan potaracali crikvu, i to priko nediljne mise, onega rata, kad je bila puna svita. Za ne falit, to su nan bili saveznici. Kraj vaki prijatelji, neprijateji nan nisu bili ni potribni.
I za kraj, MAŠO mi je drago da san uspija sročit ovi članak, i tako bar mali djelić vratit duga mome mistu. Kako duga?
Pa svi nas je odgajala mater i otac, malo i škola, ali svi mi, isto tako, bilo nan drago oli ne, nosimo timbar našega mista. I na temu fala, mome mistu, ča san izaša vaki kaki jesan.
Zdravi mi i MAŠO veseli bili!
Jutros me je, zanamisto budilice, probudilo jato kanaderi u niskome letu. Cila Kaštila su u dimu, a počelo je gorit od Ninčevići, tj. od Voljaka.
Jedini komadić Kozjaka koji nije gorija ODAVNO!
Naš stari sućurački Gaj.
Ajme a ja blesirane noge, moran gledat izdaleka. Jer ako gren gasit pa se iskrenen, tribaće in helikopter da me dignedu. A sigurno je da in je potribitiji za škropit sa moren odozgara nego da se bavidu pizdarijama.
Svejedno, muka mi je. Osjećan ništo u želucu ... neeeee, nisu to oni jubavni "leptirići" ... naprotiv, to je grinta i genetski da ne rečen geografski uvjetovana reakcija karakteristična za nas iz Mašograda, kad se god vatra približi Gaju.
Moraću poć bar malo bliže, valjda mogu ča korisno napravit ...
A dotle, morete malo više vidit OVOD ...
@iskreni, @iskreni, sritan ti rođendan, ali, kako je @acivi napisa, nisi mora OVOLIKE gradele učinit ;)
Zadnja informacija (12:20) požar lokaliziran ...
Nažalost, moran ovako počet tekst, ni ovi put nisan moga dovuć guzicu do Poljuda. Još osjećan posljedice preboljene anorexije, reka bi mi Hajdukov likar dr. Fabjan Čukelj da san izgubljen za ovu sezonu. Noga mi je u pašican, još se oporavljan i bilo bi krajnje nepametno stat na noge par uri ... pa kasnije plakat.
I kad su bez mene onako igrali, zamislite ča bi bilo da san još i ja bija tamo.
Nije to prošlo skroz bez mene, bar san timbra kartelu na Mulu u naše malo misto kad se ekipa uputila na Poljud.
photo by @iskreni
Ako ne ništa, nije in bilo gužve puten, a i lakše in se bilo parkirat.
I fala najlipša @iskrenome ča je videjon i slikon dokumentira odlazak dobro raspoložene ekipe priko mora do Poljuda.
Ča i nije niko posebno čudo, znalo se pri, u mlađin danima, potegnit i dalje ...
Varaždin, Varteks Hajduk, 2001.
Rijeka, Hajduk:Panathinaikos, 1997.
Da ne spominjen starije generacije, naše prethodnike ... ča nažalost niman dokumentirano ... još
A ne triba napominjat da nas je bilo po kaučima, katrigan, po kuvertan, i u makinji, a bome i po podu, all over the world ...
Kunac i Neven, ove godine ...
Ništa ča već nisan vidija i do sad.
Ali jema jedna stvar, ča još nisan doživija. Ni uživo, a ni na TV ... okad su na Poljudu same katrige.
A to je PUN PUNCAT POLJUD!
Kako nije bilo njiovi drukeri, proda se i jug, di su inače, zatvoreni u čibi, protivnički navijači. Skupa sa kvarat zapada, koji se naslanja na jug, ka tampon zona. Sve! Tuto kompleto!
E, to me je oborilo sa kauča i natiralo suzu na oko ...
Papirić na donjoj slici, nažalost, nije moj ...
Karta by Žana
... i zahvaljujen kolegici na ljubazno ustupljenome papiriću za skeniranje i upotpunjavanje cile priče.
Koja je te večeri, 19. kolovoza 2010. godine parila ka najlipša ispričana bajka. Rapsodija u bilome. Da mi oprosti Gershwin ča ga parafraziran. Čak ni Sušec jr. nije iritantno djelova ka komentator, ka inače, valjda zato ča su paralelno njegovi dečki pomeli Mađare i brez bana Jelačića.
Nije mi smetalo ča bi Vinka stalno dolazila protestirat da se ne deren, nema ona pojma koliko san se suzdržava da ne urlan cilo vrime ... blaženi stadion ...
Sve je to lipo sročeno u ovome komadiću videja, ča su ga žvelti montažeri HTV-a, pod dirigentskon palicon bivšega košarkaša Omašića, inače Sinjanina, inžinjali odma poslin utakmice. Ili dokle je još i trajala ...
Pravi pravcati hepiend ... i neka bude za nedilju dan ča bude, pirija, bukara, bačva, šijun ... samo da prođemo dalje.
Nije ni od staroga Makijavelija sin bija lud ... cilj UVIK opravdaje sredstvo!
