Žuta Minuta

Jutro. Odlazim u kupatilo. Vraćam se u svoju sobu i shvatam da smrdi kao jedna velika pepeljara. Napravih kafu, zapalih cigaru i odlučih da prestanem pušiti. Naravno, to nije prvi put. Ali nisam ja kriva za početak pušenja... Kao odgovorna i odrasla osoba mogu reći - kriv je Slash.

Još u ranim godinama odgovornost za moje "muzičko obrazovanje" preuzeo je moj 7 godina stariji brat. Tako su me zaobišle Lepa Brena manije, Zdravko Čolić... i ostale face s kraja 80-ih. Tako, dok su moji vršnjaci šizili uz Merlina i NKOTB (znate ko je ovo?), ja sam slušala bratovu malu muzičku kolekciju. Queen, Dire Straits, Police, Doors, EKV, Oktobar 1864... A onda sam počela furati neku svoju muziku. Jedna od grupa je bila Guns 'n Roses.

Bila sam čupavo dijete... Duga kovrčava kosa mi je česti zaklanjala oči, pa sam "škiljila" kroz kosu. Jedno proljetno poslijepodne sjedila sam u parku sa nekom starijom HM rajom. Neko od njih je konstatovao da ličim na Slasha. Otrčala sam do trafike, od novca za užinu kupila kutiju Filtera 160. Zapalila sam cigaru i stavila je u usta... Tako je moj dotadašnji nadimak Limenka (od H. metalac) evoluirao u Sleška. Imala sam nepunih 12 godina. Od tada moj zaštitni znak bila je cigara u ustima.

Bilo je to vrijeme zaluđenosti Slashom... Počela sam svirati gitaru i ispred mog haustora su me slikali u istoj ovoj pozi kao na slici. Nažalost nikada nisam dobila tu sliku... jer je došao april 1992.

Kako sam zadimila sobu... opet.

Definitivno bi trebala prestati pušiti.

Danas mrzim muškarce.

Izgledi su dobri da ću ih mrziti i sutra....

Nedostaje mi dijaspora... u onom gastarbajterskom smislu od prije dvadesetak godina. Moj ujak je bio jedan takav. Radio je (i još uvijek radi) u Njemačkoj. Svaki njegov dolazak u Jugoslaviju bio je praznik. Dovezao bi se svojom crvenom Ford Sierrom i prtljažnikom kojeg bi se sam Deda Mraz postidio.

To su bili dani... Vremena kada mi je malo trebalo da me učini najsretnijim djetetom na svijetu.

Konzerva Coca-Cole... Sjećam se prve koju sam dobila. Do prije 2-3 godine je bila u životu, čuvala moje olovke. Bila je srebrenkasta sa crvenim svepoznatim naslovom. - Danas mi je zlo od te Coca-Cole. Ponekad mi nedostaju one stare glomazne staklene boce. Ako i kupim neku... onda to bude Sky Cola... Manje je gazirana i proizvodi je Sarajevski Kiseljak. Kupujmo domaće.

Ritter Sport čokolade. Bila mi je jako neobična. Znala sam je čuvati danima da bi je pojela na malom odmoru u školi... u učionici da je svi vide. - Danas je mogu kupiti u svakoj prodavnici... Ali nikad nisam... nemam želju.

Dr. Oetker pudinzi. Bilo je raznih pudinga i prije... ali nije bilo onih u paketima 4+1 gratis. - Istina, ranije su me oduševljavali ambalažom i onim gratis momentom... Sada... Ne kupujem puding... A to 3+1 gratis je na sve strane

Milka čokolade. Mliječne i one sa cijelim lješnjacima. Obožavala sam ih. Bila je to najbolja čokolada na svijetu. - Sada mi se gade te čokolade. Ima milion nekih vrsta. Ona uber popularna Milka Lufle mi je grozna.

Danas, kada ujak i ostali dijasporci dođu donesu samo umor i priče o željnom povratku kući. Na povratku u daleki "dom" odnesu (prošvercaju) travnički kajmak, domaće suho meso, kilograme cedevite, cigareta koliko mogu ponijeti....

Baciše svoj autogram na Daytonski sporazum i zapljeskaše okončanju vlastite gluposti. Deset godina je prošlo. Zgrade popravljamo i idemo dalje, ali liječenje onih drugih rana ide sporije. Recept za vraćanje u život nemamo. Ko će obnoviti "fasadu" na srcima i dušama onih koji su izgubili svoje najmilije igrajući ratne igre ovih "velikana"?

Mrzi me izlaziti čim zahladi, mrzi mi se nešto sređivati, a usto vrijeme dobro izgledati... a najmrže mi je kada negdje vani moram u wc. To mi tako može pokvariti izlazak...

Nisam analna po pitanju čistoće, ali stvarno kada uđeš u wc, a nemaš gdje objesiti jaknu spustiti torbu, od toga mi je zlo.

