mama kao takva

3 in 1, nastavak

~ part two ~

:: VRTIĆI SU SAMO ZA BOGATE ::

kao što znate, upisali smo iva u vrtić. trebalo bi da krene od septembra, ali pošto planiramo da idemo na odmor krajem septembra ili početkom oktobra, mislim da će krenuti tek posle letovanja. nekako mi je glupo da odradimo period navikavanja samo da bi nedelju dana posle toga otputovao. naravno, moraćemo da platimo septembar.

dakle, ovde se državni vrtići plaćaju. puna cena je (bila) oko 7,5 - 8 hiljada dinara, ne znam tačno. moguće je platiti i manje, ukoliko se ispunjavaju određeni uslovi, npr. jedan od roditelja ne radi, roditelji imaju manja primanja (mislim da se računa manje od 12 hiljada po članu domaćinstva, ali nemojte me držati za reč) ili imaju više dece. najmanja mesečna rata za vrtić je, opet čini mi se, negde oko 2000 dinara.
privatni vrtići koštaju od 200 evra pa naviše. poređenja radi, puna cena u državnom vrtiću je nešto manje od 90 evra. da naglasim, pod privatnim vrtićem ljudi podrazumevaju i baku koja u stanu čuva petoro klinaca, kao i vrtić sa vlastitom zgradom i dvorištem. ovih poslednjih na novom beogradu koliko ja znam ima tačno jedan. da, da, samo jedan vrtić koji biste zaista nazvali vrtićem. on košta oko 500 jura mesečno. ostali vrtići su uglavnom preuređeni stanovi, a deca se igraju na prostoru između zgrada. nije to strašno kao što možda na prvi pogled zvuči, neke zgrade po novom beogradu imaju zaista lepe parkove ispred njih, ali to su ipak javni parkovi.

so, do the math. privatni vrtić mogu da si priušte samo ljudi s velikim primanjima. i to je negde u redu. ako imate para, ne postoje prepreke za upis.
državni vrtići imaju konkurs za upis. dođete, donesete dokumenta koja dokazuju da ste u radnom odnosu, kolika su vam primanja i koliko imate dece. uradi se selekcija prijavljene dece i izađu rezultati.
e sad, kriterijumi po kojima se vrši selekcija nisu najtransparentniji. zapravo, nisu uopšte transparentni. znam da su vrtići pretrpani, znam da ih nema dovoljno, i znam da neka deca prosto neće biti upisana. ali ne znam na koji način se odlučuje ko neće biti upisan.

kolega s posla me je, dok sam brinula hoće li ivo biti upisan, razuverio na sledeći način:
je l radite oboje? da
je l imate plate veće od 20 000? da
jedno dete? da
biće upisan.
a ako imaš vezu možeš da ga upišeš i u decembru, van konkursa.

jasno je da ćemo plaćati punu cenu i da je to presudilo. i negde je razumljivo da se vrtići rukovode finasijskim motivima prilikom selekcije. ali, mišamu, to uopšte nije u redu.
dakle, ako neko ima osnova da ne plaća punu cenu, velika je verovatnoća da mu dete neće biti upisano u vrtić. a ko ne plaća punu cenu?
roditelji s manjim primanjima.
porodice kod kojih jedan roditelj ne radi.
višečlane porodice.

s jedne strane, razumljivo je da porodice u kojima jedan roditelj ne radi, a obično je to majka, budu odbijene jer on/a može da sedi kod kuće i čuva dete. problem je u tome što ta osoba onda ni ne može da se zaposli jer nema ko da čuva dete.
da ne pominjem one koji rade na crno. oni nisu prijavljeni, vode se kao nezaposleni i upadaju u tu kategoriju "jedan roditelj ili oba ne rade, ima ko da čuva dete". a realno nema. čak i ako bi hteli, oni ne mogu da upadnu u kategoriju onih koji bi plaćali punu cenu, i samim tim imaju manje šanse da upišu dete.
višečlane porodice, čak i one u kojima oba roditelja rade i imaju pristojna primanja, kada se ta primanja podele s brojem domaćinstva, obično upadaju u "povlašćenu" kategoriju. dakle, ne plaćaju punu cenu, pa je verovatnoća da će upisati decu manja. naročito ako pokušavaju istovremeno da upišu oba deteta.
i tako dalje, you get the point.

i tu dolazimo do srži problema.
primanja i upis u državni vrtić su direktno proporcionalna. onaj ko ima veća primanja, ima veću šansu da upiše dete u državni vrtić, a onaj ko ima manja primanja može mal'ne da se oprosti od vrtića.
što je, priznaćete, neviđena glupost.
jer, onaj ko ima veća primanja obično može dete da upiše u privatni vrtić, a onaj ko ima mala primanja o tome ne može ni da mašta.

otuda i naslov - vrtići su samo za bogate.