Zdravi i veseli bili!
Nije mi palo ništa napamet. Mislin za naslov ... ali stvarno ne znan kako bi objasnija moje stanje u zadnji desetak dana. Možda samo ka „Bad luck“ u nastavcima ...
Silon prilika, nismo nigdi bili na godišnji.
Zakonita i ja smo, gle čuda, uspili dobit u isto vrime godišnji. Cile dvi nedilje. Nemojte se smijat. Nismo još počeli preferirat angriz (rižu, za sjevernjake) u ishrani, pa da nas je sramota ić na godišnji duže od tri dana.
Nego je tribalo sedan godin da nan se konstelacije zvizda poklope i da gremo na GO (Zasluženi?) u isto vrime.
Sve smo isplanirali, poć negdi na par dana, isključit mobitele, i malo se okupat bez obveze, bilo di, kad bi na Barbarincu bija apartman, bija bi ga uzeja ... na Mrduji, whatever ... Šolta je bila najrealnija kombinacija. Uglavnom, negdi u krugu sto kilometri ...
Ali, prst sudbine, majka priroda ili neko treći je umiša svoje prste.
Mi dvoje na GO, a Vinka na bolovanje.
Jema skoro evo misec dan da nije bila u vrtić.
Prid kraj šestoga san učinija sve pretrage sa njon, bija kod doktorice za angine, sve ok, sve krasno, sve pet, nije prošlo ni dvi šetemane (sedmice, za sjevernjake) a počela je kašljat. Skoro da još kašlje. Sporadično, naravno. Antibiotici. Ljekovi. Beštimje. To ka ja, ne Vinka, naravno
Nima sunca, nima mora ...
Opet sve pretrage. Opet kod specijaliste. Bris grla i nosa uredan. Krvna slika i mokraća isto tako. Kaže specijalac, pardon specijalista, neki virus ...
To se može izličit samo na filmu. Loše holivudske B-produkcije. To nije reka dotur, to san reka ja ...
Plači, voljena zemljo ...
Ajde, pribrodili smo i to. GO se bliži kraju ... triba san ovi ponediljak počet radit. I Zakonita također. I Vinka u vrtić ... Ali opet ti dosadni prst sudbine.
Zakonita je malo pala na stalaže sa škrovadama (tavama za kolače, za sjevernjake) na poslu. Ajde po nju, na Hitnu, snimanje ... Odlično je ispala na slici, reka san jon ... ne znan zašto me je poslala u materinu.
Puna je modric. Ali sad bar jeman crno na bilo da nisan ja kriv
Ajde, dobro je prošla. I onda, cukar na kraju ... još dok san Zakonitu vodija po Hitnoj i snimanjima ... malo mi se ka činilo da je mi je se kal (kurje oko, za sjevernjake) na stopalu, malo oteja kontroli.
Ali ajde, proće, proće ... ma ne gre bolje ... i ovu nedilju, osmi osmoga (opet neki glupi datum za homoseksualce!) fibra mi je počela skakat ... 37, 38, i nisan čeka dalje, odo ja pomalo do Mašograda, zamolija prijatelja za prijevoz do Hitne, i naravno, doktor me je malo izasra, opet naravno, sa pravom, kako se odnosin prema nogama, zdravlju, očistilo mi ča je tribalo očistit, i doma.
Doša san, cili satraven, popija ljekove ča mi je dalo, i da ću poć u krpe ... a ono svrbež, ka da se nedilju dan nisan opra, fleke po meni ... trk nazad na popravni, na Hitnu. Alergija na antibiotik, inekcija ... doma mirovat ...
E, tu smo ... došli do inspiracije za naslov.
Mirovanje. Kako to krasno zvuči! Prekrasno. Ja ne bi moga nikad radit u starome Rimu ... ono, ležiš cilo vrime, sve ti nešto donose ...
Prigleda san sve programe od MAXtv-a. One ča su titlovani i one ča nisu. Skoro da san i BabyTV gleda. Vinki ništa nije bilo jasno. Ajde, nisan baš prigleda sve filmove ča i jeman ... toliki laživac opet nisan ... ali san nonstop na Internetu. Portal ovi, portal oni ....
Pa onda ujutro opet pročitan u novine ono ča san sinoć čita na tome_i_tome_portalu ...
Ajme, koliko san sprovodi propustija. Nemojte mi se smijat. U mome je mistu običaj da barenko jedan iz kuće gre na sprovod. Barenko se žalovat.
Blaženo pridinternetsko doba.
Blaženo pridmobitelsko doba.
Mrzija san mobitele iz palca prsta na nozi, a sad šetan okolo su dva, ka ortodoksni Hercegovanac iz viceva o mobitelima, početkom rata ...
Blaženo vrime kad smo jemali samo jedan program, ajde, eventualno dva ...
Blaženo vrime kad smo se morali verat po Kozjaku za uvatit koji strani program ...
Blaženo doba bez videja, i bez DVD-a i bez DIVX-a i bez ....