Nemam ništa protiv čučavaca, ali ne pripafaju javnim, frekventnim mjestima. Nikada ne stanem na njih kako treba. Ako malo više popiješ imaš velike šanse da si zapišaš cipelu. Ako još malo više obločeš, može ti komad odjeće završiti u onoj šarmantnoj rupici.

WC šolje su bolje, ali nekada mogu biti u tako nakaradnom stanju da shvatiš kako su čučavci ustvari odlični. Dakle, nuždu moraš obavljati u nekom kvazi polu-čučećem položaju i uz to moraš doobro paziti da ničim ne dotakneš školjku... u protivnom imam osjećaj da se sva bakteriološka kutura preselila na moje (Proklete bile reklame za Domestos).

Unisex WC. Pored što moraš paziti na sve gore navedene stvari, moraš se čuvati doticanja zidova. Stvar se višestruko pogoršava ako je wc smješten u lokal gde se relativno jeftino toči pivo. Muškarci "pod gasom" iamju tendenciju da nisu u mogućnosti da kontrolišu svoju pišu (nisam koristila ovaj naziv od 6. godine). Tako da se velike količine urina mogu naći po podu, po zidovima i ko zna gdje još.

I posljednja najgora vrsta je unisex, skučeni i neispravni wc. Nedavno sam naletila na jedan i uslikala situaciju svojom HQ kamerom na Nokiji 3650.

Odličan natpis. Kanta pored wc šolje je puna papira, wc šolja je puna papira, lavabo je oun papira, ali papira u wc-u nema. Ugođaj to veče je bio odličan. Zaustavila sam se na prvoj pivi... Izlazak upropašten...

U svoje blog vode vraćam se jednim mojim tipičnim besmisleno-bespotrebnim postom.

Današnja tema Kit-Kat... pa dokle stignem

To je jedan od slatkiša koji je obilježio moje odrastanje. Obično sam ga jela kada bi sa mamom išla da kupim novu jaknu, čizme... ili nešto tako. Crveni omot i 4 prutića odličnog keksa.

Kada se nedavno pojavio Kit-Kat Chunky... Kupila sam ga, probala ga... Ali to nije to. Radije ću kupiti kutiju čokoladnih napolitanki nego Chunky. Za bredah tu je bio još uvijek onaj stari dobri Kit-Kat... četiri mala prutića napolitanke, preljeveni čokoladom... prava mjera...

Neki dan prolazim pored kase i vidim kutiju sa Kit-Kat-om i drečeća žuta boja... NOVO!!!

Šta li su sada skontali... upitah se.. Uzeh pakovanje, kad u njemu nema 4 prutića nego 3. I šta je sada tu novo. Osim što te potkradaju za 25% cijene... Ukus isti, cijena ista, ambalaža ista, količina manja... Pa ko je lud ovdje?

Valjda je to sada u trendu. Sve se smanjuje. Manje maasnoće, manje laktoze, manje glukoze... manje svega.

Eto krenula sam kupiti sebi neki kutura-džemper za ove hladnije dane. Ušla sam u podavnicu i probala 3. I svi oni izgledaju fenomenalno... stoje mi odlično... Ali nemaju funkciju džempera. Tanki su, uski su, kratki su... I sve to u kombinaciji sa plitkim hlačama (jer nedajbože obući one do struka, proglasiće te seljankom koja spava u štali sa kravama) nema nikakvog efekta na moje bubrege i leđa.

Ovo definitivno nije post za Žuta minuta - Hall of Fame... Ali je neki novi početak. Baš su mi se pisale gluposti večeras.

PS. Kad sam kod novih početaka... Ima li iko ovdje dovoljno besposlen da mi napravi neki redizajn ovog mog bloga? Prije godinu i po napravila sam redizajn blog predloška (čitaj izmijenjala boje), i napravila bih opet isto, ali sam pozaboravljala šta svi oni kodovi znače...

Odlučila sam "potpisati primirje sa vjetrenjačama". Ne mogu više da se borim, ali ne mogu da se predam.

Nisam pisala dugo... Iscrpljena sam od te besmislene borbe. Par puta sam sjedala za ovaj blogeditor i pokušavala pisati neke vesele stvari... Ali šta god krenem pisati, na kraju to bude tako depresivno da nisam željela da crnjačim ljude koji otvore ovaj žuti blog. Koliko me god smarala situacija u mojoj zemlji i nepravda u svijetu... žrtvom svojih živaca ništa neću napraviti.

Jedno vrijeme me frustriralo što svi koje znam, znaju za ovaj blog. Pa čim ti počneš da odmjeravaš riječi koje napišeš... nije to-to. Ali sad velim, boli me briga... Nemam živaca da žongliram sa tim. Imam i previše loptica u zraku... barem ću ove blogovske da spustim na zemlju.

Danas sam upalila bolikurac... i evo vratih se bloganju.