Tek je pol četri. I Božić je.
I trebalo bi napisati Božićni post.
Htjela sam vam staviti jednu pjesmu koja mene jako veseli. Ali ju ne mogu naći na YouTubeu u odgovarajuće dobroj izvedbi. Uostalom, možemo i u tišini ponekad.
Uz tutnjanje vjetra tamo vani.
Frustrira me program jedan. Eto, ne znam ga napisati i zato me jako frustrira.
I umjesto da radim na tome, ja se ovdje žalim. :)
Ali i to je nekakav početak. Uočavanje okolnosti, jako svakodnevnih okolnosti. Prividnih prepreka. A tik iza njih sjaji sunce. Ili si barem tako ja mislim.
Kad znam da ću sutra biti mirna. I da sutra ne ću mrziti svaki osmijeh koji nije upućen meni. Kad sam se posve odrekla danas.
I smijem se klincima ... klincima! Svi ispod dvadeset godina su za mene klinci. Valjda zato jer meni nitko ne bi dao više od dvadeset. Smijem se klincima koji po autobusima pričaju na engleskom i misle da su fora. Ne bih da ja to nisam radila. Dobro je netko jednom rekao- najlakše je osuditi bivšega sebe.
I čekam te spasonosne praznike, te trenutke kad ću konačno moći sjesti i odahnuti. I kad se oni dogode, kaj ja napravim? Uhvatim u ruke "Ljubav u doba kolere". I ne mogu ju više pustiti, premda mami onim najnižim i najjeftinijim oružijima ljubića- maštanjem o nepoznatoj ljubavi. Uh. Izmišljam Opet izmišljam. Izmišljam sebe. O da, to je fino.
Zašto ne i Fernima Daza? Zanosna ljepotica bademastih očiju. Bezvremenska.
Bojim se vremena. Osjećam me ono razara, svakim danom. Svaka ozljeda i ogrebotina me unakažuju, svakim danom sam sve masnija i mlohavija ... uh, naježim se kad pročitam ovo kaj sam napisala. Ali tako je.
I tako će i biti dok svakim svojim komadićem nastavim vjerovati u to.
A ne želim to.
I nisam to.
Da bar mogu uhvatiti vrijeme za rep.