Tugo...
Juče mi je bio užasan dan...imala sam utisak da traje čitavu večnost.
Mislila sam da je sve ružno iza mene....prevarila sam se.
Gledala sam na sat, vreme je sporo prolazilo a meni su misli same navirale kao da su želele da me
" ubiju ". Opet sam plakala 
...nisam spavala celu noć. Želela sam da danas bude bolje, da sve prođe. Želje su jedno a realnost drugo. Da, sigurna sam ako nešto jeko želimo da to možemo i da ostvarimo...ali kod osećanja to malo teže ide. Vreme je sigurno lek. Koliko još treba da prođe da ponovo budem toliko srećna da više nijedna misao ne utiče na mene?
Jutro je svanulo, gledala sam kroz prozor kako Sunce izlazi....novo jutro, novi dan, biću bolje...ne osećam se dobro, plače mi se...Ne žalim samu sebe, ne želim da mi i ovaj dan prođe sa tugom...
" tugo, tugo nesrećo, nikoga nisam tako volio..."
Nije on nakon svega zaslužio da se osećam ovako...nakon svih reči koje mi je govorio, nakon svih postupaka. Mislim, što je sve ovo meni potrebno? 
Teško je boriti se sa osećanjima...doista mislim da ću biti bolje. Posetiću prijateljicu, prošetaću...
