mama kao takva

I'm alive!

kako mi je čudno kad posle dugo vremena nepisanja bloga sednem da nešto napišem. imam svašta nešto mudro i zabavno da kažem, no onog trenutka kad sednem za komp s namerom da pišem blog, naprasno dobijem writer's block. što, naravno, ne postoji, već je samo bedni izgovor loših pisaca, hehe. sreća pa nemam ambiciju da postanem svetski poznata (i priznata!) spisateljica ;))

dakle, šta se sve dogodilo od poslednjeg unosa?

1. nisam napisala da sam se odmah posle venčanja razbolela. sjebala sam stomak, pa su mi prvi dani braka prošli, da prostite, usrano.

2. ivo je krenuo u vrtić. ja sam veče pred polazak dobila užasan napad anksioznosti. srce mi lupalo ko ludo, nisam mogla normalno da dišem i shvatila svu istinitost onoga 'ne do ti bog što ti majka pomisli'. mda, napale me sve neke negativne misli, te šta ako vaspitačica bude grozna, te kako će ona da mu se dovoljno posveti, te šta ako je u pitanju neka koja samo odrađuje posao a zapravo ne voli decu, te šta ako on bude nesrećan, itakoto. ništa mi nije pomoglo što sam videla slike edovog vrtića, jer ovaj ivov u poređenju s tim izgleda kao jugo u poređenju s... pa, najnovijim modelom nekih besnih kola (da se primetiti da se u kola apsolutno ne razumem, heh).

3. onda se ivo razboleo. napao ga je neki virus, kašljao je i šmrcao, a onda se jedne noći gušio. odveli ga u institut, tamo ga inhalirali. tek kad smo došli kući od lekara me je spucao strah i panika. i opet imala anksiozni napad.

4. onda sam se ja razbolela, mislim da je bio u pitanju stomačni grip. čitavu noć provela u kupatilu, rigajući. sutradan dobila temperaturu. već prekosutra bila bolje.

5. posle par dana se DM razboleo - ja ga zarazila. yup, we DO share everything. možda će zvučati grubo, ali bolesni muškarci su nepodnošljivi. mala deca. ona razmažena.

6. ivo se nije razboleo, ali i dalje je šmrcav.

7. prvi dani u vrtiću nisu prošli sjajno. prvi dan nije plakao, drugi je već kenjkao, treći dan nije hteo da ide. necu, necu, NECU! no, kako je krenuo i da doručkuje tamo, tako je plakanje prestalo. mali proždrljivac u utorak je ostao i na spavanju, danas je bio čitav dan tamo. samo priča o teti i deci, što je šifra za vrtić. a rekla nam je vaspitačica da je ivo najbolji od sve dece :D



danas mi je došao u posetu drug kojeg nisam videla godinu i po dana. ranije smo bili prilično bliski, uprkos tome što on već duže vreme ne živi ovde. i svaki put kad bi došao super bismo se ispričali, bez obzira koliko dugo se pre toga nismo videli. znate već na šta mislim... onaj osećaj dragosti što vreme provodite s osobom koju jako dobro znate i koja vas jako dobro zna i s kojom kao da ste juče bili na kafi, opušten razgovor, smeh, zadirkivanje...
ali danas je bilo potpuno drugačije. dosadno. prazan razgovor. s onim neprijatnim pauzama kad ne znamo šta bismo rekli. dosta glupo. i posle svake te pauze je bilo još gluplje. možda je to zbog toga što je tu bila njegova devojka, ne znam. a možda stvarno više ne znamo šta bismo rekli jedno drugom. u svakom slučaju, prilično bezvezan osećaj.
i da, pitala me njegova devojka jesam li opet trudna. pa se genuinely skandalizovala kad sam rekla da ne želim drugo. pa je morala da proveri mislim li možda da neću sada drugo ili pak uopšte neću drugo. pa joj je to izgleda toliko bilo nepojmljivo da me je pitala a da šta DM misli o tome. ne znam šta je mislila, da siroti DM hoće još buljuk dece ali da ja držim noge stisnute?!?
moram da priznam da mi već ozbiljno idu na kiki ljudi koji sebi daju za pravo da se zgražavaju nad tim. naš život, naša odluka, odjebite.