A ča ću van poć govorit ... fali mi oni moji PET dan brzinskoga GO-a, koji san planira cilu godinu, skupa sa Vinkicon i Zakoniton, i od kojega san tako naprasno, višon silon, mora odustat
Fali mi ova naša fešta od maškar, 13. osmoga (petak!) na koju san se tako sa gušton sprema poć!
Da ne ispadne da se nisan nigdi maka, cili godišnji ... jesan, jesan ... nije se iz ništa stvorila ona brojka na kilometarsatu novoga bolida di piše 2000 ... ali jednodnevni, odnosno jednopopodnevni izlet do Šibenika ...
... ili otkrivanje izložbe modela starih jedrenjaka, na moje veliko iznenađenje, u srcu Dalmatinske Zagore, u Sinju, oni petak užežin Alke ča ga je puno nji spojilo a ja mora poć radit ... pa me tokalo poć u Sinj po karte za šefove ... a isprid zgrade alka-marketinga, naletin na ovo ...
... ili možda pokušaj udomljavanja gladne beštije, nakon upornoga mjaukanja od strane iste ...
... koja se ni nakon par dana ostavljanja pijatića sa mlikon više nije pojavila ...
Sve je to lipo, ali to nije GODIŠNJI ODMOR!
Spasi me ovo bokun bloga, di mogu koju besidu napisat, i to sa vama podilit ...
I sad mi je napokon jasna ona stara, mislin židovska poslovica:
Bože, daj nan zdravlja, a sve ostalo ćemo kupit!
Zdravi i veseli bili!
Update (14. 08. 2010.):
Vidin po izvješću nazočnih blogera/snimatelja/izvjestitelja (@iskreni, izmrči ča ti ne odgovara) da je bilo lipo, a Bože moj, a kako bi drugovačije i moglo bit na litnjoj fešti od Mašogradski Maškar.
Sad se još više grizen ča nisan moga poć
Valjda ću drugi put bit bolje sriće ... sa zdravljen, najprije.
Apropo zdravlja, javilo mi se Zlato Mamino emajlon iz Paname, i svečano mi predalo štafetu, jer, kaže, po ovome postu, da se ja odsad moran zvat Zlato Mamino, jerbo po ljekovima, antibioticima i posjetima likaru više bacan na mater, nego on ...
P.S. Danas sam gren na previjanje ... i vodin Vinku sa sobon, naravno!
Na današnji dan, pri petnajst godišći, sa Velebita, Dinare i ča ti ga ja znan odakle sve još sneveralo je i punila je bura koja je otpuvala sve one ča in ovod nije bilo misto.
Puno je mladi duš onda partilo ...
I slava in!!!
I neka in je laka hrvatska gruda, ča su je toliko volili, i za koju su dali ono ča najviše vridi – svoj život.
To su činjenice. Teške i istinite. Koje se ne dadu nikakvon dnevnopolitičkon izjavon, gumicon, domestoson oli mister muskulon izbrisat iz povisti.
A za sve ono ča se dogodilo u te dane, oli poslin, ne znan ča bi još doda a da nisan napisa lani oli pridlani ...
Bili su to zapravo DANI PONOSA I SLAVE ...
Ali ovako sa vrimenske distance, ispalo je da su to itekako bili i dani naivnoga idealizma ...
Od aktera one legendarne slike ispod bandire na kninskoj tvrđavi, sve je manje aktera još aktivno. Neki su u vječnim lovištima, silom prirode ili vlastitog načina života, neki su marginalizirani svojom ili tuđom voljom, neki su u Haagu, ispaštajući tuđe grijehe ...
Moja mala principessa Vinka danas jema skoro šest i po godin, a da mi postavi kakovo pitanje o događajima u ona doba, ne znan ča bi joj reka. Jer ni ja nike stvari ne razumin ...
Jesmo li stvarno toliko prokleta nacija?
Jesmo li se stvarno itali stinjan u Onega Gori pa nas sad na neki način kažnjava?
Dokle ovako i jema li i di je ovome kraj?
Ali ... neću se više zamarat tin pitanjima. Barenko danas.
Danas je dan DOMOVINSKE ZAHVALNOSTI.
Danas je dan i prilika da se DUBOKO NAKLONIMO SJENAMA MRTVIH JUNAKA. NEKA IN JE LAKA HRVATSKA GRUDA,
KOJU SU TOLIKO VOLILI!
A o živima ćemo drugi put ...
Update 1:
Ipak, postoje neke stvari iz onog doba koje ćemo, s pravom, teško zaboravit ...
I neka svaki slijedeći put, kad se sitimo dana ponosa i slave, ča više pivamo, a ča manje ronzamo, beštimamo i kukamo ... Fala @plavoj ča me je sitila na ovu pismu!
Update 2:
I naravno, cukar (šećer, za sjevernjake) dolazi na kraju ...
a ja blesirane noge, moran gledat izdaleka. Jer ako gren gasit pa se iskrenen, tribaće in helikopter da me dignedu. A sigurno je da in je potribitiji za škropit sa moren odozgara nego da se bavidu pizdarijama.
