18

petak

listopad

2019

Sedma godina i stare mudante

Govore da je sedma godina braka kritična. Nikad nisam virovala u te čanče manče. To govore ljubomorne babuskare šta ne vole svoje muževe ili šta nemaju koga volit. Svaka je godina kritična ako nisi zaljubljen ka nas dva.

Moram ovde priznat da mi se zaljubljenost malo poljuljala, ali samo malo, dok je moj Emil bija na bolovanju. Nije da ga je bolilo i da sam imala ikakvih problema s njim. Osim mudanata. Te su mi mudante dale na živce. Srića da mu je doktor prikinija bolovanje i posla ga radit. Više ga nisam mogla gledat kako svako jutro pije kavu. Samo u mudantama.

Da bar imamo love pa da mu mogu kupit sedam pari boksa. I da ima koju pločicu na drobu. To bi bila druga priča. Moram sebi zapisat ovaj savjet: Uloži povremeno koju kintu u nove muške bokserice. Po mogućnosti tamne ili s dezenom. Da ne bude – sprida žuto, straga kafeno.

Kad bi moj Emil vidija kako pišem o njemu, strašno bi se razočara. Možda bi me i manje volija. Srića da on ne voli čitat a i kompjuter mrzi iz dna duše. Prigovara mi da uvik jašim na njemu, kompjuteru naravno, umisto da čistim, kuvam i bavim se familjom. A šta ću kad mi je drago opisivat našu ljubav. Ko mu je kriv šta se ne razumi u modernu tehniku pa ne zna koji je to gušt.

Tribalo bi svim ženama naredit da pišu o svojim brakovima i da uspoređuju prednosti i neprednosti braka. Tako bi bilo puno manje rastava. Evo, naprimjer, ja. Kad mi je teško, nabrojim sve šta me nervira kod moga Emila i pogledam to s veselije strane. Uvik ima veselija strana. Iako se ne bi reklo po ofucanim mudantama moga Emila. Čim dobijemo plaću, kupit ću mu dva para novih.

15

utorak

listopad

2019

Tuntle se ženi

Prošla je godina korote. Baš nam je bila korota ali sam barem dobila liniju. Onda je Tuntle reka da će se ženit. Odma sam se smrzla. U ormaru same ćimavice. Emil je reka da sam bila mršava kad sam se udavala pa sam probala vinčanicu. Vrtila sam se isprid zrcala. Lipo je stala na meni. Ka na višalici. Baš onako manekenski. Ali je bila puna volana. I cvića. I bila je boje šampanja.

“Vidi se iz aviona da je vinčanica”.
“Odriži cvitove i pituraj je u crveno”, reka je Emil.

Odrizala sam cvitove, podšišala volane. Ostale male rupice. Ali, kad sam je piturala, ništa se nije vidilo. Ispala ka maskirna. Samo crvena. Ja plakala. Emil reka da je skroz dobra pa sam zamislila da je to visoka moda. I odma mi bilo bolje.

Nevista, jetrva, ili koji već vrag mi je, za razliku od Tuntle, je skroz okej ženska iako ima fakultet. Može se s njom. Ima dobro srce.

“Pa nije to loše”, rekla je zamišljeno. “Možda bi tribali više otvorit dekolte”.
I tako smo otvorili dekolte. Zna s iglom. Onda smo otvorili i jedan dugi šlic tako da mi noga izviruje dok hodam. Pa smo otvorili leđa. Skoro do guzice.
“Čini mi se malo tu mač”, rekla sam.
“Pir je. Nije proba crkvenog zbora”, rekla je s pribadačama u ustima.

Nije previše nabrijana na crkvu, šta mi je drago. Ono, nije da ne ide uopće. Onako, umjereno. Tu i tamo. Ne bi mogla podnit još jednu ka šta mi je bila svekrva. Ta se gurala oko oltara svakodnevno. Pogotovo kad je postala sama svoj penzioner. Više bi potrošila za cviće nego mi za spizu. Nisam joj zamjeravala. Dođe to čoviku pod stare dane. Zauzest poziciju za svaki slučaj. Nadam se da joj se svaki cvit isplatija.

“Šta ćemo s cipelama?”, rekla je Anita.
“Imam od svog vinčanja. Nove. Samo su bile. Neće se slagat s crvenom veštom. Bit će baš đikanski”.

