Kira

Baš me danas uhvatila neka tuga. Već mi dugo nitko nije poslao poruku da me pita kako sam, ili da budem preciznija već mi dugo nitko nije poslao nikakvu poruku. Ne znam kad je zadnji put zvonio telefon, a da onaj tko zove treba mene. Ljudi mi se obraćaju samo ako nešto trebaju, tu se ne mogu žaliti jer stalno traže nečiju pomoć. Ne znam kad sam zadnji put otišla s nekim na kavicu i ispričala se onako baš iskreno i ... Svima se stalno nekud žuri, stalno su u trku i nemaju vremena poslušati jedni druge. Mnogi ljudi od mene traže rame za plakanje, a vjerujte mi , meni je toga već dosta. Svi stalno kukaju, a ne primjećuju one koji ih svo ovo vrijeme slušaju, klimaju glavom i govore : „ Ne brini se , bit će bolje!“ ( ne znate koliko mi trebaju te riječi)

Već dugo mi nije zvonio mobitel, već dugo glas na telefonu nije tražio mene, već dugo meni nitko nije došao na vrata... ali nije sve tako crno, kad neće oni, znam da ćete vi, moji dragi blogeri. Iako me ni od vas nitko nikada nije pitao kako sam, slali ste mi predivne komentare i na tome vam puno hvala. Samo tako nastavite..................... :-)