~ part three ~

:: KAKO, MOLIM? ::

videli ste već na blogu kako, molim? na kakav je odnos naišla u bolnici. ćutanje, "sama si kriva", nedavanje bilo kakvih informacija i generalno... ma, nije to ni bezobrazan, već krajnje nezainteresovan odnos prema jednoj trudnici pri kraju trudnoće. da sve bude gore, neve je imala problema da zatrudni i umesto da joj trudnoća i nedalek porod budu nešto u čemu uživa ili se makar ne traumizira, ispalo je obratno.

nažalost, nije ona jedina koja nailazi na takav odnos. i nisu trudnice jedine prema kojima se lekari tako odnose. takav odnos je zapravo mila majka kako se lekari inače odnose prema starim osobama. počev od toga da neće da pošalju kola hitne pomoći ako osoba ima više od 70 godina, jer im može zatrebati za nekog mlađeg (!!!), preko odnosa na prijemu u bolnicu, jer da šta ima da se trude previše da spasu život osobi koja će ionako uskoro umreti, do odnosa u samoj bolnici, gde se brecaju na njih ili ih ignorišu.

ja sam prilikom trudnoće uglavnom izbegla traume, prevashodno jer sam imala svoju ginekološkinju i državne zdravstvene institucije sam manje-više zaobišla u tom periodu. ni porođaj nije prošao strašno, verujem pre svega jer sam platila smeštaj u tzv. apartmanima i jer je DM bio sa mnom. no, prilikom priprema za sam porođaj (da, pričam o klistiranju i brijanju) videla sam kako se lekari odnose prema ženama koje se porađaju u "regularnim" uslovima.
sede za stolom u centralnoj prostoriji i povremeno dobace ženi koja se porađa u boksu - ne deri se! šta vrištiš? aman, majko, ne pomeraj se, sešćeš bebi na glavu!
ne izmišljam. a ovo poslednje mi je favorit. ženi je očigledno krenula poslednja faza porođaja i beba je počela da izlazi, a oni sede i dobacuju joj da iskulira. užas!

btw, apartmanski deo je sređen zahvaljujući donacijama princeze katarine, jelisavete, nemam pojma koje i raznih preduzeća. što je apsurdno. apartmani se plaćaju, dakle sami mogu da se finansiraju. s druge strane, deo porodilišta "za siromašne" kako sam ga zvala setivši se epizode alan forda i plaže za bogate i siromašne, elem, taj deo je u prilično lošem stanju. i sad, umesto da se novac uloži u renoviranje tog dela, novac se ulaže u sređivanje apartmanskog dela. sumanuto. i još, kad prilikom odlaska iz porodilišta treba da platite taj smeštaj, oni vam ponude da te novce uplatite ili na račun bolnice ili kao donaciju za apartmane. WTF?! kako nam objasniše, ako uplatimo novac na račun bolnice, onda to ide u neki sveopšti fond, pa može da ode i na odeljenje za recimo lečenje raka materice ili na odeljenje za obične trudnice, u drugom slučaju ide samo za apartmane. naravno, priča o uplaćivanju na bolnički račun je praćena prezrivim i no-no izrazom, a priča o "donaciji" za apartmane najblaženijim osmehom.


no, da se vratim na temu. lekari se prema pacijentima po pravilu, čast izuzecima, odnose kao prema stoci, u najboljem slučaju kao prema objektima. koji ih, usput, smaraju. razumem ja da ima svakakvih pacijenata, da su i lekari samo ljudi i da mogu imati loš dan, da su uslovi u zdravstvu daleko od idealnih itd. ali sve to ne može i NE SME da bude opravdanje za takav odnos. pogotovo u bolnicama. pa, niko ne ide u bolnicu zato što voli. ljudi su tada uplašeni, osećaju se bespomoćno i prepušteno na milost drugima. a ti drugi, to su upravo ti lekari i ostalo osoblje u bolnici.

zašto je teško pokazati zainteresovanost za pacijenta?

zašto je teško objasniti pacijentu šta mu se trenutno događa?

zašto je teško objasniti kakvu će terapiju i zbog čega primeniti?

zašto je teško obratiti se pristojno i ljubazno pacijentu?

zašto je teško posvetiti makar pet minuta svakom pacijentu u viziti?

na kraju, zašto je teško pokazati razumevanje za uplašenost pacijenta i zašto je teško uliti mu nadu da će sve biti dobro?

