Od subote Do subote i PMS
U subotu, pre nedelju dana, buđenje rano, osunčano, isto takvo i danas.
Pošto je odlazak na Vis otkazan, umesto u Splitu, pala je odluka da onu subotu provedemo lenčareći pokraj Spajića jezera (pisao o njemu Ubipacijentić, a znano i pod imenom Donje Zaovine)
Posvađala sam se sa svima koje sam videla od momenta kada sam otvorila oči, pa se uz put svađala sama sa sobom. Sve mi malo, pa veliko, pa slano, pa slatko, pa mi se ovako i onako, pa sve istovremeno. Pa me PMS opkolio, ne da mi da dišem. Drma. Lupa. Udara.
Uz put saznamo da se na Tari vozi reli, neke deonice puta zatvorene, a mi se nadamo da nije baš taj deo ka jezeru, a ako baš jeste otići ćemo na Perućac. A nije nam svejedno, a ja sve kao i da ću odlepiti.
Motel „Jeremičak“. Bašta. Bor. Sunce. Vazduh.
Sve zajedno odGura osete PMS stanja. Lakše mi. Put zatvoren. Svejedno mi.
Kupimo mapu Tare. Kod džidžabidžara kupimo domaću ljutu. Pa krenemo nekim stazama. Prvo Trim staza. Nazdravimo za srećan put. A Trim staza sa sve zadacima. Krene rešavanje. Preskoči, skači sa panja na panj, maši rukama, koleno-lakat. Ređaju se zadaci, ređaju se nazdravljanja, ređaju se osmesi, svaki golemiji od prethodnog. Naiđosmo na osunčanu, posve novu, klupu. Ja se opružih. Iznad samo plavo. Čisto i blistavo. Stremljenja. I baš mi je prijalo to kluparenje, izležavanje, osunčano lenčarenje. Posle Trim, hajde na Stazu ljubavi. U šumu, od mosta do mosta. A most svaki ima ime. Prvo Most prijateljstva, pa Ljubavi, pa Braka, pa Razvod braka, i na kraju Uzdisaja. Kakva inventivnost! (Šta reći, a ne zaplakati )) Stazu ljubavi završimo na dečijem igralištu. Sednemo na ljuljaške. Čovek, žena, a između srpska posla. Rasplamsaj. Ugasi. Od srpskog posla, od ljuljanja, od opijenosti Tarom, od onih mostova, zamalo u nesvest da popadamo. Tara i Tararamtamtam.
Ručak pokraj Drine. Videla sam najveću glistu u životu, pomislila sam da je to neko dete zmija.
A od subote do subote samo, i sve, pa baš, i ovako, Munkovski vrisak, iznutra, spolja, jedan dug, vrisak.
Danas PMS staje. Hormonska oluja se stišala. Domaća sam u svom telu. Huh!
I sada ću zgoditak, ovako srećna, smirena i zadovoljna, da proslavim)
AvAvAv
Siboney je napisao Oh kako ja volim pse!!!
Ta rečenica puna uzvika je vratila unazad vreme i podsetila me na moja drugovanja sa psima.
Oh, kako je moj odnos prema psima čudan.
Sećam se imala sam oko 5 godina, dolazi deda u posetu. Moja porodica je i inače bučna, ali to tada je bio jedan od bučnijih dočeka. On me pozvao, znala sam da postoji razlog toj buci, bojažljivo krećem ka njima, on spušta na pod malu pufnu koja trči ka meni. Sećam se da me stomak zaboleo od straha i da je sve stalo. Srce je bilo još glasnije. Samo se ono čulo. Brzo sam se okrenula i utrčala u kupatilo, moja procena je da je kada najbezbednije mesto. Tu sam se sakrila i dala sve od sebe u pokušajima da smirim srce da mi ne iskoči. Naravno da su došli sa sve tim štenetom i pokušavali da mi objasne da je mali, pa bezopasan, pa beba, a ja sam videla samo psa kojeg se plašim, i zube koji me mogu ugristi, mogu odgristi. I gledala sam ga u oči, a on je pokušavao da zalaje.
Prašnjav put. Puno dece. Igra se fudbal. Ja sam golman. Lopta je proletela pored mene i otkotrljala se prašnjavim putem ka velikoj kući koju čuva mali avlijaner, beo sa crnim momentima. Večito laje, prek neki pas, i imao je neko glupo ima na Š. Ja sam na redu za odlazak po loptu. Stižem do kuće, saginjem se da uzmem loptu, stiže avlijaner Š, laje. Izbacio one svoje zube, reži. Gledala sam ga u oči. Gledao me je u oči. On je penio. Ja sam ćutala. Ne sećam se da sam bila uplašena. Napravila sam jedan nagli pokret i on me ujeo. Ne sećam se da li sam pala u nesvest, ili sam bila šok di total, jednostavno nema ništa, samo ujed i mrak.
