Reka san joj. Ne direktno. Nešto kao čuj, njoko, mi živimo dva života odvojeno i nemamo više dodirnih točki. Malo više od 2 godine je trebalo da se vatra ugasi. Nema više ni pepela. Sve sam mirno i staloženo bacio u vitar. Od nove godine me nazvala 4-5 puta. Nije da mi smeta nego bolje rečeno - ne nedostaje mi. Neman nikad potrebu da joj se javin. Vidili smo se pred godinu i zauvik zadovoljno raskrstili.
Nek je sretna i zadovoljna i to mi je dovoljno znat. Da je u pizdarijama, u nekim mukama,to je druga stvar.
Kako god maloprije me zove.. pita kako sam ,ja dobro,kako ti kako brat, jel doša sebi... pa san joj opet reka ,ponovio drugi put nešto u stilu - ne nedostaješ mi, nije mi baš potreba da se čujen sa tobom, nek si sretna vesela i debela...
Aha, kaže mi. Nego iman ti jednu vijest... Ja san nekako znao da je trudna.A brate i vrime joj je. Ona je najviše to volila,imat dicu. To je njoj primarna zadaća u životu.Sad ima.
Uvik govorin : sve će se posložit upravo onako kako bi trebalo bit i sve će doć na svoje mjesto.
Ja sam ipak nekako drugačijeg kova. Ja sam satkan od nekih drugačijih,nemirnih niti, tankih, žilavih i otpornim na sve vrste vremenske nedaće. Imam svoju magiju.