Anita mi je posudila svoje. Malo su mi bile velike. Ima ona kus noge. Stavila sam pamuka naprid i bilo je okej. Osim visokih taka. Odvikla sam se od njih pa sam malo gazala po kući dok se nisam opet navikla. Svaka čast Aniti. Nije je Tuntle zaslužija. A nemam pojma ni šta je vidila u njemu. Iza one bradurine izgleda ka Grizli Adams.
E da, uspila ga je nagovorit da sredi malo bradu. I sredija je ali tek kad mu je obećala da ga više neće tirat da to stalno čini. Ja ne znam koji mu je đir ta brada. Izgleda ka najveća seljačina.

14

ponedjeljak

listopad

2019

Prva svađa

“Koji je ovo vrag?”, pita je Emil. Bija je malo ka neraspoložen.
“Polpete od kumpira i kapule”.
“Malo su ti zagorile”.
“Nisam imala dosta ulja”, i ja sam postala neraspoložena kad sam se sitila da triban dat lovu za bocu ulja a ne znam ni šta će mi. Osim ako neću sutra za ručak peć palačinke. Bez jaja. Bez mlika. Bez namaza. S puno volje i ljubavi. Bili smo kaput.
“Malo sam razmišlja. Tribala bi se ti zaposlit”, reka je dok je trpa polpetu u usta.
“Ko će mi dat posal? Sve se na Birou tuku za saobraćajne tehičare”.
“Bija sam jutros kod likara uzest bolovanje”.
“Bolovanje? Šta ti je? Jesi sad i poludija?”
“Ne mogu više trpit nepravdu, ali nije to šta sam ti tija reć”, reka je tiho.
“Ajme meni, nemaš valjda rak?”
“Ne budi blesava! Samo sam umoran od nepravde. Kakav sam ja vražji predsjednik sindikata sa ovako malom plaćom. To je ponižavajuće i za običnog radnika”, udrija je šakom o stol.
“A sad će ti bolovanje bit još i manje”, morala sam bit praktična.

Neko u obitelji mora znat računat, a ja sam računala svako jutro dok bi grebala po dnu takujina. I to kako računala. Kokošja leđa sridom, svinjski vrat nediljom. Ostale dane vege. Light vege. Nisam imala pojma na koliko se sve načina može napravit ručak od pola glavice kupusa. Sad znam i ponosna sam jer sva ova patnja je dobra za moj razvoj kao osobe. Ako se ovako nastavi, ne znam di će mi bit kraj.

“Počeja sam ti govorit da sam bija kod doktora”, nastavija je Emil.
“E, i dâ ti je bolovanje. Pa šta onda?”
“Karolina, slušaš li ti mene?”
“Slušam. Doktor ti je dâ bolovanje i sad si na bolovanju. Motat ćeš se po kući i grintat. Zdrav na bolovanju a dužan na sve strane!”, nisam više mogla izdržat.

To sa svim stranama sam malo pretjerala. Možda bi ih i bilo da smo imali u koga posudit. Prijatelji su mu bili jad ka i mi, a moje prije … Moje prije nisu ništa znale o stanju kod nas. Povukla sam se u ilegalu. Glumila veliku zaposlenost. Razni prijemovi, večere, zabave i to. Sreća da smo stali daleko od očiju i od srca pa nisam strahovala da bi koja mogla naletit na mene dok idem u spizu. Umrla bi od srama da je vidila u kakvoj robi idem. Moda od prije sedam godina.

“Prestani pizdit! Likar traži nekoga ko će mu čistit ordinaciju. To sam ti tija reć”.
“Pa šta to mene briga?”
“Mogla bi ti”.
“Ja? Ja? Čistit ordinaciju?”, dreknila sam.
“Osamsto kuna misečno”.
“Kretenu jedan! Ne bi za osamsto miljuna. Šta da me ko tamo vidi?”
“Ko će te vidit? Nećeš čistit dok su pacijenti unutra”.
“Znači, na to smo spali. Ja ću čistit a ti ćeš doma češkat jaja”, počela sam plakat.

To je bila naša prva svađa. Osjećala sam se jadno. Moj Emil, moj heroj, moje sunce, moja ljubav, moj ljubavnik i prijatelj, najedanput je postao bolesnik sa ženom čistačicom. Srića da nam je mali bija kod mojih, jer bi sad tribala skupit prnje i njega i odjurit u život samohrane majke. I zalupit vrata za sobom.

<< Arhiva >>

0