Krećem u školu. Vidim psa da ide ka meni. Istog trenutka se okrećem i vraćam kući.
Moji roditelji rešeni da me oslobode tog straha, kupuju mi na poklon jednog lepog šnaucera. Crn, sa divnom kockastom njuškom. Dešavalo se da smo sami kući. On iskoči iz svog boksa, a ja ga gledam iz kuće. Ne smem napolje. Često sam odlazila do istog tog boksa i dugo ga gledala u oči. On je bio jedini pas kojeg sam mogla dugo da gledam u oči i da nemam strah, čak sam verovala da me potpuno oseća i razume. Svejedno, družili smo se dok je bio mali, a kasnije jedino kada je bio u boksu. Sećam se da mi je kao štene skočio u krilo, okrenuo svoju njušku ka meni, isplazio jezik i počeo sa onim psećim dahtanjem. Meni je bilo muka. Povraćala sam. Od tog daha, zadaha. Jednom mi je bilo muka kada sam ga kupala.
Sada se ne vraćam kada vidim psa, ponekad pređem ulicu.
Više ih ne gledam u oči jer imam utisak da vide da ih ne želim blizu sebe.
I plašim se isključivo pasa lutalica, pasa poput dobermana, doga, onih pit
i onih bulova, i takvih 2 u 1.
Ima pasa koji mi se dopadaju. Svidja mi se b(p)asat, retriver, i neki sitniji psići. )
Volim da ih gledam, lepi su mi. Na suncu kada leže opruženi i lenčare.
Lepi su mi kada trče, pa im se ispod dlake naziru pokreti mišića. Smešno mi je ono vrckanje repom kada su srećni. I volim njihove pseće oči.
19.09.2007. u 10:45 | 14 Komentara | Print | # | ^
Gleda mi se opet ovaj film
37,2 le matin
Betty Blue
Slepljeni dani što mirišu na jesen
Već par dana nisam upalila računar. To se nije ranije dešavalo.
Dani su mi nekako slepljeni. Čini mi se da se ne sećam više sunca,
toplog zraka, bosih stopala, zvuka kada se kolena sastaju, leta.
Asocijalna sam.
Nije mi do ćaskanja. Nije mi do ljudi.
Bila bih sama sa sobom, sama u sebi, tako, samo, sama.
Okružena mojim malim ljudima.
Mali čovek je počeo da đuska. Samo pomera kukove i kolena.
Otvori usta i čudi se. Navukao se na Baby TV.
Mala žena je pre par dana došla iz zabavišta
i rekla da sutradan mora da ponese voćkicu u zabavište.
Trebalo bi da prave salatu. Oni će seckati voće. Svidela joj se ideja.
Sutradan kada sam je pitala šta su pravili od voćkica, razočarana,
rekla je da nisu ništa. Voćkice doneli samo njih troje.
A kada su legli da spavaju, pošto ona nije mogla da spava,
ona je sakrivena ispod pokrivača virkala i videla kako je učiteljica uzela njenu jabuku,
i podelila je sa svojim unukom B. i drugom učiteljicom.
Pojeli su moju jabuku. Zamisli! Jako sam se iznervirala.
Ja intezivno mislim o nekim susretima koji su mi bili u stomaku.
Zajedno sa hranom pomešani oseti. Neki gorak ukus mi ostao.
I praznina sada. U stomaku.
Biće da nikada neću porasti. Počinjem da mrzim svoj mobitel.
Razmišljam o pravljenju neke predstave za klince, zapravo mjuzikla.
Tražim nešto što bi se adaptiralo.
Prvi na spisku mi je „Sanjar“ Ijan Mekjuan,
a na drugom mestu je neka bajka, neki sadržaj koji je poznat,
ali bih ja sve obrnula i pomešala.
Zamenila dobro i loše. Mudro i glupo.
I mislim, mislim, mislim Šta bi još moglo da stane na spisak?
Avgustu je kraj
Pre neki dan, pošto su se preselili u novu sobu, J. roda ženskog i njena drugarica Sara su se izgubile na putu do dvorišta u svom zabavištu. Kako? Pa, objašnjava J, dok su ostali gledali ovako u učiteljice (bulji u vazduh u visini svojih učiteljica), Sara i ja smo gledale levo, pa desno, levo, desno...i onda smo videle...nema učiteljica! Ja sam počela da plačem, a Sara je i dalje gledala levo, desno, levo, desno. Onda je došla neka druga učiteljica, i ja sam rekla da smo se izgubile i ona nas je odvela u dvorište.
Pre par dana i nebo je postalo niže, i nekako plavlje. I oblaci teži. Postale su noći hladnije. Baš avgustovske. Onako kako ih ja volim. Oseća se blizina jeseni u takvim noćima.
I J. roda muškog je postao nekako krupniji, sposobniji i počeo je da igra.
Čovek i ja planiramo odlazak na Vis krajem septembra.
Avgustu je kraj. Počinjem da radim.
