Radila sam projekt ceo dan. Navečer došla prijateljica kod mene. Bila sam umorna i nisam baš bila raspoložena. Nisam osećala tugu ali jednostavno nešto mi nije davalo mir. Uspela me nagovorit da idemo van sa društvom. Nisam bila za to jer nisam željela da mi itko vidi neraspoloženu...mesecima su me gledali takvu. No međutim, ipak sam se spremila i otišla van sa njima. Trudila sam se sakriti svoja osećanja. Na trenutke sam samo ćutala i mislila o njemu. Očito je danas od onih dana kad je teško i kad osećam da mi nedostaje. Znala sam da će bit takvih dana. Šalila sam se i smejala sa njima, ali.....duša mi je plakala. Nisam im rekla kako se osećam, nisam im htela kvariti ugođaj i iskrena da budem nisam htela čut: " nisi normalna, posle svega lošeg što ti je radio ti misliš o njemu, ne zaslužuje da pomisliš na njega a kamoli da patiš za njim ". Sve ja ovo znam, sve je ovo meni jasno. Rešila sam da idem dalje i to činim ali bude dana kad je teško...mislim da je danas doista prvi dan od rastanka da mi je ovak teško. Došla sam doma, isplakala sam se....pogledala sam se u ogledalo...moje plave oči bile su pune tuge i suza....Želim ići napred, želim da živim život ali da njega zaboravim neću nikada moći ali se iskreno nadam da će vremenom nestati ljubav koju još uvek osećam.
Sutra je novi dan i biće bolje.