e tako.
izrentala, izjadala se, napisala novosti, osećam se puno bolje sad.

all I'm saying, pretty baby...

negde sam jednom pročitala da navodno svaka devojčica mašta o svom venčanju još od svoje četvrte godine.
ne znam kako vi, ali ja definitivno nisam. okej, lagala bih kad bih rekla da mi u jeku puberteta, dok sam još uvek razmišljala kako će moj prvi poljubac da izgleda (i da, to je uvek bila neka romantična scena uz zalazak sunca, poželjno na obali mora, dok me taj imaginarni on drži za ruku i priča mi kako sam ja ljubav njegovog života... hej! ljubav života u trinaestoj godini, mwahaha), dakle, lagala bih kad bih rekla da mi nije padalo na um kako bi moje venčanje moglo da izgleda. da budem potpuno iskrena, ne sećam se kako je ta trinaestogodišnja sanja zamišljala da to treba da izgleda, ali je zasigurno i tu bilo upleteno more i šum talasa i ja preplanula i duge bujne kose i jedno desetak cm viša...
ali, to je otprilike to. taj papir mi nikada nije bio bitan, sam brak takođe, čak sam u jednom periodu tinejdžerskog hejtanja svega i svačega razmišljala da, ako ikad budem želela dete, ima da si nađem nosioca najpoželjnijih gena koji bi mi dete napravio i onda nestao iz mog života.
ali eto, eventually se odraste i prestane da se bude neprilagođeno besno žensko čeljade...


mnogi su me pitali zašto sam se udala.
zapravo, zašto sam se SAD udala.
kao, bilo bi jasno da sam se prvo udala pa napravila dete ili da sam se udala zato što sam zatrudnela ili makar ubrzo po porođaju, ali udaja skoro dve godine po ivovom rođenju, e to im nije jasno. pa su me pitali a da li se udajem zbog EU pasoša (pihihihi) ili zbog potencijalnog novca koji bismo dobili. ili možda zbog pritiska rodbine i okruženja.
dosta mi je to bizarno.

venčali smo se zato što se volimo.

zar to ne bi trebalo da bude primarni razlog što se ljudi venčavaju??

mogli ste da se volite i bez venčanja, reći će neko.
istina. venčanje nije ništa pridodalo našoj ljubavi, prosto zato što tu nema šta da se doda.
venčanje smo organizovali zato što smo hteli s dragim nam ljudima da podelimo našu sreću.
ja sam jedna od osoba koja baš voli tzv. veselja i proslave i koja se svim mogućim rođendanima i proslavama raduje, koja voli da s drugima deli srećne trenutke i koju veseli sreća bliskih ljudi. i zaista sam želela da s osobama koje mi znače i do kojih mi je stalo podelim svoju sreću. možda i zato što nisam imala priliku da proslavim ivovo rođenje kako treba (a sve majke znaju na šta mislim kad to kažem – prvih nekoliko meseci nisam znala za sebe i jedino o čemu sam brinula jeste radim li sve kako treba i pružam li ivu maksimum).

nismo želeli klasično venčanje sa gomilom rodbine koju inače nikad ne viđamo, narodnjacima upakovanim u starogradsku muziku i trubačima, sarmama, čorbama i svinjskim glavama, sa kupovanjem mlade, kićenjem svatova i ostalim glupim običajima.
želeli smo malu i opuštenu zabavu i to smo i imali.
meni je bilo divno i beskrajno sam srećna što imam te divne ljude koji su želeli da budu tu s nama.

i veoma sam srećna što je naše venčanje bilo naše venčanje, što je ivo bio tu s nama, što su peter i deana potegli put da budu s nama tog dana, što smo slušali našu muziku, što je prva pesma bila la la love you od pixies, što smo imali smešne mladence na čokoladnoj torti, što mi je tetka napravila tulumbe, što je bilo lepo vreme pa smo imali skoro pa garden party, što su nas kumovi fotkali pa su fotografije, iako neprofesionalne i nesavršene, životne i vesele, što smo se smejali i uživali čitavo veče.
i nisam promenila prezime i nosiću burmu jer imam najlepši prsten na svetu.

i bilo mi je čarobno.
:)