VUĆICA VELEBITA
zoro plava, molim te
jutrom ti mene ne budi,
bol, ko oštar nož
reže mi kroz grudi...
slomljna od boli
tu ležim ispod grane
dok nad rodnim mi velebitom
dan polako ne osvane...
dok rana moja iz dana u dan
polako u ožiljak se cijeli
sjetim ja se onog trena
što od smrti me podijeli...
izgubila tad sam sve
dom svoj, prijatelje,roditelje
a srce u meni snažno bije
da me anđeli povedu sobom
dozvolilo jim nije...
i ja sama, bez ikoga svog
ko da napusti me i sam bog
počivam u toj sjeni grane
dok ne zarastu mi rane..
a zatitra u meni nade plam
idem dalje, neču da se predam
srce bi da krenem, mira nema
al još nemam snage,još boli rana
želja u meni, da jednom na svijetu tom
nađem srodnu dušu i ostvarim dom
da velebite moj, u šumi ispod grane
ljubav u meni, ja u ljubavi, u osvit zore rane
ej živote, prijatelj mi nisi bio
tako mladu lovac me pogodio
da si pošten, ne bi to dozvolio
preživjela sam, al mi srce slomilo
-livijana-
TA JE PJESMA POSVEČENA JEDNOJ RANJENOJ DUŠI SA VELEBITA JOJ RODNOG...