oh da, i zašto je teško sve to objasniti i porodici pacijenta?


stvarno ne razumem zašto je to teško. pa svi ti lekari imaju decu, majke, očeve, sestre, braću, bake, deke koji isto tako u nekom trenutku mogu da završe u bolnici i da zavise od dobre volje nekog lekara. sigurna sam da ne bi voleli da se osećaju onako kako se većina nas oseća tada. a osećamo se kao poslednja rupa na svirali tih lekara, kao neko ko ih ometa u popodnevnoj dremci, kao neko ko ni ne treba da zna šta se njoj ili nekom bliskom njoj događa, kao miševi koji treba da drhte pred tim samoproglašenim bogovima i kao neko ko treba da bude zahvalan za svaku mrvu pažnje koja im se ponekad omakne. i zašto su koji moj uopšte upisivali medicinu ako nemaju mrvu želje da zaista leče i pomažu ljudima?


nedavno me je jedan slučaj užasno potresao. šesnaestomesečna natalija je preminula zbog meningitisa. roditelji su tri puta, TRI puta! išli u dom zdravlja sa bebom koja ima temperaturu od 40 stepeni, dva puta su ih vraćali kući govorivši im da je u pitanju samo virus i tek treći put su ih poslali u institut, ali je bilo prekasno. ono što me je najviše potreslo je što je najverovatnije bilo dovoljno da posvete samo minut više vremena nataliji, da urade pregled koji traje BUKVALNO tri sekunde a sastoji se iz toga da bebi pokušaju da priljube glavu na grudi. ali ne, dve različite doktorke koje su je pregledale nisu to uradile.
znam da je taj dom zdravlja pretrpan, verovatno im je i prethodnih 30 beba bilo s virusom, pa su po inerciji zaključile da je i sa natalijom to slučaj, ali to i dalje ne opravdava činjenicu da joj nisu posvetile tih dodatnih nekoliko sekundi. samo ta mala zainteresovanost za bebu i za roditelje koji objašnjavaju kako im se dete ponaša. samo tih nekoliko sekundi bi verovatno bilo dovoljno da natalija bude živa.

i ne, ne završava se tu priča. kada su roditelji došli po karton, karton je bio ispravljen. upisano je da su rađene analize koje nisu urađene. pitali su ih zašto su išli u medije. grad je tražio ostavku direktorke doma zdravlja, ona ju je podnela, ali kolegijum doma zdravlja nije tu ostavku prihvatio. ministar je šizeo jer se novinari raspituju šta će biti urađeno, hoće li biti inspekcije i gde su bili propusti. komisija je ustanovila da je poštovana procedura ali da je dokumentacija nepotpuna.
da ponovim:
komisija je ustanovila da je
poštovana procedura
ali da je
dokumentacija nepotpuna.
MOLIM?!
pa kako je moguće da je procedura poštovana ako je dokumentacija nepotpuna? pa valjda je ispravnost dokumentacije sastavni deo procedure. a ako je dokumentacija nepotpuna, kako su ustanovili da je procedura ispoštovana? na reč doktorki iz doma zdravlja? nemam reči.

bljuje vam se?
nije ni tu kraj.
ne samo da su doktorke, da budem blaga, pogrešile u dijagnozi, već su majci rekle da ne brine, mlada je, imaće još dece, a natalija će im ostati u lepom sećanju.

stvarno nemam reči.
i dalje mi je mučno kad pomislim na to.

i užasavam se pomisli da u nekom slučaju moje dete ili ja možemo da zavisimo od takvih ljudi. srećna sam što imamo dovoljno prihoda da možemo da odemo kod našeg, privatnog, pedijatra i da budemo sigurni da će mu posvetiti dovoljno pažnje pa ma kako banalan bio problem zbog kog smo došli kod njega. i užasno mi je tužno jer znam da većina nema taj "luksuz" da im lekar posveti dužnu pažnju i ne smem ni da pomislim koliko ima strašnih i potresnih slučajeva za koje ni ne čujemo jer se ljudi ne obrate medijima ili jer nisu medijski "isplativi".

i stvarno sam i tužna i besna zbog svega toga. ne znam kako te ljude ne grize savest, kako mogu da spavaju noću kad znaju da tuđi životi zavise od njih, a oni se tako bezbrižno i bahato odnose prema njima. i nije mi jasno kako ministar ima obraza ne da nas pogleda u oči, nego da sebe ujutru pogleda u ogledalo i ne bude mu muka.

ponekad stvarno mrzim ovu zemlju. kad čujem za ovakve stvari ne znam da li imam više snage da verujem da će ikad biti bolje.




kategorija: mučnina